Одломци из Дневника – Све те похвале…

Пише Милован Данојлић

Наша еврофилија је жалосна провинцијална утопија. Она прославља годишњицу Миланског едикта у име једне Европе која није имала храбрости да се у свом уставу позове на две хиљадугодишњу хришћанску прошлост

Извесни успеси на међународној сцени, поздрављени од дела домаће јавности, призивају у памет ону народну „Чиме се луд поноси, тога се паметан стиди“. Пошто та постигнућа добијају гласне похвале и у свету то нама, немима и занемелима, остаје да почнемо сумњати у способност исправног гледања и просуђивања. Подобро сам загазио у осму декаду живота; можда су моја мерила о државном и народном самопоштовању застарела; можда ми недостаје чуло за разумевање историјских нужности по мерилима виших, да не речем великих сила. Кажу да се у овом тренутку друкчије није могло. Ако је то тачно, онда би се требало и формално одрећи статуса независне земље. Прихватајући положај извршилаца окупаторских захтева, управљачи би са себе скинули знатан део одговорности за остваривање туђинске воље. На оволико жртвовање сујете човек се тешко одлучује; више му прија измаглица самообмањивања.

Биће да наступа епоха у којој се остварује најцрња негативна утопија модерних времена. Нисмо узимали довољно озбиљно Орвелово пророчанство, и сад нам је тешко да у ропству препознамо слободу, а претње и уцене да узмемо као основу равноправне сарадње међу земљама и народима. Хтео не хтео, онај ко мисли друкчије усваја осуду на духовну самоћу, навикава се на животарење по страни од поретка. Непрестано у мањини, стално на страни губитника, мирим се са поразима; гутам их, али им се не радујем.

*

Губитак који подносимо може се узети као хировити заокрет историје, као казна за неодговорно вођење домаћинства, као епизода усуда додељеног малим народима, као ствар лоше процене некадашњих и садашњих управљача, и, пре свега, као исход насилничког понашања водеће силе света. Како год се погледа, испадамо колатерална жртва олује настале рушењем полувековне равнотеже у међународним односима. Стари инкасант људских заблуда, Сатана је дошао по своје. Превише смо веровали у себе и у благонаклону правичност великог света. Можемо се тешити богатом залихом изрека коју су нам преци, у сличним околностима, завештали. Доћи ће ред и на кулу удбинског диздара. Ничија није до зоре горела. А од зоре, тренутно, ни трага.

[restrictedarea]

*

У том светлу треба разумети злу радост коју, пред призорима пропадања, исказује делић домаће елите. Она умишља да се тако уздиже изнад заједничке несреће, тражећи уточиште у пустињи мондијализма, у безваздушном простору историје, у фикцији званој Европа. И тамо, на ничијој земљи лепих снова, успева само она флора која се храни соковима родног тла. Биље без корења се суши.

*

„Добар целом селу, рђав у својој кући.“

Ово сам чуо давно, у детињству, а односило се на једног веселника који је упропастио добростојеће сеоско домаћинство. Са сваким је био издашан и љубазан, омиљен код кафеџија и Цигана-свирача, ненадмашан у коцкању и у лумперајкама. Сви су га хвалили; горке прекоре је слушао у кругу очајних укућана. Смирио се тек кад је прокоцкао све што је имао, кад је кућа отишла на добош.

Његова судбина ми је усадила неповерење према похвалама и признањима којима нас обасипају кафански кибицери. Срљање у пропаст је, иначе, забаван призор. У слободи туђег пропадања наслућујемо одвезаност и безбригу које себи не можемо допустити. Комплименти таквом понашању, нађемо ли у њему и неку своју рачуницу, садрже и нешто искреног дивљења. О, како би било добро кад бисмо се ослободили терета поседовања и одговорности према наслеђеној имовини! „Хајде, Радо, кућу да продамо, да продамо, само да играмо!“ Шездесетих година певало се „Хајде, Радо, фићу да продамо!“

Они који нам дају подршку у растурању кућне имовине сами се не хватају у коло. Питање је, како да примамо похвале доконих посматрача, како да се држимо према свету који нас окружује и, уопште, према другима. Без њих не можемо, а са њима је, кадикад, тешко. Исус је у ближњима гледао безусловну браћу; Сартр, ближи нашој епоси, паклену братију. Свака част целом свету и Међународној заједници, али човек полаже рачун понајпре пред моралним законом у себи, и звезданим небом изнад себе. Међународна заједница, или оно што се тако представља, узурпирала је права која превазилазе њену моћ сагледавања и разумевања. Људска правда мањкава је, пристрасна и произвољна, подложна пропаганди и интересима моћника. Свет нам није ни пријатељ, ни непријатељ; он је равнодушан, површан и поводљив. Опасно је и лудо настојање да му се по сваку цену уђе у вољу. Жеља за допадањем таквом свету знак је незрелости и егзистецијалног клонућа. Други нас виде према својим текућим потребама, усмерењима и тежњама; тако, уосталом, и ми гледамо друге… Између 1903. и 1914. углед Србије у британској штампи био је поразан. Потом смо се нашли у истом ратном рову, и они који су нас годинама грдили почеше нас хвалити на сва уста. Брига да оставимо добар утисак у белосветском гледалишту, независно од сопствене користи, детињаст је и залудан труд. Од оног ко угоди целом свету остаје жалосна олупина. А врхунац безумља радовати се похвалама дојучерашњих непријатеља.

*

Уместо вештачке поделе на еврофиле и евроскептике, боље би било да сачинимо историјски биланс односа између западног дела континента и балканског тамног вилајета..Вековима смо чамили у азијатском полумраку, док је Европа гледала своја посла. Према Карађорђевој буни држала се неповерљиво, ако не и непријатељски. За невоље болесника са Босфора имала је више разумевања него за слободарске тежње наше раје. У прошлом веку смо, са те стране, пет-шест пута били нападнути, окупирани и бомбардовани. Дакако, у исто време смо, са тог извора, усвајали корисне новине у области науке, културе, технике и уређења државе. Наша упућеност на Европу била је и остала једнострана. О обостраном разумевању ту нема ни речи. Године 1830. Вук Караџић је упутио листу Allgemeine Zeitung писмо у којем указује на однос европског јавног мњења према грчкој и српској буни. Ево једног извода из тог писма, у преводу Радована Самарџића:

„У земљи, која је некада била у много неповољнијем положају, отворена са свих страна, Срби су се борили сами својим сопственим средствима, сме се рећи, непознати целој Европи. Они су с несразмерно мањим снагама тукли непријатељске војске од 30 до 40.000 људи, и никога није било који би ова јуначка дела у европским новинама само поменуо, а још мање знао да их слави и да им се диви. Често су цела окружја била опустошена и спаљена, људи, међу њима и свештеници, живи на колац набијани, жене и деца стотинама у ропство одвођени и на све стране Турскога Царства продавани, јадна недужна деца су на поругу хришћанске цркве и нарочито светог крштења с комичним обредима загњуривана у кључалу воду, и ниједне новине нису помињале овакве ужасе да би Европу позвале на сажаљење и саучешће“.

Житељ Беча, пријатељ угледних европских учењака, Вук свакако није патио од ксенофобије. Волео је Европу, али му је истина била дража. Немачки лист , наравно, није објавио његово писмо.

Наша еврофилија је жалосна провинцијална утопија. Она прославља годишњицу Миланског едикта у име једне Европе која није имала храбрости да се у свом уставу позове на две хиљадугодишњу хришћанску прошлост.

[/restrictedarea]