Герой нашего времени

Пише Стефан Каргановић

Српски медији упорно прећуткују појединости из америчког школовања Лазара Крстића, појединости које би на новог министра  могле да баце сасвим другачије светло од наметнутог

У маниру у којем јужноамеричке хунте постављају своје цивилне чиновнике, доведен је Лазар Крстић да накратко одложи крах. Сигурно не да – интензивнијим убризгавањем већ коришћених отрова – српску привреду спасе.

Уочи састанка са Пјером Лавалом српским Виши режимом („Дневник“ РТС, 14. августа 2013), методични Крстић је у шест тачака изложио програм будућег рада. Његов инвентиван план: стезање каиша. Будућег рада? Непосредно затим испоставило се да је Никола Тесла разорених српских финансија у писање програма уложио огроман интелектуални труд – упразно. На суштину најновије опсене, у злурадом званичном саопштењу, аналитички прецизно је указала странка Крстићевог презреног претходника: „спасоносни план“ Лазара Крстића у ствари је наставак нашег досадашњег рада. Недоречени закључак донедавних мародера српске привреде депресивно је јасан и беспрекорно тачан. Довођење Крстића није мотивисано намером да се стварност поштено сагледа и проблеми реше. Крстић је нова маска омражене старе политике, још један „економски убица“. Он не долази да донесе нове спасоносне идеје, него да испали финансијски „coup de grâce“ у потиљак полумртвој Србији.

 

ПОВРШНО И БЕСМИСЛЕНО Српске реакције на помпезно најављено постављење „генија са ‚Јејла‘“ и новог Николе Тесле, који пожртвовано оставља добро плаћени посао у консултантској фирми „Мекинзи“ да би послужио својој руинираној отаџбини, по обичају биле су површне и бесмислене. За многе, највећи проблем су Крстићева младост и недостатак искуства. Напротив, то је потенцијално једна од његових највећих предности. Резултати рада старијих и „искуснијих“ колега погубни су у толикој мери да ниједном жутокљунцу не би пошло за руком да оствари гори учинак. Интелигентна и морална млада особа без баласта њиховог радног искуства – нарочито у балканским подлостима – брзо би и лако научила све што је потребно.

Фундаментално питање није може ли Лазар Крстић да научи посао министра финансија, него да ли је лојалан Србији. Бар једнако колико Мехмед-паша Соколовић.

Уместо наводног програма лишеног једне једине изворне мисли, оно што Крстић српској јавности стварно дугује јесте објашњење боравка у туђини током последњих десетак година. Чињеница да је дипломирао на престижном „Јејл“ универзитету не говори ништа и не пружа одговор ни на једно питање. Бити дипломац „Јејла“ не значи бити генијалан, без обзира на шарлатанске тврдње купљених српских медија. Џорџ Буш Млађи такође је дипломац „Јејла“, али у Америци влада консензус да је најглупљи председник кога је та земља икада имала.

Крстићеви процењени интелектуални капацитети засигурно надмашују Бушове, јер у противном будно око „Младих српских лидера“ (Serbian Youth Leadership), програма амбасаде САД-а у Београду, не би га у априлу 2001. године ни запазило. Зато у Крстићевом случају право питање не гласи има ли он изванредних способности, јер да нема у њега не би био уложен ниједан цент.

[restrictedarea]

ПОДМЛАДАК „ЛОБАЊЕ И КОСТИЈУ“ Међу корисним објашњењима које би Крстић могао дати српској јавности јесте природа његовог чланства у студентској организацији „Делта Капа Епсилон“. Сасвим разумљиво, о сличним удружењима на кампусима америчких универзитета, чији се називи обично састоје од три насумице изабрана слова грчке азбуке (такозвани „Greek fraternities“), у Србији се врло мало зна. О већини таквих удружења нема много тога значајног ни да се каже, зато што су сасвим бенигна и младим људима служе углавном као вентил, да се у слободним тренуцима напију пива и приређују безопасне студентске несташлуке. Међутим, нека од тих удружења – поред пива и забаве – имају и озбиљну сврху. У њиховом окриљу окупљају се амбициозни млади људи који су одлучили да се уклопе у систем и из њега извуку одређене каријерне бенефиције. „Делта Капа Епсилон“ (ДКЕ) једно је од тих. „Лобања и кости“ (ЛиК) је друго, ако сте за њих чули. ДКЕ је јуниорска лига (подмладак) за ЛиК, а ЛиК је предворје… сигурно схватате чега.

Кандидати за чланство у удружењу „Делта Капа Епсилон“ пролазе кроз ригорозан ритуал иницијације који се прикладно зове „Hell week“ или „паклена недеља.“ Садржај тих испитивања описује један од чланова, амерички новинар Стив Чокинс у „Лос Анђелес тајмсу“ од 30. октобра 1988. године. Чокинсов приказ уводног ритуала врло је интересантан. Он наводи, пре свега, стихове званичне песмице овог студентског удружења:

„И када су ме најзад натакли на чупавог јарца,

Осетио сам да се налазим у просторијама драге, старе Д-К-Е.“

Познаваоцима окултне симболике присуство „јарца“ сигурно неће промаћи.

 

МОКРАЋА У ПЕХАРУ „Јарци су“, пише очевидац и учесник Чокинс, „играли водећу улогу у посувраћеној литургији те паклене недеље.“ У питању је филијала Д-К-Е на „Тринити колеџу“ у Хартфорду, држава Конектикат, који је Чокинс похађао, не на „Јејлу“, али протокол је исти.

„Како се добро сећам тог звука“, наставља сведок, „када је јарац мокрио у сребрни пехар! У огртачима и свечаног држања, браћа су са упаљеним свећама стојала око олтара. Лица покривеног капуљачом, мајстор церемонијала ми је у руке ставио пехар, наредивши ми да гледам у јарца иза њега, и обратио ми се следећим речима: ‘Кандидате, време је да попијеш пишаћку светога јарца Делта Капа Епсилона!’“

„Претходне ноћи онесвестио сам се лочући алкохолни напитак који су несумњичавим кандидатима потурила браћа. Ужасно мамурни, затим смо били принуђени да шест часова изводимо разне фискултурне вежбе.“

„Преостали део ноћи провели смо са повезима преко очију на смрзнутој мансарди, где смо били бомбардовани бучном египатском музиком док су нас браћа беспоштедно ружила захтевајући да им протумачимо ‚тајно значење‘ мелодије. Ум ми је био замагљен. ‚Пиј кандидате, пиј!‘ подврискивала су браћа. ‚Пиј кандидате, пиј!‘“

„Касније, када су ми браћа саопштила да је свети јарац жртвован, појео сам оно што су ми наредили. У руке су ми гурнули зделу пуну изнутрице, а у уста парче топле, одвратне хрскавице.“

 

НЕ ВЕРУЈТЕ СЛАВОПОЈКАМА Занимљива исповест, зар не? И драстично различита од раскошних славопојки („puff pieces“, како би се у Америци рекло) у поткупљеној српској штампи.

Тумачење езотеричне симболике јарца, псеудолитургије са олтарима и свећама, „причешћа“ у мраку животињском мокраћом и топлом, одвратном хрскавицом из руке закапуљаченог „свештеника“, све то мирно препуштамо критичком расуђивању будних читалаца, учених теолога и врсних познавалаца гностичких доктрина. Уместо тога, поставићемо само једно просто и сасвим приземно питање. Колико незајажљиво амбициозна једна млада особа би требало да буде, похлепна на „успех“ којим своје миљенике обасипа књаз мира сего, да би зарад тога добровољно пристала на овако сурова понижења и малтретирања? Такви преко мртвих газе, исто као они који их сада доводе.

За овакав модел понашања Французи имају савршен израз: „intelligence avec l’ennemi“. То општење је погубно, не само када се одвија са осведоченим непријатељима Србије, већ подједнако – као што се по нимало дискретним ритуалним назнакама лако уочава – и са непријатељем људског рода у целини.

Да ли је ово лик особе коју изгладнела и ојађена Србија жели да види у својој влади? Хоћете ли њему допустити да вам стеже каиш и од вас сакупља харач?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. практичан пример, како се стварају већи ђаволи од њихових `учитеља`, развијањем самољубља и хвалољубља ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *