Пешчане куле од инвеститорских карата

Ко стоји иза „стратешки важних и спасоносних“ пројеката страних инвеститора од којих, као по правилу, на крају остају само губици са којима се суочавају становници и сама Влада Србије

Потреба за повећаним приливом страних инвестиција у српску економију евидентна је и неспорна, али неретко у питање долази квалитет улагања и улагача који иза њих стоје. Сведоци смо многих ситуација у којима се неки пројекат на сва звона рекламира као „стратешки важан“ и „спасоносан“ за земљу, а на крају имамо само губитке и (или) неостварене наде становника и Владе Србије. Занимљиво је и то да су актери у два највећа пропала пројекта тог типа, игром случаја, у лепом подунавском граду Смедереву биле америчке компаније, концерн „Ју-Ес-Стил“ и инвестициони фонд „Комико ојл“ док је највећу соларну електрану на свету у Србији, наводно, хтела да гради америчка фирма „Секјурити еквити партнерс“.

 

НЕСУЂЕНА РАФИНЕРИЈА Један од примера неодговорног понашања инвеститора, који је прво рекао „хоп“, па тек онда пробао да скочи (и то без неке велике жеље), јесте пропали пројекат изградње рафинерије нафте у Смедереву. Напоменућемо читаоцима да је по замисли и изјавама представника компаније „Комико ојл“ изградња поменутог објекта требало да побољша спољнотрговински баланс наше земље.

Таква обећања у најмању руку су чудна јер иза „Комико ојла“, основаног децембра 2007. као филијала конзорцијума „Комико оверсиза“, регистрованог у Амстердаму стоје америчке фирме „Брајан Мареј“, „Бејзик еквипмент“ и „Глобалгас енерџи груп“. „Брајан Мареј“ је инвестициони фонд са седиштем у Њујорку, „Бејзик еквипмент“ производи опрему за рафинерије, а „Глобалгас“ има бушотине нафте у Нигерији и бившим совјетским републикама – дакле, све су то компаније које у својим делатностима, пре свега, настоје да остваре профит, а не добробит за локалну заједницу где раде.

У добро осмишљеном маркетиншком наступу у српској јавности предузимљиви Американци уз овдашње чланове свог тима „скоро ништа“ нису тражили од Смедерева и његових становника – само да им се у закуп на 99 година да земљиште укупне површине 100 хектара на обали Дунава. Заузврат, „Комико ојл“ је обећао градским властима „куле и градове“: бесплатно пребацивање градске котларнице и возила јавног превоза на гас, изградњу објекта за потребе деце ометене у развоју… Нашироко се причало и о профиту од рада рафинерије: инвестиција од 250 милиона долара требало је да донесе најмање 500 директних и 3.000 индиректних радних места, гориво европског квалитета, развој инфраструктуре и већи прилив новца у касе свих нивоа – од Републике до Општине Смедерево.

На први поглед, за оног ко није упућен у реалност енергетског сектора Србије и региона, бољи пројекат није могао да постоји. Међутим, стручна јавност је још од 2005. године, када су „комиканци“ званично објавили своју намеру да изграде фамозно постројење, стално упозоравала да је понуђени пројекат тешко остварљив из више разлога, те да активности представника америчког бизниса имају за циљ нешто друго, а не изградњу рафинерије.

Да ова анализа не би деловала површно, навешћемо неколико чињеница. Пре свега, инжењер из сегмента прерађивачке индустрије са сигурношћу зна да модерна рафинерија нафте са капацитетом прераде до 100.000 барела сировина дневно (као што су најавили „комиканци“) не може да се изгради за 250 милиона долара, нити толико евра. Поређења ради, 16. јула ове године Влада Замбије објавила је намеру да започне изградњу рафинерије нафте сличног капацитета, али са скоро дупло већом предвиђеном ценом изградње: више од 400 милиона долара. Без сумње, калкулације су могуће, али евидентно је да је обим улагања у изградњу објеката у Смедереву био знатно мањи од реалног.

Али, недоумица у вези са обимом улагања није једина „цака“ овог пројекта. Елем, процена стања на регионалном тржишту нафтних деривата указује на већ постојећи вишак капацитета, и то за добрих 40 одсто. Само ова чињеница, као и актуелни тренд затварања рафинерија у Европској унији, јер не могу да издрже притисак кризе, указују на економску неоправданост пројекта изградње рафинерије, чак и ако не узмемо у обзир чудне финансијске показатеље пројекта.

Мало се говорило и о еколошком делу пројекта. Смедеревски крај је познат по развијеној пољопривреди, коју би изградња једног великог загађивача (а рафинерија од 250 милиона долара једино то и може да буде) озбиљно угрозила, а и виталне интересе бројних домаћинстава на овом подручју.

Промовисање овог пројекта у медијама настављало се годинама. Представници „Комико ојла“ користили су сваку прилику (и неприлику) да најаве „одлучујући корак“ у процесу реализације пројекта, чак су и потписивали разне папире, са представницима државе и државним фирмама. Додуше, ти документи су били необавезујућег карактера, као што је, на пример, случај са меморандумом о намерама са „Транснафтом“, где се помињала могућност изградње нафтовода Панчево-Смедерево, укупне вредности 15 милиона долара (који, наравно, никад није изграђен).

Тиква је пукла када је најмање требало. После више година превирања, Градски парламент Смедерева је током 2012. године, услед безброј неуспелих покушаја дао „Комико ојлу“ сагласност за изнајмљивање земљишта на обали Дунава и испоставио нафташима из САД-а рачун од 650 милиона динара на име закупа парцеле. И то је био камен спотицања. Када је дошло време плаћања показало се да новца није било у „Комико ојлу“. Понављајући мантру о „стратешком карактеру пројекта“ руководиоци фирме тражили су од смедеревских градских власти померање рокова, правдајући се „привременом ситуацијом“. Видевши да од силног новца нема ништа, власти Смедерева у фебруару 2013. године поништавају уговор о изнајмљивању земљишта. Од тада, за активности „стратешких инвеститора“ из америчког конзорцијума не знају чак ни њихови најватренији обожаваоци.

 

ГЛИНЕНИ ГОЛУБ ОД АМЕРИЧКОГ ЧЕЛИКА Али, ово није крај смедеревским мукама са инвеститорима из далеке нам Америке. Исте 2012. године, пукла је још једна инвеститорска „тиква“. Амерички концерн „Ју-Ес-Стил“ продао је смедеревску железару (бивши комбинат „Сартид“) за само један долар Влади Србије и повукао се из земље, правдајући се неподношљивим теретом економске кризе, која је некада највећег српског извозника увела у губитке и дугове. Судбина неколико хиљада запослених није претерано занимала менаџмент америчког гиганта: после уобичајеног ручка, прекоокеански стручњаци спаковали су ствари и заувек напустили Смедерево. Проблем са предузећем, дуговима, запосленима и непрофитабилном производњом остао је надлежном српском Министарству, које већ месецима безуспешно тражи стратешког партнера за Железару, широм света – од Украјине до Блиског истока.

Можда би било од користи да се мало вратимо на историјат случаја „Ју-Ес-Стил“, јер су околности појављивања ове америчке компаније у Србији, како каже позната изрека, „мутније од Дунава“.

Сама продаја тадашњег „Сартида“ Американцима завршена је у време ванредног стања у Србији, које је уведено због убиства тадашњег премијера Зорана Ђинђића, марта 2003. године. Чињеница да је купопродаја стратешке активе обављена у тајности и без одговарајућих процедура попут тендера, односно јавног надметања, вероватно је послужила и европским експертима да куповину „Сартида“ ставе на чувену листу сумњивих приватизација, чију законитост већ неколико месеци проверавају стручњаци УБПОК-а и цео полицијски врх МУП Србије.

 

ШТО ВИШЕ – ТО БОЉЕ Наиме, листа контроверзи око „Сартида“ почиње питањем отписа дугова. Нови власници су без икаквог „оптерећења“ преузели комбинат, чији су дугови, по различитим проценама, премашивали 1,5 милијарди долара. Влада Србије је преузела отплату на себе, правдајући такав потез „неопходношћу стварања погодне климе за стране инвеститоре“. Ни дан-данас није познато колико је тачно новца уплатио „срећни“ купац и ко се „омрсио“ о тај износ. По медијама и у стручној јавности већ годинама се провлачи податак да су Американци платили фабрику 34 милиона долара, али до државне касе стигло је само 23. Мало више детаља о томе вероватно могу да дају некадашњи топ менаџери предузећа, који су у последњих шест месеци чести гости на различитим саслушањима и сличним активностима. Само једна чињеница могла би да буде довољна: према стручним проценама, у изградњу некадашњег „Сартида“ уложено је око три милијарде долара, али политички подобни инвеститор га је из непознатих разлога добио за много мање новца, и то без обавеза даљег инвестирања.

Ако ставимо историјат Железаре на страну и погледамо који је био главни циљ пословања компаније ,,Ју-Ес-Стил“ у Србији видећемо да се он може формулисати само једном речју: профит. И то, што више – то боље. Под руководством компаније „Ју-Ес-Стил“ комбинат брзо постаје један од водећих извозника у Србији: обим испорука често је прелазио ниво од 500 милиона евра годишње. Али, већи део профитног „колача“ ишао је мимо државне касе у трезоре америчке централе „Ју-Ес-Стил“, а за државу Србију су остајале само мрвице у облику пореза и доприноса.

Чак ни енормно профитирање током неколико година, до почетка кризе, није натерало Американце да осете одговорност према запосленима у Железари. Разговоре о напуштању непрофитабилног предузећа представници компаније „Ју-Ес-Стил“ започели су одмах чим су израчунали да од овог посла у Србији вајде више нема. Толико о њиховој одговорности пред друштвом и запосленима. Све у свему, после неколико месеци неконструктивних консултација, Американци су се повукли из Смедерева, а неколико хиљада радника, директно или индиректно везаних за Железару, остало је у страху за егзистенцију својих породица.

Решења тренутно нема ни на помолу. Инвеститори су „узели кајмак“, после чега влади, чак и реконструисаној, неће бити лако да нађе новог стратешког партнера за некадашњег гиганта југословенске привреде.

 

ЗАЈДИ, СУНЦЕ? Ових дана отвара се још једна афера са учешћем страних инвеститора сумњивог порекла. Опет је реч о америчкој фирми, о „Секјурити еквити партнерс“. Случај „соларна електрана“ се управо распетљава ових дана. Као и са „Комико ојлом“, реч је о „офшор компанији“, која је у пролеће 2012. године на сва звона најављивала изградњу „највеће и најбоље“ соларне електране капацитета од 1.000 мегавата. Највеће на свету! Сада, годину и нешто после почетка приче, многима је већ јасно да је прича прилично „замагљена“. Вероватно само истрага може да да одговор на питање зашто је и овај „мегапројекат века“ остао само на папиру и откуд шанса фирми „Секјурити еквити партнерс“ уопште идеја да се надају могућности да имају шансу да у поступку тужбе наплате 160 милиона евра одштете.

У оваквим ситуацијама постоји само једна препорука: свако може да дође с понудом, али не би требало сваку понуду прихватати по сваку цену, ма ко да је „страни инвеститор“ и ма какве куле и градове обећао. Јер, куле, као што нам је познато, могу бити од карата, а градови – од песка.

 

Извор: „Балкан магазин“