Kolju fudbal zbog jednog Karadžića

Piše Miodrag Zarković

Predsednik Fudbalskog saveza Srbije možda nije zaslužio da ga neko brani, ali je ojađeni srpski fudbal, pa i ugroženi srpski sport u celini, zaslužio da ga poštede oni koji po njemu rovare već više od decenije, a koji su trenutno rešeni da zarad obračuna sa Karadžićem pokopaju nacionalno prvenstvo

Srbija ima previše istorije za jednu tako malu zemlju – zaključili su poslovično hladni i nemilosrdni Britanci pre nekih stotinak godina, te su, shodno tom gledištu, svoju balkansku politiku još početkom dvadesetog veka sveli na to da Srbiju što je više moguće ograniče, smanje, oslabe i osiromaše, kako se više nikada ne bi isticala u povesti. Početkom ovog veka, međutim, neko je – možda opet Britanci, mada su ovom prilikom u proračunu neminovno učestvovali i narodi iz našeg neposrednog komšiluka – izgleda pomislio da Srbija ima viška ne samo istorije, već i sporta, koji se mora svesti i sažeti po istom receptu kao i istorija.

Što se istorije tiče, svođenje je nekako zapelo, pošto Srbija, sa pogolemim spiskom neprijatelja koji su se okomili na nju, nema kud nego da igra značajnu ulogu na svetskom nivou, iako se već druga garnitura zvaničnog Beograda nogama i rukama upire da neprijateljima olakša posao i „pomiri“ nas sa njima. Ali, zato je sport zaista na izdisaju, sveden na povremene uspehe u pojedinačnim disciplinama kao što su atletika i tenis, tamo gde Srbija nikada nije bila jaka, niti može da računa na neke trajnije rezultate. Sportovi u kojima je ova nacija decenijama unazad bila evropska i svetska velesila – košarka, odbojka, vaterpolo, rukomet, pa i fudbal – danas su, sa izuzetkom možda vaterpola, pročišćeni od srpskih uspeha. Od Petog oktobra naovamo, teško je pronaći još neku oblast u kojima je Srbija sa takvih visina pala na takvo prizemlje, kao što je to slučaj sa kolektivnim sportovima.

Ovaj sunovrat, svakako, najviše boli i pogađa u sportovima koji su uobičajeno najpopularniji i najuticajniji u Srbiji i šire – fudbalu i košarci. U oba, jedno ime stoji u pozadini mnogih događaja koji su, postepeno, ali nezaustavljivo, vodili ka debaklu: Goran Vesić.

 

PRAVI RAT Fudbal je proteklih sedmica naročito zanimljiv i u žiži, zbog nanovo izbijenog žestokog sukoba, pravog rata u stvari, između predsednika Fudbalskog saveza Srbije Tomislava Karadžića sa jedne strane, i rukovodstava nekoliko klubova, prvenstveno „Crvene zvezde“ i OFK „Beograda“, sa druge. Varnice su, kao što je manje-više poznato, izbile posle prvog kola tek započetog prvenstva, odnosno zbog utakmice Partizan-Novi Pazar, koja je obilovala sumnjivim pojedinostima. Novopazarci su, na primer, nastupili bez ijednog rezervnog fudbalera, zato što osmorici njihovih novih igrača, koji su pristigli iz kulskog „Hajduka“, iz administrativnih razloga nije bilo dopušteno da igraju protiv „Partizana“ (što su, inače, saznali maltene uoči same utakmice), a i prvi trener Milan Milanović nije mogao da sedi na kupi iz istog razloga (pa je ekipu vodio pomoćni trener Izet Ljajić), a povrh toga, glavni sudija meča Vladimir Nedeljković dosudio je nepostojeći penal za „Partizan“ (posle kojeg je, zbog prigovora, isključio fudbalera gostiju Arifovića!), a u poslednjim minutima je priznao sumnjiv pogodak domaćih koji su upravo zahvaljujući tom golu pobedili rezultatom 4:3. Sve u svemu, bila je to utakmica u kojoj je, prema opštoj oceni, šestostruki uzastopni prvak države „Partizan“ nezasluženo došao do tri boda. Sa ovakvim stavom očigledno je saglasna i Sudijska komisija Fudbalskog saveza, koja je sudiju Nedeljkovića kaznila sa šest utakmica zabrane vođenja mečeva, plus prebacivanjem iz elitne u prvu grupu sudija.

Da je utakmica bila veoma sporna, dakle, niko i ne poriče, kao što svaki čak i prosečan poznavalac sporta može da vidi da je celo takmičenje, zajedno sa klubovima i krovnim organizacijama poput Zajednice superligaša, ogrezlo u nepočinstvima raznih vrsta. Odgovor „Crvene zvezde“ je, međutim, bio daleko oštriji od očekivanog. Sa „Marakane“ su se najpre oglasili vatrenim saopštenjem, u kojem su zapretili da će napustiti takmičenje ukoliko Karadžić pod hitno ne podnese ostavku, optužujući prvog čoveka Saveza da favorizuje „Partizan“ (u kojem je bio takođe predsednik, pre nego što je jula 2008. godine zaseo u fotelju Fudbalskog saveza Srbije). Zatim su već u narednom kolu, kada je Zvezda ugostila „Jagodinu“, „crveno-beli“ u dogovoru sa još nekoliko klubova organizovali protestnu akciju, koja se ogledala u tome da su tri utakmice tog dana, Spartak-OFK Beograd i Voždovac-Vojvodina plus ova na „Marakani“, počele sa po pet minuta zakašnjenja.

I tu dolazimo do nečega što je svojstveno ovovekovnoj Srbiji: zbog kilo mesa, kolje se ceo vo. U ovom slučaju, to znači da se zbog pritiska na Karadžića, koji je verovatno i zaslužio da bude sklonjen sa položaja na kojem se nalazi, omalovažava i urušava i inače slabo nacionalno prvenstvo, tj. podstiče anarhija koja će, kada Karadžić jednog dana više ne bude na čelu Fudbalskog saveza, svakako biti veća nevolja od bilo kog pojedinačnog kadrovskog rešenja.

 

[restrictedarea]

RECEPT IZ KOŠARKE Znakovito je to što i ovoga puta iza „klanja vola zbog kile mesa“ stoje ličnosti koje su ne tako davno nešto slično, čak i pogubnije, uradile u košarci, prvoj žrtvi postpetooktobarskog shvatanja Srbije, društva i sporta. Pre desetak godina, naime, u tada vrlo snažnoj i žilavoj košarkaškoj organizaciji pojavile su se snage koje su zagovarale radikalne promene, takođe optužujući „Partizan“ da nezasluženo i nezakonito održava svoju nadmoć u nacionalnom prvenstvu.

Te snage su u sport uletele – u bukvalnom smislu te reči – u jesen 2001. godine, i to preko košarkaškog kluba „Crvena zvezda“, čiji je tadašnji trener prvog tima Zoran Krečković javno otkazao poslušnost upravi i sa konferencije za novinare zatražio pomoć od države, odnosno od tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice i premijera Srbije Zorana Đinđića. Krečković je tom prilikom u svoje i ime prvotimaca opisao katastrofalno lošu novčanu sliku u klubu i pozvao državu da preduzme nešto kako bi nekada moćni kolektiv spasila sigurne propasti.

Očekivano, na ovaj poziv reagovao je samo Đinđić, koji je iskoristio politički uticaj da preko noći ukloni dotadašnje rukovodstvo Zvezde i na njihovo mesto postavi svoja dva čoveka: Živorada Žiku Anđelkovića, jednog od ključnih kadrova Demokratske stranke za sva novčana pitanja (i direktora beogradskog Parking servisa) i Gorana Vesića. (Sa njima dvojicom, u upravu se ugnezdio i Igor Žeželj, još jedan u mnoštvu „mladih i perspektivnih“ menadžera iz DS-a). Ubrzo se ispostavilo da je trenera Krečkovića na ovaj korak i podstakla upravo DS, koja ga se rešila svega nekoliko sedmica pošto joj je otvorio vrata „Crvene zvezde“ tako što je smenila i na njegovo mesto postavila Miroslava Mutu Nikolića, u tom trenutku jednog od najtraženijih košarkaških trenera na tržištu.

Iz današnje perspektive, to je praktično bio početak kraja srpske košarke kakvu smo do tada znali. Pristigli na krilima političke zaštite i usmereni ka regionu, toj večitoj opsesiji Demokratske stranke kojoj nijedna Srbija nije dovoljno dobra ukoliko nije podređena „jugosferi“, novi rukovodioci Zvezde su odmah počeli da povlače poteze koji su neizostavno vodili ka razaranju nacionalnog prvenstva i, posledično, posrtanju mnogih klubova. Takođe pod izgovorom da ne mogu na drugi način da spreče zakulisne igre „Partizana“ (koji je u košarci čak i dominantniji nego u fudbalu, uprkos tome što je među obručima vladala oštrija konkurencija sa više klubova koji su i mogli da budu, a i bili su državni prvaci), čelnici Zvezde tada su svom silinom zalegli iza Jadranske lige.

 

JADRANSKA ŽRTVA Vredi se podsetiti i za šta su zalegli, i kako su zalegli. Jadranska liga je privatno takmičenje, začeto od strane preduzeća „Sidro“ koje je osnovalo pet klubova i još nekoliko košarkaških radnika sa prostora nekadašnje Jugoslavije. U početku u „Sidru“ nije bilo nikoga iz Srbije, a Jadranska je u svojoj prvoj sezoni okupljala samo klubove iz Hrvatske, Slovenije i BiH, zajedno sa „Budućnošću“ iz Podgorice. Posle prve sezone, međutim, bilo je jasno da je takmičenje osuđeno na propast, ukoliko u njega ne budu smesta uključeni i beogradski klubovi „Crvena zvezda“ i „Partizan“.

Delegacija Jadranske se tako uputila ka Beogradu, gde je „Partizanu“, tadašnjem prvaku države, s proleća 2002. godine dostavila ponudu da uđe u Jadransku ligu kao suvlasnik i da tamo sa sobom povede još dva srpska kluba, koja sam bude izabrao. Predrag Danilović, u to vreme predsednik „Partizana“, glatko je odbio ponudu i „jadrance“ poslao kući ucveljene. Ali, kada se delegacija Jadranske zaputila nazad, pred samom granicom saletela ih je delegacija „Crvene zvezde“, koja ih je pozvala nazad u Beograd na pregovore sa njima.

U tim pregovorima, Zvezda je pristala na sve ono što je „Partizan“ bio odbio, kao i na još jednu pojedinost: dogovoreno je da prvi trener postane Slovenac Zmago Sagadin, jedan od osnivača „Sidra“, u stručnim krugovima poznat po protivsrpskim stavovima (hvalio se, primera radi, da je svojevremeno sprečio dolazak Saše Obradovića u ljubljansku „Olimpiju“ samo zbog toga što je ovaj Srbin, a na Evropskom prvenstvu 1997. u Barseloni Sagadin se, tada u svojstvu direktora slovenačke reprezentacije, žestoko sukobio sa slovenačkim novinarima srpskog porekla, koje je optuživao da su doprineli debaklu slovenačke reprezentacije tako što su ih špijunirali u korist jugoslovenske reprezentacije – sa kojom se Slovenija, inače, nije ni sastajala na tom prvenstvu, zbog čega je Sagadinova optužba bila još sumanutija).

Za Zvezdom su se, ubrzo, put Jadrana otisnuli i FMP „Železnik“ (čiji je vlasnik bio Nebojša Čović, koji je sada, gle čuda, potpredsednik fudbalskog kluba „Crvena zvezda“), „Hemofarm“, a na kraju i „Partizan“, koji je odolevao da poslednjeg trenutka, ali je na kraju bio primoran. Sve u svemu, najjači srpski klubovi su se tako obreli u regionalnom takmičenju, potpuno zapostavljajući domaće prvenstvo koje je, bez njih, munjevito propalo, tako da danas više nema nikakvu suštinsku važnost, niti prođu ka ijednom međunarodnom takmičenju (izuzev što služi kao odskočna daska ka Jadranskoj ligi).

Eto, tako je izgledala i time je ishodovala prethodna „borba protiv ‚Partizanove‘ dominacije“ koju su vodili Čović i Vesić.

 

NAPAD IZNUTRA Ono što se sada dešava u fudbalu, nije potpuno istovetno opisanim iskustvima iz košarke. Najpre, nema nikakve fudbalske Jadranske lige, niti može da je bude, zato što pravila Svetske fudbalske federacije (FIFA), kao i evropske (UEFA) najstrože zabranjuju regionalna takmičenja. Srećom, inače bismo uveliko imali i fudbalski pandan Jadranskoj…

Takođe, stanje u srpskom fudbalu je drastično drugačije nego što je bilo stanje u srpskoj košarci pre desetak godina. Srpski fudbal je već dugo na jako niskim granama, uprkos povremenim uspesima mlađih nacionalnih selekcija. Naša najjača reprezentacija je u višegodišnjoj agoniji, nacionalno prvenstvo je otužno predvidljivo i nezanimljivo, a klubovi grcaju u dugovima i najčešće nisu u stanju da stignu čak ni do predvorja evropskih takmičenja. Zbog svega navedenog, nacionalno prvenstvo nije napadnuto spolja, kao što je bio slučaj sa košarkom i Jadranskom ligom, već iznutra, javašlukom koji bukvalno izjeda odavno načeto fudbalsko tkivo.

Promene su, stoga, svakako neophodne. Ali, to ne znači da je svaka promena dobra. A naročito ne znači da su Nebojša Čović, Goran Vesić i Zvezdan Terzić pozvani da ih prizivaju i zagovaraju. Zaista, kakve to zasluge Čović i pogotovo Vesić imaju za srpski sport, pa da daju sebi za pravo da po istom vršljaju uzduž i popreko, sprovodeći jednu revoluciju za drugom?! Da li je Čovića preporučilo sve ono što je radio u košarci, sa FMP-om, koji je na kraju utopio u Zvezdu? Da li ga preporučuje to što je svesrdno učestvovao u razaranju srpske košarke zarad Jadranske lige, od koje se kasnije ograđivao i iz koje je pretio da će da istupi, iako joj je svojevremeno na žrtvu prineo naše nacionalno prvenstvo?

Kakve preporuke ima Goran Vesić, političar sa nepoznatim sportskim iskustvom pre nego što se u sportu obreo pre nepunih 12 godina, kada je čistom manipulacijom upao u košarkaški klub „Crvena zvezda“? Ko i šta održava Vesića u sportu do dana današnjeg? Čime je to ovaj politički instruktor i samozvani pisac političkih programa, zaslužio da bude neko kome i košarkaški i fudbalski klub „Crvena zvezda“ duguju poveće, milionske novčane iznose, te da u nekoliko saziva Zvezdinog rukovodstva fudbalskog kluba bude „siva eminencija“, tj. neko ko ne obavlja nikakvu zvaničnu funkciju u klubu (tačnije, vodio se kao „savetnik predsednika“), a ipak donosi sve najbitnije odluke?

 

TERZIĆU, A BASKIJAC? Što je zanimljivo, Vesić nikada nije bio bez političke moći, pa tako nije ni sada, kada se naprasno zbližio sa vladajućom Srpskom naprednom strankom, čijim aktivistima drži predavanja. Ni to ga, međutim, ne preporučuje za bilo kakvu ulogu u sportu, a pogotovo ne da bude „siva eminencija“ najomiljenijeg srpskog kluba, kao što je, kako se priča, i dan-danas, iako je zvanično napustio „Crvenu zvezdu“.

Ratoborna saopštenja, ugovorene protestne akcije koje unižavaju nacionalno takmičenje (i to ugovorene sa Vojvodinom, između ostalih, koja je pretprošle godine, u skandalima obeleženom finalu Kupa, markirana kao klub preko kojeg Bojan Pajtić i njegovi saradnici mogu da isprobavaju svoje separatističke težnje), te usmeravanje pažnje javnosti na samo jednu ličnost (Karadžića) protiv koje se u borbi žrtvuje sve, pa i sam fudbal – sve to neodoljivo podseća na metode koje je Goran Vesić već isprobao u politici i košarci, zbog čega Karadžićeva izjava da iza napada na njega stoji baš Vesić, zvuči u najmanju ruku uverljivo.

A šta reći za Zvezdana Terzića, predsednika OFK „Beograda“ i nekadašnjeg čelnika Fudbalskog saveza Srbije? Svojevremeno, dok je on rukovodio Savezom, Terzić je na mesto selektora postavio baskijskog stručnjaka Havijera Klementea, što se završilo neuspehom u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008. godine. Na tadašnje brojne kritike da stranac, koji ne zna ni jezik, nije dobro rešenje za srpsku reprezentaciju – koja je tada prvi put posle sto godina nastupala samostalno – Terzić je nadmeno odgovarao da bi igračima koji se žale na to što Klemente ne zna srpski, bolje bilo da uče neki od „svetskih jezika“. Danas, međutim, Zvezdan Terzić pokazuje sklonost ka rodoslovnom čistunstvu, spočitavajući Karadžiću to što je rođeni Crnogorac. Dolazimo, dakle, do toga da nekome ko je za selektora dovodio Baskijca, sada najednom na čelu Saveza smeta Crnogorac!

Da ne pominjemo to što se argumenti Čovića i Terzića, koji su na Karadžićevo otrovno saopštenje odgovorili svojim saopštenjima neposredno pre odlaska ovog broja „Pečata“ u štampu, svode na to da „svi“, odnosno „cela fudbalska Srbija“, žele odlazak Karadžića sa mesta predsednika Saveza. Takva „o-ruk“ argumentacija je u poslednjih petnaestak godina donela Srbiji samo štetu i nikakvu korist.

 

VARAJIĆ BIO U PRAVU Ruku na srce, Karadžića je nemoguće braniti. Posle njegovih pet godina na čelu Saveza, nema segmenta srpskog fudbala koji nije makar malo u lošijem stanju nego što je bio pre (a ni pre stanje nije bilo nikako drugačije nego katastrofalno). Karadžićev odlazak bi, zato, zaista bio jedan od preduslova oporavka srpskog fudbala.

Ali, nije svejedno kako će Karadžić da ode, niti ko će da ga primora na odlazak. Za to svakako ne smeju da budu zaduženi pojedinci poznati po pogubnim i poraznim dosadašnjim rezultatima, bilo u drugim sportovima, bilo u fudbalu – oni naprosto znaju samo da ruše, a u tom rušenju nemaju nikakvu meru. Zbog toga za njima, po pravilu, ostaje samo spržena zemlja, u vidu razorenih klubova, nagomilanih dugova, uništenih takmičenja…

Davnih dana, tačnije početkom ovog veka, proslavljeni košarkaš Žarko Varajić izjavio je autoru ovog teksta da sumnja da se namerno i smišljeno radi na zatiranju sporta u Srbiji, kako bi se celo društvo lakše upropastilo i razbucalo. Tada je, u doba veštački nametnute petooktobarske euforije, to moglo da deluje kao preterivanje. Danas, međutim, očajno stanje srpskog sporta daje Varajiću za pravo. Ovoliki sunovrat srpskog sporta nije moguće objasniti samo neznanjem ili osionošću priučenih rukovodećih kadrova – za ovakvu katastrofu bila je potrebna i nečija volja.

Nedavni, sasvim neočekivani uspesi Ivane Španović i Emira Bekrića podsetili su Srbiju na najznačajniji domet sporta – njihove medalje obradovale su, na neki način i mobilisale, celokupnu javnost, što su nekada besprekorno radili košarkaši, odbojkaši, fudbaleri ili Milorad Čavić svojim podvizima. Za to što u nabrojanim kolektivnim sportovima Srbija više ne ostvaruje ni približno iste rezultate, neminovno su krivi funkcioneri poput Karadžića. Ali, najmanje jednako su krivi i oni koji već više od decenije zloupotrebljavaju nerešene pravne statuse klubova, nezadovoljstvo navijačkih armija (ponajviše Zvezdine, koja je nesumnjivo najveća, a zbog veličine i slave kluba ujedno i najosetljivija), te političke zaleđine, kako bi nastavili da uništavaju srpske lige i cele sportove. Što bi rekao Terzić, to takođe može da vidi cela sportska Srbija.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *