Pakao za vojnika dobrih namera

Piše Marijana Milosavljević

Bredli Mening je tek poslednjeg dana februara ove godine na sudu priznao da je on izvor „Vikiliksa“

Sudija američkog vojnog suda Deniz Lind presudila je krajem prošlog meseca da je redov Bredli Mening kriv po 19 od 21 tačke optužnice, ali ne i za najtežu – pomaganje neprijatelju. On je posle robijanja u trajanju 1.160 dana (imao je pravo na suđenje u roku od 120 dana od hapšenja) osuđen za najveće otkrivanje državnih tajni u američkoj istoriji („Vikiliksu“ je prosledio najmanje 700.000 poverljivih dokumenata). Da je proglašen krivim i za ovu optužbu, Meningu bi pretila kazna mnogo duža od doživotne robije. U iščekivanju koliku će zatvorsku kaznu dobiti mnogi se slažu da je vojni sud u presudi zapravo rekao da je bivši obaveštajni analitičar kriminalac, ali ne i izdajnik.

KOLOSALNI SUNOVRAT Vojne vlasti i administracija Baraka Obame su tvrdili suprotno – da je „Mening svesno pomagao neprijatelju“, što je optužba jednaka veleizdaji, za koju može da bude dosuđena smrtna kazna mada ona u njegovom slučaju nije zatražena. „ Za jednu demokratsku zemlju ovo nije samo iskorak na klizav teren, nego kolosalni sunovrat. Da je proglašen krivim za pomaganje neprijatelju, to bi redefinisalo medije – od glasila poput ‚Vikiliksa‘ do bastiona establišmenta poput ‚Njujork tajmsa‘ – kao neprijateljske ispostave. Ukinula bi se svaka razlika između izdajnika koji prodaje vojne tajne najboljem ponuđaču i nekoga ko razgovara sa novinarom bez ikakve nadoknade da bi umirio savest. Oslobodivši Meninga krivice po ovoj opasnoj optužbi (ali proglasivši ga krivim za špijunažu i za krađu), vojni sudija Deniz Lind povukla je SAD sa ruba provalije – za sada“, objavio je „Gardijan“ poslednjeg dana jula u svom redakcijskom komentaru.

Sedeći na optuženičkoj klupi ovaj dvadesetpetogodišnjak je izjavio da je bio zgađen „očiglednim krvoprolićem“ koje je video na snimku koji prikazuje kako američki vojnici u Iraku iz helikoptera „Apač“ pucaju na dvanaestoro civila uključujući i decu, ali i dva novinara agencije „Rojters“ koji nisu preživeli „zabavu“. Mening je obrazlažući svoje motive izjavio da veruje da su tajne depeše o ratu u Afganistanu i Iraku, koje je prvi objavio „Vikiliks“ i njegovi medijski partneri („Špigl“, „Gardijan“, „Njujork tajms“), „među najvažnijim dokumentima našeg vremena koji otkrivaju pravu cenu rata“.

On je svedočio da se na čin predaje dokumenata uzbunjivačkom sajtu odlučio jer je upao u depresiju zbog stanja vojnog sukoba u kojem se SAD nalaze. „Mislim da javnost može da pokrene važnu debatu o vojnoj i spoljnoj politici u globalu na osnovu ovih informacija, a to može naterati društvo da preispita potrebu da se učestvuje u borbi protiv terorizma dok se ignoriše teška situacija ljudi sa kojima smo u svakodnevnom kontaktu“. Vojnik je u svojim izlaganjima tokom suđenja rekao da je saznao za „Vikiliks“ 2009. godine. Bio je posebno impresioniran njihovim objavljivanjem 500.000 tekstualnih poruka poslatim na dan terorističkih napada od 11. septembra. Kazao je da je prvo kopirao ratne dokumente zbog posla i bržeg pristupa informacijima od kuće. Međutim, kako je sve dublje ulazio u materijal bio je sve više zabrinut zbog događaja koji se skrivaju.

Odlučio je da prenese kopiju datoteke na memorijsku karticu prilikom povratka u SAD u januaru 2010. godine. Tada nije uspeo da zainteresuje „Vašington post“ i „Njujork tajms“ za svoje informacije, i okrenuo se „Vikiliksu“. Za razliku od uglednijih kolega oni su odmah prihvatili saradnju.

POSRNUĆE JEDNE PROFESIJE Ovaj iskaz nas dalje uvodi u tužnu priču o novinarskoj profesiji, odnosno o tome šta je od nje preostalo. Priča koja sledi je priča o otužnoj sapunici današnjih, a nekada moćnih medija. Ipak, što se krajnjeg rezultata tiče on je bio impresivan. Zahvaljujući Džulijanu Asanžu i njegovom umeću pregovaranja i nagovaranja posle „Vikiliksa“ priču su preneli najuticajniji mediji na svetu. Sedamnest strana u „Špiglu“, oko trinaest u „Gardijanu“ i osam u „Njujork tajmsu“. Kada se međutim, posle objavljivanja bes administracije srušio na njihove redakcije američki i engleski listovi počeli su da se brzo distanciraju od internet portala. „Po objavljivanju ‚Afganistanskih ratnih dnevnika‘, ‚Tajms‘ je objavio neprijateljski portret Bredlija Meninga. Opisali su ga kao žalosnog, sluđenog homoseksualca. To je klasično tabloidno novinarstvo“, izjavio je Asanž u intervjuu za magazin „Rolingstons“ još u januaru 2011. godine.

U svojoj autobiografiji Džulijan samokritično kaže da bi neki medijski igrač mudriji od njega sigurno predvideo šta sledi. Nije bilo logično što su se svi urednici štampanih medija složili da materijale prvi objavi sajt. Izgleda da je to bio deo njihove strategije – da se sakriju iza „nezavisnog“ poduhvata, čiju priču oni samo prenose. „Petao je kukuriknuo tri puta i Bil Keler (tadašnji glavni urednik ‘Njujork tajmsa’) nas se sramno odrekao, uputivši nam usput nekoliko voleja ličnih uvreda, da bi sebe prikazao čistim. Biti prvi u novinarstvu je sve, a ovde su najveće novine na svetu glatko tražile da idu druge. Kelerov kukavičluk biće njegovo trajno dostignuće. Kasnije naše nesuglasice su poprimile mračniji ton, naročito u slučaju ‚Tajmsa‘. Bil Keler je hteo da me prikaže kao ‚izvor‘.To je nekada bilo pitanje časti, ako ne i osnovnog novinarskog i pravnog obzira, ne samo da se izvor zaštiti, već i da se o njemu vodi računa na svakom koraku… Možemo se zapitati u kojem bi to svetu bilo u redu tesno sarađivati sa nekim ‚izvorom‘ radi objavljivanja najveće priče godine samo zato da biste taj izvor odali čim se žurka završi i onda ga odbacili uz najgore lične uvrede – ‚smrdeo je kao da se nije kupao danima‘. Keler me je još opisao kao pola hakera, pola teoretičara zavere, za koga je ‚seks razonoda i nasilje‘“, piše u Asanžovoj ispovesti.

[restrictedarea]

UČINAK  „KOLATERALNOG UBISTVA“ Inače, Mening je tek poslednjeg dana februara ove godine na sudu priznao da je on izvor „Vikiliksa“. Ispričao je i kako se za to odlučio. Prilikom povratka u Irak, on je došao u posed videa iz 2007. koji prikazuje već pomenuti napad američkog helikoptera na grupu ljudi u Bagdadu. Rekao je da ga je mučio otpor vojnih vlasti da predaju snimak „Rojtersu“ i „stav sa vrha da tako nešto i ne postoji“. Bio je pogođen i ponašanjem posade helikoptera – „krvoločnost koju su očitovali je izgledala kao da ne poštuju vrednost ljudskog života“. Taj snimak je kasnije objavljen pod nazivom „Kolateralno ubistvo“. Mnogi tvrde da je on ujedno i dokaz da je za ubistvo dva novinara „Rojtersa“ i iračkih civila odgovorna vojska SAD-a.

Na početku suđenja stvari su po Meninga stajale mnogo gore nego danas. Tužilaštvo je insistiralo na teoriji da je omogućio da američke vojne tajne dođu u ruke lično Osame bin Ladena. Tvrdili su da imaju dokaze da je Osama tražio od drugog pripadnika Al kaide i dobio izveštaje sa ratišta u Afganistanu i depeše Stejt departmenta koje je objavio „Vikiliks“. „Ovo je slučaj vojnika koji je sistematski sakupljao stotine hiljada dokumenata iz klasifikovanih baza podataka i onda te informacije bacao na Internet u ruke neprijatelja“, rekao je tužilac Džo Morou. On je Meningov slučaj opisao kao susret arogancije i poverljivih informacija, insistirajući da je reč o „neodgovornom i sebičnom izdajniku“, koji je zloupotrebio poverenje koje je uživao, ocenivši da je samo želeo da se pročuje za njega.

ARHIVA TAJNI NA JAVNOM PRETRAŽIVAČU Optuženikov advokat Dejvid Kumbs u uvodnoj reči je istakao da se radi o humanisti, čoveku koji je na prvo mesto stavio ljude i ljudski život: „On je mlad i naivan čovek, ali čovek sa dobrim namerama.“

Naivnost mladog vojnika zaista je potvrđena i dovela je do njegovog hapšenja. „Vikiliks“ je objavio video snimak iz 2007. u aprilu 2010. godine. Meninga je potom prijavio Adrijan Lamo, bivši haker kome se pohvalio da je odgovoran za curenje diskreditujućeg video materijala. Preko elektronske pošte mu je poverio da je još zaslužan za dostavljanje tri druga materijala – video dokaz vazdušnog napada na jedno afganistansko selo 2009. godine, kada je ubijeno preko 100 civila, tajni dokument koji „Vikiliks“ predstavlja kao bezbednosnu pretnju po Sjedinjene Države i 260.000 diplomatskih telegrama koje je Mening opisao kao „gotovo kriminalno političko poslovanje“.

Tom prilikom kako je kasnije svedočio Lamo Mening se našalio: „Hilari Klinton i nekoliko stotina diplomata širom sveta doživeće srčani udar kada se probude jednog jutra i saznaju da je arhiva tajne spoljne politike dostupna za pretraživanje javnosti.“ Posle toga, navodno zbog zabrinutosti za bezbednost zemlje, Adrijan Lamo prijavljuje svog poznanika agentima FBI i vojnim istražiteljima. Uhapšen je početkom juna 2010. godine u Bagdadu. Odatle je kao zarobljenik prebačen u Kuvajt gde je dva meseca držan u ekstremno neprijateljskim uslovima. Dalje, prebačen je u vojni zatvor Kvantiko u Virdžiniji nadomak centra obaveštajnog kompleksa SAD-a i tamo zadržan mesecima, duže od bilo kog drugog zatvorenika u modernoj istoriji Kvantika. Na tom mestu bio je izložen uslovima za koje je specijalni izvestilac UN Huan Mendez formalno utvrdio da su ravni torturi.

OKOVAN I IZOLOVAN Prvo je organizacija za zaštitu ljudskih prava „Amnesti internešenal“ izrazila zabrinutost zbog uslova u kojima Mening robija. U samici veličine šest kvadrata, bez jastuka, posteljine i ličnih stvari uglavnom bez odeće provodio je 23 sata i jedina zanimacija bili su mu obroci. Stražari su bili u obavezi da ga danju i noću na svakih pet minuta pitaju kako je i on je morao da odgovara. Ruke i noge su mu bile okovane lancima tokom svih poseta i nije mu bilo dozvoljeno da radi. Bio je označen kao zatvorenik „maksimalnog nadzora“, uprkos tome što nije imao istoriju nasilja ili disciplinskih kazni u pritvoru. Na kritike NVO i medija odgovorio je u decembru 2012. godine, portparol Pentagona Dejv Lapan opisujući optužbe kao „nesumnjivo lažne“. Portparol vojnog zatvora Brajan Vilard je izjavio da se Meningom ne postupa drugačije nego sa drugim zatvorenicima koji su u režimu maksimalne izolacije: „Zatvorenici se tretiraju čvrsto, pravedno, dostojanstveno i sa saosećanjem, ali se oni ipak ne nalaze u hotelu“…

Prvi je reagovao u martu 2011. Džulijan Asanž, osnivač „Vikiliksa“: „To što je on u samici, to je zlostavljanje, Mening je heroj bez premca.“ Nekoliko dana kasnije portparol Stejt departmenta Filip Krouli podneo je ostavku pod pritiskom Bele kuće, jer je kritikovao uslove u kojima se drži vojnik koji je odao tajne sajtu „Vikiliks“. Krouli je naime na Univerzitetu u Masačusetsu pred studentima rekao da je način na koji Pentagon u vojnom zatvoru Kvantiko drži Meninga „smešan, kontraproduktivan i glup“. Ta izjava zapečatila je jednu karijeru u usponu.

Predsednik Barak Obama je upitan o tome na konferenciji za novinare rekao da je tražio od Pentagona objašnjenje i da su ga tamo uverili da se prema Meningu primenjuje odgovarajuća pritvorska procedura, koja ispunjava osnovne standarde. „Ne mogu da ulazim u detalje u vezi sa onim oko čega su oni zabrinuti, ali nešto od toga ima veze sa sigurnošću redova Meninga.“ Obamina administracija očigledno ozbiljno shvata lov na „uzbunjivače“, tako da je trenutno šest osoba na optuženičkoj klupi jer se sumnjiče da su odale vladine tajne. Osim toga, u novembru prošle godine Obama je potpisao dokument pod nazivom „Nacionalna politika u pogledu insajderskih pretnji“, koji ima za cilj da spreči sva buduća „curenja“ informacija. Razloga za zabrinutost ima jer o uspehu govori podatak da je Edvardu Snoudenu pošlo za rukom isto što i prethodniku Meningu .

AGRESIVNI PREDSEDNIK Novinska agencija „Rojters“ u svojoj nedavnoj analizi ističe da je Obama bio agresivniji od svih američkih predsednika u potrazi i kažnjavanju odgovornih za „curenje“ informacija iz oblasti nacionalne bezbednosti. Da je pritisak na medije sve veći, svedoči i nedavni slučaj istraživačkog novinara „Njujork tajmsa“ Džejmsa Rajzena, kome je Savezni sud naredio da svedoči o svom poverljivom izvoru iz Centralne obaveštajna agencije pod pretnjom zatvora ukoliko to ne učini. Rajzen je rekao da će radije u zatvor nego da otkrije svoj izvor.

U eksplozivnom televizijskom intervjuu koji je dao prošlog avgusta Danijel Elsberg, najčuveniji uzbunjivač na svetu ili kako bi Amerikanci rekli „duvač u pištaljku“ (pre 40 godina je „Njujork tajmsu“ dostavio čuvene Pentagonske spise o ratu u Vijetnamu), pokazao je šta znači ostati dosledan i nepotkupljiv. On je kritikovao Obamu što nije zaustavio torturu nad zatvorenicima, što je pokrenuo dvostruko više krivičnih istraga protiv uzbunjivača nego svi predsednici pre njega. Zanimljivo je da je Elsberg bio prvi insajder protiv koga je bio pokrenut sudski postupak. „Ideja da možete nekoga da smaknete za delo koje nema elemenata namere ili čak određenog efekta, ili da se možete suočiti sa doživotnim zatvorom i smrću prosto informisanjem neprijatelja, ili potencijalnog neprijatelja u procesu informisanja svojih sunarodnika za njihovo dobro je potencijalno smrtonosni udarac za Prvi amandman ili slobodu govora i štampe.“

Ovaj presedan bi mogao da bude štetan „posebno za istraživačko izveštavanje o stvarima koje su obeležene kao bezbednosna pitanja“, dodao je Elsberg, koji nepokolebljivo brani Meningove uzbunjivačke stavove. „Vi ne možete da informišete javnost o nezakonitim radnjama svoje vlade, a da ne informišete svet.“ Zdrava demokratija, kaže on, prosto je nemoguća bez takvih informacija. „Nijedna vlada neće dobrovoljno da otkrije elemente sopstvenog odlučivanja.“

I osnivač sajta „Vikiliks“ Džulijan Asanž smatra da sve ovo pokazuje da novinari sada moraju da se bore „rame uz rame“ kako bi sačuvali svoje izvore. „Američke novinarske organizacije uglavnom izbegavaju da brane svoje izvore, ali došlo je vreme da se to promeni“, naglasio je Asanž, dodajući da je „obaveza svakog novinara da zaštiti svoje izvore – i tehnički ako je to moguće – i obezbedi im zakonsku i političku podršku“.

Dok Asanž smatra da je proces protiv Meninga opasan presedan i primer ekstremizma u nacionalnoj bezbednosti pod vođstvom Baraka Obame, u Vašingtonu su predstavnici republikanskih i demokratskih predstavnika Komiteta za obaveštajna pitanja Kongresa SAD-a izjavili u zajedničkom saopštenju da je „pravda zadovoljena“.

Međutim, nemali broj komentatora širom sveta ističe da to što Mening nije osuđen za pomaganje neprijatelju ne smanjuje ogroman pritisak na medije i sve potencijalne buduće „uzbunjivače“, koji postoje od kada je Obama u Beloj kući. I svi zajedno se slažu da će Mening verovatno ostariti u zatvoru.

„Ja sam Bredli Mening“

Sredinom juna poznate ličnosti iz sveta filma i muzike objavile su spot u kojem čitaju svedočenje koje je redov prve klase dao pred sudom. „On je bio duboko zabrinut onim što je video kao obaveštajni analitičar u Iraku, pucanje na izveštače agencije ‚Rojters’ i civile iz helikoptera“, kaže reditelj ovenčan „Oskarom“ Oliver Stoun u videu i dodaje: „On je procurio dokumente za vreme rata i oni su bili od velike pomoći za ljude izvan, kako bi razumeli šta vlada radi unutra“. „On je čovek koji je učinio stvari koje su mejnstrim mediji trebalo da učine mnogo ranije“, rekao je televizijsko voditelj Fil Donahu.

„Urezano je u našem Ustavu da pojedinac ima pravo da objavi i raširi informacije koje će učiniti da se vlasti osećaju nelagodno“, kaže popularni muzičar Mobi. „Preuzeti rizik, istupiti sa svešću da ćeš najverovatnije biti progonjen, mučen, kažnjen i demonizovan zbog svojih dela je neverovatno hrabro“, govori glumac i komičar Rasel Brend. Slavni uzbunjivač Danijel Elsberg (Pentagonski spisi) proklamuje: „Ja sam bio Bredli Mening.“ Solidarnost slavnih i uticajnih ličnosti kojih u spotu ima mnogo nije zanemarljiva, ali našoj široj publici ta imena ne znače mnogo.

[/restrictedarea]