Наставак текста „Стратегија обмане“, „Печат“, бр. 282 – Позадина стратегије обмане

Пише Зоран Аврамовић

У идејним споровима у култури, савез медија и актера „друге Србије“ само је површина. Испод ње се налази уходан поступак форсирања сопственог становишта и дифамирања другог. Део читалачке публике може лакомислено да прихвати привид једнакоправности јавног присуства различитих становишта о културном идентитету и српској културној политици

Шта недостаје, изванредној књизи Душана М. Бошковића „Становишта у спору“? Анализу идејних спорова у култури после 1945. године, не прати идеолошка и политичка позадина сучељених становишта, као ни функција медија у том раздобљу српске културе. Можда за овом додатном анализом и није било потребе. Политичка сцена је била у знаку монопола једне политичке странке, штампани медији под њеном контролом, тако да је све било „транспарентно“.

ТЕХНОЛОГИЈА ДИСКРЕДИТОВАЊА Последње две деценије, у српском демократском јавном простору, допуштена су сва могућна становишта о националном културном идентитету. Од одбране до одбацивања и исмејавања патриотских вредности. Јавни актери ових становишта, могу да без ометања излажу своја уверења и погледе на национални идентитет, при чему би то требало да важи и за сучељавања и полемике. Која су то основна становишта у спору у демократској Србији? Сваком пажљивом посматрачу културне и јавне сцене српског друштва, јасно је да се све мале разлике у становиштима сабирају у тзв. две Србије. Ову другу су образовали они делови српске интелигенције која је имала потребу да се удаљи од прве, облаћене и дифамиране Србије која се запетљала у одбрану одбачене ствари као што је национални и културни идентитет. Њен профил је оцртан „радикалним западњаштвом, презиром и тежњом ка ништењу традиционалног идентитета и морала (нарочито религије), имплицитним заговарањем колективне кривице, култур-расизмом према свим незападним садржајима…“

(др Саша Гајић).

Није, међутим, наше питање каква је разлика у становиштима између две Србије. Оне су мање-више познате. Радозналост је усмерена према технологији њеног наступања у јавности. Како она осваја простор јавног мишљења и како настоји да утиче на јавне одлуке?

Савез медија и актера „друге Србије“ само је површина. Испод ње се налази један уходан поступак, можда и систем, форсирања сопственог становишта и дифамирања другог. Део читалачке публике може лакомислено да прихвати привид једнакоправности јавног присуства различитих становишта о културном идентитету и српској културној политици. А ради се о суптилној технологији дискредитовања једног од вредносних погледа на културу и идентитет српске нације.

МОНТИРАЊЕ „ОКРУГЛОГ СТОЛА“ Па да видимо како се ова игра игра, на примеру „Политикиног“ Културног додатка од 17. и 24. августа 2013. године. (Остављамо по страни оне политичке таблоиде, удаљене помагаче, који отворено етикетирају неистомишљенике речима „ретроградности“).

Новинарка додатка, позове једног од учесника теме „Култура између националног и универзалног (Поред родољубаца и родомрзаца, српска култура каска за временом)“ да одговори на пет питања. Овај учесник пристане, прими питања на одређени мејл и одмах одговори на две стране, сматрајући да је то форма прилога. Ништа му није речено о карактеру прилога, нити о контексту темата, као ни о другим учесницима.

Када је отворио најстарији лист на Балкану 17. августа, шта је видео? Под насловом књиге „Родомрсци и родољупци“, која никакве садржинске везе нема са тематом, појавило се мишљење осам учесника јавног културног живота, са неколико истумбаних реченица оног учесника који је одговорио на пет питања. Тако, убацује реченицу из књиге „рад дела интелектуалаца који је стварао стереотипе о кривици сопствене нације“. А нешто даље, приписује овом учеснику речи којих нема – да је ћирилица најважнији аспект културне политике, а требало би да пише „ћирилица као културна вредност, стара десет векова се потискује“.

[restrictedarea]

Међу учесницима овог монтираног „округлог стола“ појављује се један дипломирани филозоф који афирмише своје антинационално становиште, дисквалификацијом (одсутног) Мила Ломпара, што је, у контексту темата, са уредничке тачке гледишта морално неодрживо.

Боде очи сваком читаоцу и „однос снага“ на овом плакату од прилога. Тројица бране националне вредности културе, а остала петорица се исмејавају националним вредностима културе или заступају њену универзалну компоненту. Требало би само упоредити простор дат Мићи Данојлићу и једном мултиактивном сликару и књижевнику, незаобилазним гостом свих медија. То би требало сачувати за будућност.

Дакле, план је реализован. Онај ко је таргетиран, погођен је. Они који су носиоци „модерног“ становишта о националној култури однели су победу у квантитету. Завеса је супштена. Само за наивне. Рад се наставља. Наредне суботе стиже појачање. Од кога? Од филозофа са Трећег програма „Радио Београда“.

Шта нам он пише? Најпре се упустио о држању лекције о једном труизму. Нисмо знали да се у свакој култури преплићу националне и иностране вредности, односно, како он вели, да су културе конституционално парадоксалне, па нам отвара очи. Од када национале културе постоје, акултурација је неотклоњив процес, тако је било и тако ће бити. Ово знање из основне школе филозофу је потребно да дискредитује једног од учесника прошлосуботње „расправе“ у темату о којем је реч, и при том да крила сопственом становишту о култури са одбаченим (презреним?) националним вредностима.

Тај превелики увод о односу националне и иностране културе био је потребан да се донкихотски обрачуна са тезом једног учесника о примарности националног идентитета у културној политици сваке државе. А у самој тези имплициран је овој однос, а не „мумифицирање културне политике“ како подмеће филозоф са Трећег програма. Став да је „нормално дати предност ономе што је национални идентитет“ у културној политици, наш филозоф претвара у питање  – „нормално у односу на коју ненормалност“? О томе је реч. Смета реч „предност“. По овом мислиоцу инострана култура требало би да има исти третман као и национална, ако не и више од националне. То може да буде избор појединца или појединих удружења и организација у култури и уметности. Али нема државе на свету која би своју културну политику концептуализовала око ненормалног. Свака национална култура која жели сопствено пропадање и нестанак требало би да узме београдског филозофа за свог саветника.

ТИПИЧНО ЗА НИХИЛИСТЕ Али, зашто би било нормално дати предност националном идентитету у културној политици? Бар из два разлога. Први је самопоштовање националне културе. Природно је, а и васпитно да највећу пажњу поклањате ономе што сте добили од родитеља, да поштујете културу у којој сте формирани више од других култура. Друго, нормално је дати предност националном идентитету у условима демократских избора и добијеног мандата да креирате културну политику. У демократији може да се деси да ненормална културна политика добије мандат од грађана. Али, долазе избори и тај мандат се губи. Да ли филозоф мисли да би једна анационална културна политика требало да буде вечна без обзира на резултат демократских избора?

Његов одговор је потврдан, а доказ је српско писмо. Користи, онај фалсификат о ћирилици са „округлог стола“ („ћирилица је најважнији аспект културне политике“), да би пуном снагом стао у одбрану латинице. Филозоф је јасан – ако ћирилица није довољно витална, она ће да одумре и то неће бити штета. Баш тако! Ето како један мислилац мисли о културној вредности старој десет векова. То може да буде његов избор, али држава је одговорна да штити културне вредности, међу њима писмо. Ништа другачије од других култура и њихових језика и писама. Овакав однос према сопственим културним тековинама је типичан за националне нихилисте. Или оне који не подносе сопствену нацију.

Филозоф са Трећег програма недвосмислено заступа антинационалну културу или да се опет послужим Гајићевим карактеристикама другосрба, „радикално западњаштво, презир и тежња ка ништењу традиционалног идентитета и морала (нарочито религије)…“ Одбацивање ћирилице је само део његовог погледа на српску културу.

Каква би била будућност националне културе чији би креатори културне политике дали предност иностраним делима, ауторима, традицијама? Никаква, и такве културне политике не постоје осим у главама појединаца и група. Држава је одговорна да се брине о општем интересу у култури, а тај интерес је да чува културно наслеђе бројних генерација стваралаца и да подстиче и ствара повољне услове за стваралаштво својих грађана, односно нових генерација. Додуше, државу може да задеси пролазна несрећа у виду избора политичких странака за које је држава, нација и култура на распродаји. Тада долазе до израза они који, попут нашег филозофа, тврде да је ненормално да национална култура има предност пред интернационалном. Али, таква државна власт не може дуго да опстане. Такво самоуништавање напросто није могуће.

Дакле, тако се ради у позадини становишта у спору. Компромитација националног становишта у култури се припреми, направи се распоред учесника, обману се учесници, спакује темат, оде у штампу, а онда се прикључи филозоф (и „филозофи“) да појача оно што је требало да убеди читаоце у равноправност учесника јавне расправе, а затим у исправност и ваљаност глобалистичког становишта. Они мисли да се та позадина не види!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. cirilica je stara 7500 godina

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *