Мрежа дезинформације

Пише Стефан Каргановић

Постоји један ефикасан начин да се програмираном психолошком сламању друштва стане на пут: увек проверити чињенице. У већини случајева, оптужбе организација као што је Фонд за хуманитарно право, које раде по задатку, показаће се неутемељене или необјективно формулисане. То је случај и са логорима у Шљивовици и Митровом Пољу

Активност „невладиних организација“ које финансира Запад никада се није одликовала поштовањем према интелигенцији јавности. За њихово успешно деловање неопходна су два чиниоца:

(1) информативни вакуум којим се обезбеђује да грађани добијају пажљиво дозиране и филтриране податке и (2) готово безгранично финансирање преко Сорошевог фонда, USAID-а, NED-а (Национална задужбина за демократију) и других сличних извора који зависе директно од западних државних и корпоративних структура.

Делатност локалних „НВО“ који су на платном списку наведених установа (које су само „трансмисиони каиши“ за пренос директива и логистичке подршке) дефинисана је врло јасно. Задатак сваке од њих је да у свом делокругу рада допринесе остварењу стратешких циљева спонзора. Ниједна од тих „НВО“ не поступа спонтано или по приватној инспирацији својих видљивих вођа и сарадника. Ко плаћа наручује музику. Свака анализа пројеката организација које се финансирају на овакав начин непогрешиво показује да се њихове делатности увек савршено подударају са политичким програмом страних финансијера.

 

НАСТАВАК САТАНИЗАЦИЈЕ СРБА Пројекат београдског Фонда за хуманитарно право да лажно представи избегличке прихватне центре у Шљивовици поред Ужица и у Митровом Пољу, где су 1995. и 1996. године били интернирани бошњачки пребези из Подриња, о чему је „Печат“ исцрпно писао у претходна два броја, пример је манипулације овакве врсте. Стратегијски задатак је активирање нових тема ради одржавања кампање сатанизације Србије.

Блокада медијског простора у Србији отежава адекватно истраживање чињеница и готово онемогућава проток тачних информација ка јавности. Услед тога, лажне оптужбе релативно лако се прихватају као истина. Лишена чињеница и против-

аргумената, збуњена јавност непоткрепљене тврдње ускоро почиње да разматра озбиљно. Ако аутори обмане постигну макар толико, за њих је то успех.

Кључ за разумевање операције је концепт дезинформације. Дезинформација је „злонамерно погрешно и лажно обавештавање или обавештење“. Сврха дезинформисања је да циљну групу доведе у заблуду, да би одреаговала на начин који одговара политичким интересима дезинформатора.

Иза високопарних фраза, лицемерног моралисања и глуматања добронамерности увек се крије промоција одређене политичке линије. Саставни део те методологије је коришћење психолошких трикова помоћу којих се задобијају симпатије необавештене јавности. Када је у јуну, у Медија центру, представљала „жртву“ Сенада Јусуфбеговића, Сандра Орловић из Фонда за хуманитарно право обратила му се брижним речима да „зна да је ово за њега врло потресно… Молим те, када год осетиш да не можеш више, да нам сигнализираш и ми ћемо разумети…“ После овако драматичног увода, очекивало би се да ће Јусуфбеговић говорити о томе како су у концентрационом логору Шљивовица покушали да га закољу или бар да му главу загњуре у кофу са водом да би признао да је ратни злочинац. Јусуфбеговић јесте изнео низ непоткрепљених оптужби о суровом поступању стражара, али на крају ипак ништа што би оправдало театралну стрепњу представнице Фонда да ће се, од узбуђења, трауматизовани сведок онесвестити пред камерама.

Техника дезинформације такође се огледа у начину коришћења речи „логор“, рачунајући при том на емотивне конотације, мада сама по себи та реч не садржи ништа застрашујуће, јер постоје разне врсте логора. Дезинформатор не прави разлику између логора за истребљење, концентрационих логора, заробљеничких логора и избегличких логора. Он не користи чињенице или аргументе него подсвесне асоцијације. Фотографије измршавелог мушкарца иза бодљикаве жице у Омарској 1992. године, које су обишле свет, значајно су допринеле јачању кампање сатанизације Срба. Само захваљујући будном оку једне добронамерне Немице, која је запазила да су ексери на бодљикавој жици наопако приковани за кочиће, њен супруг, новинар Томас Дајхман, упутио се на лице места, детаљно истражио целу ствар и на основу тих истраживања утврдио да бодљикава жица није била око логора, већ око ливаде која је у ствари била пашњак. Дајхман је дошао до закључка да се сликама, које су начињене уз дозволу органа власти Републике Српске, свесно манипулисало да би се створила илузија о томе да је реч о концентрационом логору. Истина је напокон утврђена, али колико људи се тога сећа? Лажан утисак створен помоћу упечатљиве слике жгољавог човека иза бодљикаве жице показао се снажнијим од свих демантија.

 

[restrictedarea]

САМООСУЂИВАЊЕ На сличан начин, проблематизовање логора у Шљивовици и Митровом Пољу представља класичну дезинформаторску операцију. Сви главни фактори који погодују успешном извођењу пројекта су ту. Дезинформатор је од почетка у предности зато што преузима контролу над дискурсом наметањем теме о којој јавност мало зна. Услед тога, већина је немоћна да се дезинформацији успешно супротстави. Затим, одговара му такође што је медијско поље густо покривено „пријатељским ресурсима“ који тачност пројектоване слике сигурно неће критички оспоравати. (Очекује ли ико од Б92 или „Блица“ да пошаљу екипу на лице места да савесно провери веродостојност оптужбе Фонда за хуманитарно право?) Из низа објективних разлога, могућност просечног грађанина да истражи утемељеност најпроизвољнијих навода овакве врсте врло је ограничена. Најзад, оптужба делује шокантно и збуњујуће: у недостатку различите или допунске информације, пристојни људи, којима је тортура мрска – посебно када се примењује на беспомоћним избеглицама – реаговаће са индигнацијом која постепено прелази у самоосуђивање.

Пун погодак. Демобилизација таргетираног друштва је фундаментални циљ. На још један начин појачава се наметнути комплекс кривице којим се слаби отпорност друштва на спољне и унутрашње притиске. Злочини који су, наводно, вршени „у наше име“ постепено се уопштавају и преносе на све који су их, тобож, својом пасивношћу колективно омогућили. Бескрајни захтеви, кажњавање, понизна извињења и усиљено кајање рационализују се монтираним доказима „кривице“ коју – како се једном безобразно изразио Ненад Чанак – „не може опрати ни Дунав, ни Сава“ („Политика“, 22. децембар 2010. године).

Постоји један ефикасан начин да се програмираном психолошком сламању друштва стане на пут: увек проверити чињенице. У већини случајева, оптужбе организација као што је Фонд за хуманитарно право, које раде по задатку, показаће се неутемељене или необјективно формулисане. То је случај и са логорима у Шљивовици и Митровом Пољу.

Прва ствар коју дезинформатори чине је да пажљиво филтрирају податке које пуштају у јавност. Да би била лажна, слика не мора да се састоји искључиво од лажи. Поред лажи, она често обухвата и низ тачних података, што обмани даје привид веродостојности. Али од тога, шта је у понуђеној слици лаж, а шта истина, много је важније питање које су кључне компоненте намерно изостављене да на тумачење интегралне слике не би утицале на начин који не одговара дезинформатору.

 

ЛОГОРИ И ЛОГОРИ У кампањи Фонда за хуманитарно право изостављена је, пре свега, чињеница да је у међународној пракси нормална појава да се особе које из једне државе илегално прелазе границу у другу –  интернирају у логоре (или прихватне или сабирне центре, како год желите да их назовете) организоване у ту сврху. Свака држава има, и користи право да контролише своје границе. Већина држава у коју странци у великом броју илегално улазе или кроз њу пролазе, има такве логоре. Нико нигде, осим у Србији, у канцеларији Фонда за хуманитарно право, начелно не оспорава разлоге за постојање таквих установа, нити их тенденциозно назива „концентрационим логорима“.

У Сједињеним Државама таквих логора има много. У њима се налазе углавном Мексиканци који илегално прелазе америчку границу, али и грађани осталих држава који су садржани због илегалног боравка. На слици улаза у логор за илегалне имигранте у срезу Полк, источни Тексас, види се како изгледа једна од тих америчких установа. Застрашујуће, ограђена најмање два метра високим зидом од бодљикаве жице.

„Град шатора“ за илегалце у Рејмондвилу, такође у држави Тексас, пружа нам сличан призор. Било би сувишно, и на демагошком нивоу Фонда за хуманитарно право, да овоме додамо слике из логора Гвантанамо, чувену фотографију Хајнриха Химлера у обиласку једног немачког логора или фотографије Американаца јапанског порекла који су током Другог светског рата били интернирани на територији САД. Не зато што су били странци (скоро сви су рођени Американци) него због процене, на расној основи, да представљају „безбедносну претњу“. Али посматрање тих слика ипак има једну корисну сврху, као противотров квислиншком безобразлуку: читаоце опомиње на то како изгледају прави концентрациони логори.

Слични „кампови за илегалце“ отворени су и у Грчкој, земљи која је чланица ЕУ. Није познато да је Европски суд за људска права у Стразбуру тим логорима нашао ману, нити да је због њих Грчку изложио санкцијама.

Да ли Шљивовица подсећа на један од ових логора? Када би Наташи Кандић и Сандри Орловић било понуђено да бирају где би најрадије боравиле, шта је вероватније: да би изабрале Гвантанамо, Тексас или Грчку – или Шљивовицу?

Изостављање кључне чињенице, да постојање логора са оваквом наменом није неуобичајена појава већ распрострањена пракса, услов је да покретање фокусираних лажних оптужби Фонда за хуманитарно право постане могуће. Ако би се прихватило да су таква места постојала само у Србији и ако се пође од аксиоматичне „чињенице“ да су у српским логорима, за разлику од осталих, мучења и кршење одредби међународног хуманитарног права били уобичајени и масовни, онда би коначан закључак – који Фонд госпође Кандић јавности и правосуђу агресивно намеће – престао да буде споран.

О условима у Шљивовици и Митровом Пољу имамо само два потенцијална извора. То су искази самих логораша и извештаји неутралних фактора који су имали увид, као што је Међународни црвени крст. Исказе бивших логораша не би требало одбацивати a priori уколико су поткрепљени другим доказима. Али пошто неки од њих као заинтересована страна воде спор за одштету, они не могу бити prima facie поуздани сведоци.

До пре кратког времена, из редова бивших логораша није се чула критика на рачун услова боравка у Шљивовици и Митровом Пољу. Напротив, неки од њих су се недавно јавно захвалили лекарима за указану медицинску негу („Вести“, 25. септембар 2011). Скоро двадесет година после догађаја, госпођа Кандић је успела да пронађе и представи јавности само неколико бивших интернираца који се сада жале на разне облике злостављања и траже материјалну одштету од српских пореских обвезника. Зашто на конференцију за новинаре у Медија центру 12. јуна, поред „жртве“ Сенада Јусуфспахића, госпођа Кандић није позвала и Амира Омерспахића из Хан Пијеска, који је такође прошао кроз логор Шљивовица, да исприча како му је др Александар Мољевић из ужичке болнице спасао руку од гангрене? Можда обе приче садрже истину у извесној мери. Да је Кандићева поступила тако, то би јавности свакако помогло да створи уравнотежену слику и да донесе информисане закључке.

Уместо тога, од стотина логораша познато нам је само неколико које је Фонд за хуманитарно право ангажовао да понављају сумњиво једнообразну причу. Истовремено, Фонд нам није ставио на располагање доказе који би њихову причу могли да поткрепе: на пример, извештаје особља Међународног црвеног крста, који је од почетка надзирао стање у логорима. У ствари, Фонд је о присуству Црвеног крста сасвим пропустио да обавести јавност. Да ли је Црвени крст приметио нешто што поткрепљује исказе сведока Кандићеве?

 

ТВ ДОКАЗ На судском процесу за одштету који је Фонд покренуо у име бивших логораша, сведочио је директор Комисије за нестала лица БиХ Амор Машевић.

Машевић је 13. априла 2009. године пред Првим општинским судом у Београду дао исказ о посети логору Шљивовица. Изјавио је да је „приликом уласка у логор (2. априла 1996) затекао 276 логораша и приметио да је простор био ограђен бодљикавом жицом висине око 1,5 метара и да су свуда около били полицајци. Стражари у логору су од наоружања носили и дуге и кратке цеви.“ Затим додаје да је „Међународни комитет Црвеног крста доносио хигијенске пакете, али према наводима логораша, њима нису били подељени. Логораши су месецима носили браде, добили су ваши, а било је и епидемија кожних болести“ („Суђење за логоре Шљивовица и Митрово Поље“, интернет презентација Фонда за хуманитарно право).

Колико су веродостојни наводи које је Амор Машевић изнео пред судом? Случај је хтео да је његова посета била снимљена и прилог емитован на телевизији у Федерацији БиХ. Вероватно тада, у априлу 1996. године, још није постојао јасан план како би се ови логори могли политички употребити. Зато се 1996. у свом обраћању постројеним логорашима Машовић ни речју не осврће на наводне нехумане услове о којима је говорио 2009. године. Видео клип његове посете може се погледати на интернет презентацији „Печата“. Машовићева главна брига 1996. године била је да преостале логораше убеди да се врате у БиХ и да их увери да тамо неће бити кажњени за „дезертерство“. Да ли логораши којима се Машовић обраћа изгледају брадати и вашљиви, и да ли се око логора види бодљикава жица висине од 1,5 метра, као што Машовић тврди? Да ли је Машовић говорио истину? На читаоцима је да изведу закључак када одгледају видео снимак…

А жалосна фарса коју госпођа Кандић тренутно приређује, покушавајући помоћу монтираних доказа да легитиман поступак српске државе лажно прикаже као кршење хуманитарних норми, потврђује још једанпут оправданост нимало ласкаве репутације коју у јавности ужива.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.