Odlomci iz Dnevnika – Sve te pohvale…

Piše Milovan Danojlić

Naša evrofilija je žalosna provincijalna utopija. Ona proslavlja godišnjicu Milanskog edikta u ime jedne Evrope koja nije imala hrabrosti da se u svom ustavu pozove na dve hiljadugodišnju hrišćansku prošlost

Izvesni uspesi na međunarodnoj sceni, pozdravljeni od dela domaće javnosti, prizivaju u pamet onu narodnu „Čime se lud ponosi, toga se pametan stidi“. Pošto ta postignuća dobijaju glasne pohvale i u svetu to nama, nemima i zanemelima, ostaje da počnemo sumnjati u sposobnost ispravnog gledanja i prosuđivanja. Podobro sam zagazio u osmu dekadu života; možda su moja merila o državnom i narodnom samopoštovanju zastarela; možda mi nedostaje čulo za razumevanje istorijskih nužnosti po merilima viših, da ne rečem velikih sila. Kažu da se u ovom trenutku drukčije nije moglo. Ako je to tačno, onda bi se trebalo i formalno odreći statusa nezavisne zemlje. Prihvatajući položaj izvršilaca okupatorskih zahteva, upravljači bi sa sebe skinuli znatan deo odgovornosti za ostvarivanje tuđinske volje. Na ovoliko žrtvovanje sujete čovek se teško odlučuje; više mu prija izmaglica samoobmanjivanja.

Biće da nastupa epoha u kojoj se ostvaruje najcrnja negativna utopija modernih vremena. Nismo uzimali dovoljno ozbiljno Orvelovo proročanstvo, i sad nam je teško da u ropstvu prepoznamo slobodu, a pretnje i ucene da uzmemo kao osnovu ravnopravne saradnje među zemljama i narodima. Hteo ne hteo, onaj ko misli drukčije usvaja osudu na duhovnu samoću, navikava se na životarenje po strani od poretka. Neprestano u manjini, stalno na strani gubitnika, mirim se sa porazima; gutam ih, ali im se ne radujem.

*

Gubitak koji podnosimo može se uzeti kao hiroviti zaokret istorije, kao kazna za neodgovorno vođenje domaćinstva, kao epizoda usuda dodeljenog malim narodima, kao stvar loše procene nekadašnjih i sadašnjih upravljača, i, pre svega, kao ishod nasilničkog ponašanja vodeće sile sveta. Kako god se pogleda, ispadamo kolateralna žrtva oluje nastale rušenjem poluvekovne ravnoteže u međunarodnim odnosima. Stari inkasant ljudskih zabluda, Satana je došao po svoje. Previše smo verovali u sebe i u blagonaklonu pravičnost velikog sveta. Možemo se tešiti bogatom zalihom izreka koju su nam preci, u sličnim okolnostima, zaveštali. Doći će red i na kulu udbinskog dizdara. Ničija nije do zore gorela. A od zore, trenutno, ni traga.

[restrictedarea]

*

U tom svetlu treba razumeti zlu radost koju, pred prizorima propadanja, iskazuje delić domaće elite. Ona umišlja da se tako uzdiže iznad zajedničke nesreće, tražeći utočište u pustinji mondijalizma, u bezvazdušnom prostoru istorije, u fikciji zvanoj Evropa. I tamo, na ničijoj zemlji lepih snova, uspeva samo ona flora koja se hrani sokovima rodnog tla. Bilje bez korenja se suši.

*

„Dobar celom selu, rđav u svojoj kući.“

Ovo sam čuo davno, u detinjstvu, a odnosilo se na jednog veselnika koji je upropastio dobrostojeće seosko domaćinstvo. Sa svakim je bio izdašan i ljubazan, omiljen kod kafedžija i Cigana-svirača, nenadmašan u kockanju i u lumperajkama. Svi su ga hvalili; gorke prekore je slušao u krugu očajnih ukućana. Smirio se tek kad je prokockao sve što je imao, kad je kuća otišla na doboš.

Njegova sudbina mi je usadila nepoverenje prema pohvalama i priznanjima kojima nas obasipaju kafanski kibiceri. Srljanje u propast je, inače, zabavan prizor. U slobodi tuđeg propadanja naslućujemo odvezanost i bezbrigu koje sebi ne možemo dopustiti. Komplimenti takvom ponašanju, nađemo li u njemu i neku svoju računicu, sadrže i nešto iskrenog divljenja. O, kako bi bilo dobro kad bismo se oslobodili tereta posedovanja i odgovornosti prema nasleđenoj imovini! „Hajde, Rado, kuću da prodamo, da prodamo, samo da igramo!“ Šezdesetih godina pevalo se „Hajde, Rado, fiću da prodamo!“

Oni koji nam daju podršku u rasturanju kućne imovine sami se ne hvataju u kolo. Pitanje je, kako da primamo pohvale dokonih posmatrača, kako da se držimo prema svetu koji nas okružuje i, uopšte, prema drugima. Bez njih ne možemo, a sa njima je, kadikad, teško. Isus je u bližnjima gledao bezuslovnu braću; Sartr, bliži našoj eposi, paklenu bratiju. Svaka čast celom svetu i Međunarodnoj zajednici, ali čovek polaže račun ponajpre pred moralnim zakonom u sebi, i zvezdanim nebom iznad sebe. Međunarodna zajednica, ili ono što se tako predstavlja, uzurpirala je prava koja prevazilaze njenu moć sagledavanja i razumevanja. Ljudska pravda manjkava je, pristrasna i proizvoljna, podložna propagandi i interesima moćnika. Svet nam nije ni prijatelj, ni neprijatelj; on je ravnodušan, površan i povodljiv. Opasno je i ludo nastojanje da mu se po svaku cenu uđe u volju. Želja za dopadanjem takvom svetu znak je nezrelosti i egzistecijalnog klonuća. Drugi nas vide prema svojim tekućim potrebama, usmerenjima i težnjama; tako, uostalom, i mi gledamo druge… Između 1903. i 1914. ugled Srbije u britanskoj štampi bio je porazan. Potom smo se našli u istom ratnom rovu, i oni koji su nas godinama grdili počeše nas hvaliti na sva usta. Briga da ostavimo dobar utisak u belosvetskom gledalištu, nezavisno od sopstvene koristi, detinjast je i zaludan trud. Od onog ko ugodi celom svetu ostaje žalosna olupina. A vrhunac bezumlja radovati se pohvalama dojučerašnjih neprijatelja.

*

Umesto veštačke podele na evrofile i evroskeptike, bolje bi bilo da sačinimo istorijski bilans odnosa između zapadnog dela kontinenta i balkanskog tamnog vilajeta..Vekovima smo čamili u azijatskom polumraku, dok je Evropa gledala svoja posla. Prema Karađorđevoj buni držala se nepoverljivo, ako ne i neprijateljski. Za nevolje bolesnika sa Bosfora imala je više razumevanja nego za slobodarske težnje naše raje. U prošlom veku smo, sa te strane, pet-šest puta bili napadnuti, okupirani i bombardovani. Dakako, u isto vreme smo, sa tog izvora, usvajali korisne novine u oblasti nauke, kulture, tehnike i uređenja države. Naša upućenost na Evropu bila je i ostala jednostrana. O obostranom razumevanju tu nema ni reči. Godine 1830. Vuk Karadžić je uputio listu Allgemeine Zeitung pismo u kojem ukazuje na odnos evropskog javnog mnjenja prema grčkoj i srpskoj buni. Evo jednog izvoda iz tog pisma, u prevodu Radovana Samardžića:

„U zemlji, koja je nekada bila u mnogo nepovoljnijem položaju, otvorena sa svih strana, Srbi su se borili sami svojim sopstvenim sredstvima, sme se reći, nepoznati celoj Evropi. Oni su s nesrazmerno manjim snagama tukli neprijateljske vojske od 30 do 40.000 ljudi, i nikoga nije bilo koji bi ova junačka dela u evropskim novinama samo pomenuo, a još manje znao da ih slavi i da im se divi. Često su cela okružja bila opustošena i spaljena, ljudi, među njima i sveštenici, živi na kolac nabijani, žene i deca stotinama u ropstvo odvođeni i na sve strane Turskoga Carstva prodavani, jadna nedužna deca su na porugu hrišćanske crkve i naročito svetog krštenja s komičnim obredima zagnjurivana u ključalu vodu, i nijedne novine nisu pominjale ovakve užase da bi Evropu pozvale na sažaljenje i saučešće“.

Žitelj Beča, prijatelj uglednih evropskih učenjaka, Vuk svakako nije patio od ksenofobije. Voleo je Evropu, ali mu je istina bila draža. Nemački list , naravno, nije objavio njegovo pismo.

Naša evrofilija je žalosna provincijalna utopija. Ona proslavlja godišnjicu Milanskog edikta u ime jedne Evrope koja nije imala hrabrosti da se u svom ustavu pozove na dve hiljadugodišnju hrišćansku prošlost.

[/restrictedarea]