Оскаровска смрт филма на Балкану

Пише Владислав Панов

Наша национална кинематографија тренутно има пет кандидата са којима јури „Оскара“, наравно са уобичајено тамним филмским призорима нашег света, и то како скорашње историје, садашњости, тако и – преко сеоске апокалипсе – и труле заоставштине коју остављамо потомству. Штета што не можемо да кандидујемо свих пет филмова,  а још је већа што они, тако ђутуре не би могли „Оскара“ и да освоје

Занимљиво је, па и помало иронично, баш као што овај аутор воли да понекад изгледа, што је ових дана обелодањено да је наш прослављени бард седме уметности Горан Паскаљевић, где другде него у Чешкој, награђен некаквом почасном годишњом наградом (разлог рекоше је „за његово сензитивно осликавање живота људи на Балкану и изузетан хуманизам у делима“!?), а што се временски поклопило са новом туром наметања кандидатуре наших претендената за номинацију за „Оскара“ у категорији најбољег страног филма. Јер, наш чувени сензибилни аутор је прошле године у ово време био у срцу самоиницираног скандала када је такође сензибилно балкански „избоксовао“ да његово ново ремек-дело „ Кад сване дан“ постане кандидат за ову награду, а што се није допало Срђану Драгојевићу који је на том месту видео своју „Параду“, па су се њих двојица свим оружјем једно време препуцавали и јавно прозивали. Наравно, нико живи у Холивуду није приметио да смо имали тако два моћна претендента за „Оскара“. Па нисмо освојили ни кандидатуру. Ове године је, међутим, ситуација проевропски мирна и наизглед сасвим спортска. Необични међусобни ферплеј филмаџија је додуше одраз слабашне конкуренције, која је одраз још слабије продукције и дубоке агоније у којој се српски филм, са „Оскаром“ или без њега, безизлазно налази. Чак и када би којим чудом неко освојио ову награду, она баш ништа не би значила никоме осим сујети лауреата. И овом смо приликом већ у најави, и пре одлуке о кандидату, чули мирење са поразом уз чувено, деценијама присутно ламентирање да је трка за „Оскара“ за наш филм прескупа игра и да због тога ни ове године немамо никакве шансе. Држава не да новац за промоцију, а оскаровских филмова је напретек, па је ето, пропуштена још једна прилика да се зицер-„Оскар“ коначно материјализује.

[restrictedarea]

„Кругови“ као фаворит Пет је мирољубивих кандидата ове године. А ниједна свађа између њихових твораца. Свакако, фаворит је до неба уздигнути несуптилни филм о српско-балканској трагедији у време рата у Босни, „Кругови“ Срдана Голубовића. Бројне фестивалске награде за сада је крунисао недавни троструки тријумф (режија, најбоља мушка улога, мањинска продукција) на Фестивалу у Пули. Овај филм чији је сам избор истините теме посебан политички став његових аутора, судећи по хвалама и наградама широм Европе, па ето чак и у „укружењу“, што му је свакако добитнички педигре без конкуренције, универзално је изузетно допадљив, најпре због тога што српску балканску трагедију представља на тако по нас мучан и провокативан начин. Идеалан, дакле, награђивање, самим тим и за поход на „Оскара“ или бар за досезање кандидатуре што би већ само по себи био највећи успех нашег филма, али и медијско-идејних спонзора управо са простора додељивача „Оскара“ који су праведном, хуманистичком и брижном политиком према СФРЈ допринели да се нашим делом Балкана пре две деценије разлије још једна српска трагедија. Оскаровским препознавањем свега што овај филм носи у својој тешкој утроби би, дакле, било захваћено и још низ других важних препознавања и верификовања. То, наравно, када би то са оне стране океана било коме данас било значајно.

А пошто није, не баш потпуно неосновану наду имају и остали филмови који се такмиче за добијање домаће кандидатуре за тамошњу, а самим тим и светски најпрестижнију фимску награду године. Сви до једног, наиме, имају подоста тежине у подтекстуалном саставу свог виђења српског актуелног расточеног друштва, људи и онога што они имају од актуелне државе. „Смрт човека на Балкану“ Мирослава Момчиловића је један од њих и он кроз смрт из наслова на најљуће црнохуморни начин показује докле је дошло транзиционо демократизовање нашег друштва и прозападно напредно демолирање некада снажних моралних кодова које је већина становника сматрала и прихватала као основни услов нормалног живота. Отуда овај филм има капацитет да измами утисак универзалне „западне приче“ о безосећајној саможивости, најтуробнојој отуђености, аморалности и потпуној корумпираности душе овдашњих људи чије су све ове новостечене врлине испољене у тренутку самоубиства комшије. Из те персективе можда овај филм има и најбољи „штоф“ да се наметне као претендент за „Оскара“, тим пре што делује довољно „мало“ и оригинално (све је снимљено у једном кадру), иако, ипак, можда мало више локално духовито.

Сеоска апокалипса А ту су и два чемер-портрета модерног стања на селу, „Лед“ Јелене Бајић Јочић и „Одумирање“ Милоша Пушића. Оба филма показују страшну пустињу на сеоским имањима, како када је реч о душама оних који су на њима остали заглављени, тако и када је реч о малобројности руралног становништва чија се младост по сваку цену одриче свог порекла, наслеђа и земље. Посебно се отворено и опомињуће ригидно бави новији од ових сурово елегичних сеоских епопеја, „Одумирање“. Иако је наслов овог филма најбољи од свих и сликовитији од свега што се нуди и у његовим, али и у кадровима конкурената, мало је вероватно да ће бити одлучено да нас он представља у наредном војевању за оскаровску кандидатуру. Међу истакнутим кандидатима са домаћег представника нашао се и нови филм Горана Марковића „Фалсификатор“, који би требало да има најмање шансе ако ништа друго јер се бави овдашњим простором у време СФРЈ на ауторов препознатљив одурно реваншистички, квазидуховити и поспрдни обрачун са социјализмом у којем је одрастао. Измислио је оригинално истиниту причу о фалсификатору докумената и диплома из наслова чија је судбина потпуно погрешно, невешто и наивно искоришћена као метафора провизоријум-државе и неискрених односа међу његовим народима који су по њему карактерисали бившу државну социјалистичку титоистичку „тамницу народа“.

Дакле, јуримо „Оскара“ са уобичајено тамним филмским призорима нашег света, и то како скорашње историје, садашњости, тако и, преко сеоске апокалипсе, труле заоставштине коју остављамо потомству. Штета што не можемо да кандидујемо свих пет филмова, а још је већа што они, тако ђутуре, врли, важни и искрени, не би могли и да га освоје.

[/restrictedarea]