Кољу фудбал због једног Караџића

Пише Миодраг Зарковић

Председник Фудбалског савеза Србије можда није заслужио да га неко брани, али је ојађени српски фудбал, па и угрожени српски спорт у целини, заслужио да га поштеде они који по њему роваре већ више од деценије, а који су тренутно решени да зарад обрачуна са Караџићем покопају национално првенство

Србија има превише историје за једну тако малу земљу – закључили су пословично хладни и немилосрдни Британци пре неких стотинак година, те су, сходно том гледишту, своју балканску политику још почетком двадесетог века свели на то да Србију што је више могуће ограниче, смање, ослабе и осиромаше, како се више никада не би истицала у повести. Почетком овог века, међутим, неко је – можда опет Британци, мада су овом приликом у прорачуну неминовно учествовали и народи из нашег непосредног комшилука – изгледа помислио да Србија има вишка не само историје, већ и спорта, који се мора свести и сажети по истом рецепту као и историја.

Што се историје тиче, свођење је некако запело, пошто Србија, са поголемим списком непријатеља који су се окомили на њу, нема куд него да игра значајну улогу на светском нивоу, иако се већ друга гарнитура званичног Београда ногама и рукама упире да непријатељима олакша посао и „помири“ нас са њима. Али, зато је спорт заиста на издисају, сведен на повремене успехе у појединачним дисциплинама као што су атлетика и тенис, тамо где Србија никада није била јака, нити може да рачуна на неке трајније резултате. Спортови у којима је ова нација деценијама уназад била европска и светска велесила – кошарка, одбојка, ватерполо, рукомет, па и фудбал – данас су, са изузетком можда ватерпола, прочишћени од српских успеха. Од Петог октобра наовамо, тешко је пронаћи још неку област у којима је Србија са таквих висина пала на такво приземље, као што је то случај са колективним спортовима.

Овај суноврат, свакако, највише боли и погађа у спортовима који су уобичајено најпопуларнији и најутицајнији у Србији и шире – фудбалу и кошарци. У оба, једно име стоји у позадини многих догађаја који су, постепено, али незаустављиво, водили ка дебаклу: Горан Весић.

 

ПРАВИ РАТ Фудбал је протеклих седмица нарочито занимљив и у жижи, због наново избијеног жестоког сукоба, правог рата у ствари, између председника Фудбалског савеза Србије Томислава Караџића са једне стране, и руководстава неколико клубова, првенствено „Црвене звезде“ и ОФК „Београда“, са друге. Варнице су, као што је мање-више познато, избиле после првог кола тек започетог првенства, односно због утакмице Партизан-Нови Пазар, која је обиловала сумњивим појединостима. Новопазарци су, на пример, наступили без иједног резервног фудбалера, зато што осморици њихових нових играча, који су пристигли из кулског „Хајдука“, из административних разлога није било допуштено да играју против „Партизана“ (што су, иначе, сазнали малтене уочи саме утакмице), а и први тренер Милан Милановић није могао да седи на купи из истог разлога (па је екипу водио помоћни тренер Изет Љајић), а поврх тога, главни судија меча Владимир Недељковић досудио је непостојећи пенал за „Партизан“ (после којег је, због приговора, искључио фудбалера гостију Арифовића!), а у последњим минутима је признао сумњив погодак домаћих који су управо захваљујући том голу победили резултатом 4:3. Све у свему, била је то утакмица у којој је, према општој оцени, шестоструки узастопни првак државе „Партизан“ незаслужено дошао до три бода. Са оваквим ставом очигледно је сагласна и Судијска комисија Фудбалског савеза, која је судију Недељковића казнила са шест утакмица забране вођења мечева, плус пребацивањем из елитне у прву групу судија.

Да је утакмица била веома спорна, дакле, нико и не пориче, као што сваки чак и просечан познавалац спорта може да види да је цело такмичење, заједно са клубовима и кровним организацијама попут Заједнице суперлигаша, огрезло у непочинствима разних врста. Одговор „Црвене звезде“ је, међутим, био далеко оштрији од очекиваног. Са „Маракане“ су се најпре огласили ватреним саопштењем, у којем су запретили да ће напустити такмичење уколико Караџић под хитно не поднесе оставку, оптужујући првог човека Савеза да фаворизује „Партизан“ (у којем је био такође председник, пре него што је јула 2008. године засео у фотељу Фудбалског савеза Србије). Затим су већ у наредном колу, када је Звезда угостила „Јагодину“, „црвено-бели“ у договору са још неколико клубова организовали протестну акцију, која се огледала у томе да су три утакмице тог дана, Спартак-ОФК Београд и Вождовац-Војводина плус ова на „Маракани“, почеле са по пет минута закашњења.

И ту долазимо до нечега што је својствено ововековној Србији: због кило меса, коље се цео во. У овом случају, то значи да се због притиска на Караџића, који је вероватно и заслужио да буде склоњен са положаја на којем се налази, омаловажава и урушава и иначе слабо национално првенство, тј. подстиче анархија која ће, када Караџић једног дана више не буде на челу Фудбалског савеза, свакако бити већа невоља од било ког појединачног кадровског решења.

 

[restrictedarea]

РЕЦЕПТ ИЗ КОШАРКЕ Знаковито је то што и овога пута иза „клања вола због киле меса“ стоје личности које су не тако давно нешто слично, чак и погубније, урадиле у кошарци, првој жртви постпетооктобарског схватања Србије, друштва и спорта. Пре десетак година, наиме, у тада врло снажној и жилавој кошаркашкој организацији појавиле су се снаге које су заговарале радикалне промене, такође оптужујући „Партизан“ да незаслужено и незаконито одржава своју надмоћ у националном првенству.

Те снаге су у спорт улетеле – у буквалном смислу те речи – у јесен 2001. године, и то преко кошаркашког клуба „Црвена звезда“, чији је тадашњи тренер првог тима Зоран Кречковић јавно отказао послушност управи и са конференције за новинаре затражио помоћ од државе, односно од тадашњег председника СР Југославије Војислава Коштунице и премијера Србије Зорана Ђинђића. Кречковић је том приликом у своје и име првотимаца описао катастрофално лошу новчану слику у клубу и позвао државу да предузме нешто како би некада моћни колектив спасила сигурне пропасти.

Очекивано, на овај позив реаговао је само Ђинђић, који је искористио политички утицај да преко ноћи уклони дотадашње руководство Звезде и на њихово место постави своја два човека: Живорада Жику Анђелковића, једног од кључних кадрова Демократске странке за сва новчана питања (и директора београдског Паркинг сервиса) и Горана Весића. (Са њима двојицом, у управу се угнездио и Игор Жежељ, још један у мноштву „младих и перспективних“ менаџера из ДС-а). Убрзо се испоставило да је тренера Кречковића на овај корак и подстакла управо ДС, која га се решила свега неколико седмица пошто јој је отворио врата „Црвене звезде“ тако што је сменила и на његово место поставила Мирослава Муту Николића, у том тренутку једног од најтраженијих кошаркашких тренера на тржишту.

Из данашње перспективе, то је практично био почетак краја српске кошарке какву смо до тада знали. Пристигли на крилима политичке заштите и усмерени ка региону, тој вечитој опсесији Демократске странке којој ниједна Србија није довољно добра уколико није подређена „југосфери“, нови руководиоци Звезде су одмах почели да повлаче потезе који су неизоставно водили ка разарању националног првенства и, последично, посртању многих клубова. Такође под изговором да не могу на други начин да спрече закулисне игре „Партизана“ (који је у кошарци чак и доминантнији него у фудбалу, упркос томе што је међу обручима владала оштрија конкуренција са више клубова који су и могли да буду, а и били су државни прваци), челници Звезде тада су свом силином залегли иза Јадранске лиге.

 

ЈАДРАНСКА ЖРТВА Вреди се подсетити и за шта су залегли, и како су залегли. Јадранска лига је приватно такмичење, зачето од стране предузећа „Сидро“ које је основало пет клубова и још неколико кошаркашких радника са простора некадашње Југославије. У почетку у „Сидру“ није било никога из Србије, а Јадранска је у својој првој сезони окупљала само клубове из Хрватске, Словеније и БиХ, заједно са „Будућношћу“ из Подгорице. После прве сезоне, међутим, било је јасно да је такмичење осуђено на пропаст, уколико у њега не буду сместа укључени и београдски клубови „Црвена звезда“ и „Партизан“.

Делегација Јадранске се тако упутила ка Београду, где је „Партизану“, тадашњем прваку државе, с пролећа 2002. године доставила понуду да уђе у Јадранску лигу као сувласник и да тамо са собом поведе још два српска клуба, која сам буде изабрао. Предраг Даниловић, у то време председник „Партизана“, глатко је одбио понуду и „јадранце“ послао кући уцвељене. Али, када се делегација Јадранске запутила назад, пред самом границом салетела их је делегација „Црвене звезде“, која их је позвала назад у Београд на преговоре са њима.

У тим преговорима, Звезда је пристала на све оно што је „Партизан“ био одбио, као и на још једну појединост: договорено је да први тренер постане Словенац Змаго Сагадин, један од оснивача „Сидра“, у стручним круговима познат по противсрпским ставовима (хвалио се, примера ради, да је својевремено спречио долазак Саше Обрадовића у љубљанску „Олимпију“ само због тога што је овај Србин, а на Европском првенству 1997. у Барселони Сагадин се, тада у својству директора словеначке репрезентације, жестоко сукобио са словеначким новинарима српског порекла, које је оптуживао да су допринели дебаклу словеначке репрезентације тако што су их шпијунирали у корист југословенске репрезентације – са којом се Словенија, иначе, није ни састајала на том првенству, због чега је Сагадинова оптужба била још суманутија).

За Звездом су се, убрзо, пут Јадрана отиснули и ФМП „Железник“ (чији је власник био Небојша Човић, који је сада, гле чуда, потпредседник фудбалског клуба „Црвена звезда“), „Хемофарм“, а на крају и „Партизан“, који је одолевао да последњег тренутка, али је на крају био приморан. Све у свему, најјачи српски клубови су се тако обрели у регионалном такмичењу, потпуно запостављајући домаће првенство које је, без њих, муњевито пропало, тако да данас више нема никакву суштинску важност, нити прођу ка иједном међународном такмичењу (изузев што служи као одскочна даска ка Јадранској лиги).

Ето, тако је изгледала и тиме је исходовала претходна „борба против ‚Партизанове‘ доминације“ коју су водили Човић и Весић.

 

НАПАД ИЗНУТРА Оно што се сада дешава у фудбалу, није потпуно истоветно описаним искуствима из кошарке. Најпре, нема никакве фудбалске Јадранске лиге, нити може да је буде, зато што правила Светске фудбалске федерације (ФИФА), као и европске (УЕФА) најстроже забрањују регионална такмичења. Срећом, иначе бисмо увелико имали и фудбалски пандан Јадранској…

Такође, стање у српском фудбалу је драстично другачије него што је било стање у српској кошарци пре десетак година. Српски фудбал је већ дуго на јако ниским гранама, упркос повременим успесима млађих националних селекција. Наша најјача репрезентација је у вишегодишњој агонији, национално првенство је отужно предвидљиво и незанимљиво, а клубови грцају у дуговима и најчешће нису у стању да стигну чак ни до предворја европских такмичења. Због свега наведеног, национално првенство није нападнуто споља, као што је био случај са кошарком и Јадранском лигом, већ изнутра, јавашлуком који буквално изједа одавно начето фудбалско ткиво.

Промене су, стога, свакако неопходне. Али, то не значи да је свака промена добра. А нарочито не значи да су Небојша Човић, Горан Весић и Звездан Терзић позвани да их призивају и заговарају. Заиста, какве то заслуге Човић и поготово Весић имају за српски спорт, па да дају себи за право да по истом вршљају уздуж и попреко, спроводећи једну револуцију за другом?! Да ли је Човића препоручило све оно што је радио у кошарци, са ФМП-ом, који је на крају утопио у Звезду? Да ли га препоручује то што је свесрдно учествовао у разарању српске кошарке зарад Јадранске лиге, од које се касније ограђивао и из које је претио да ће да иступи, иако јој је својевремено на жртву принео наше национално првенство?

Какве препоруке има Горан Весић, политичар са непознатим спортским искуством пре него што се у спорту обрео пре непуних 12 година, када је чистом манипулацијом упао у кошаркашки клуб „Црвена звезда“? Ко и шта одржава Весића у спорту до дана данашњег? Чиме је то овај политички инструктор и самозвани писац политичких програма, заслужио да буде неко коме и кошаркашки и фудбалски клуб „Црвена звезда“ дугују повеће, милионске новчане износе, те да у неколико сазива Звездиног руководства фудбалског клуба буде „сива еминенција“, тј. неко ко не обавља никакву званичну функцију у клубу (тачније, водио се као „саветник председника“), а ипак доноси све најбитније одлуке?

 

ТЕРЗИЋУ, А БАСКИЈАЦ? Што је занимљиво, Весић никада није био без политичке моћи, па тако није ни сада, када се напрасно зближио са владајућом Српском напредном странком, чијим активистима држи предавања. Ни то га, међутим, не препоручује за било какву улогу у спорту, а поготово не да буде „сива еминенција“ најомиљенијег српског клуба, као што је, како се прича, и дан-данас, иако је званично напустио „Црвену звезду“.

Ратоборна саопштења, уговорене протестне акције које унижавају национално такмичење (и то уговорене са Војводином, између осталих, која је претпрошле године, у скандалима обележеном финалу Купа, маркирана као клуб преко којег Бојан Пајтић и његови сарадници могу да испробавају своје сепаратистичке тежње), те усмеравање пажње јавности на само једну личност (Караџића) против које се у борби жртвује све, па и сам фудбал – све то неодољиво подсећа на методе које је Горан Весић већ испробао у политици и кошарци, због чега Караџићева изјава да иза напада на њега стоји баш Весић, звучи у најмању руку уверљиво.

А шта рећи за Звездана Терзића, председника ОФК „Београда“ и некадашњег челника Фудбалског савеза Србије? Својевремено, док је он руководио Савезом, Терзић је на место селектора поставио баскијског стручњака Хавијера Клементеа, што се завршило неуспехом у квалификацијама за Европско првенство 2008. године. На тадашње бројне критике да странац, који не зна ни језик, није добро решење за српску репрезентацију – која је тада први пут после сто година наступала самостално – Терзић је надмено одговарао да би играчима који се жале на то што Клементе не зна српски, боље било да уче неки од „светских језика“. Данас, међутим, Звездан Терзић показује склоност ка родословном чистунству, спочитавајући Караџићу то што је рођени Црногорац. Долазимо, дакле, до тога да некоме ко је за селектора доводио Баскијца, сада наједном на челу Савеза смета Црногорац!

Да не помињемо то што се аргументи Човића и Терзића, који су на Караџићево отровно саопштење одговорили својим саопштењима непосредно пре одласка овог броја „Печата“ у штампу, своде на то да „сви“, односно „цела фудбалска Србија“, желе одлазак Караџића са места председника Савеза. Таква „о-рук“ аргументација је у последњих петнаестак година донела Србији само штету и никакву корист.

 

ВАРАЈИЋ БИО У ПРАВУ Руку на срце, Караџића је немогуће бранити. После његових пет година на челу Савеза, нема сегмента српског фудбала који није макар мало у лошијем стању него што је био пре (а ни пре стање није било никако другачије него катастрофално). Караџићев одлазак би, зато, заиста био један од предуслова опоравка српског фудбала.

Али, није свеједно како ће Караџић да оде, нити ко ће да га примора на одлазак. За то свакако не смеју да буду задужени појединци познати по погубним и поразним досадашњим резултатима, било у другим спортовима, било у фудбалу – они напросто знају само да руше, а у том рушењу немају никакву меру. Због тога за њима, по правилу, остаје само спржена земља, у виду разорених клубова, нагомиланих дугова, уништених такмичења…

Давних дана, тачније почетком овог века, прослављени кошаркаш Жарко Варајић изјавио је аутору овог текста да сумња да се намерно и смишљено ради на затирању спорта у Србији, како би се цело друштво лакше упропастило и разбуцало. Тада је, у доба вештачки наметнуте петооктобарске еуфорије, то могло да делује као претеривање. Данас, међутим, очајно стање српског спорта даје Варајићу за право. Оволики суноврат српског спорта није могуће објаснити само незнањем или осионошћу приучених руководећих кадрова – за овакву катастрофу била је потребна и нечија воља.

Недавни, сасвим неочекивани успеси Иване Шпановић и Емира Бекрића подсетили су Србију на најзначајнији домет спорта – њихове медаље обрадовале су, на неки начин и мобилисале, целокупну јавност, што су некада беспрекорно радили кошаркаши, одбојкаши, фудбалери или Милорад Чавић својим подвизима. За то што у набројаним колективним спортовима Србија више не остварује ни приближно исте резултате, неминовно су криви функционери попут Караџића. Али, најмање једнако су криви и они који већ више од деценије злоупотребљавају нерешене правне статусе клубова, незадовољство навијачких армија (понајвише Звездине, која је несумњиво највећа, а због величине и славе клуба уједно и најосетљивија), те политичке залеђине, како би наставили да уништавају српске лиге и целе спортове. Што би рекао Терзић, то такође може да види цела спортска Србија.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *