Кафкијански лоби Eвропе

Пише Владислав Панов

Филм „Бриселска посла“ један је од важнијих филмова нове документаристичке инфузије добро комираној истини западне „ демократске” идиле. На детаљан и отрежњујући начин у овом делу пласирана је истина о томе шта заправо јесте Европска унија

Белгијско-аустријски документарни филм „Бриселска посла“, познат и по свом садржају адекватнијем наслову „Бриселски лобисти“ је обновио своје присуство у центру пажње алтернативне политичке и друштвене сцене западне Европе као један од „најскиданијих“ са Интернета и најгледанијих у такозваној онлајн понуди. Иако припада прошлогодишњој продукцији његова актуелност и самим тим дуговечност последица су снажног мотивационог потенцијала који носи његова тема. Реч је о посебној занимљивости за милионе људи широм савршеног западног света чијим је становницима дојадила лажна и манипулативна информисаност „слободних медија“ наци-демократије у којој живе. Ово је један од важнијих филмова нове документаристичке инфузије комираној истини западне демократске идиле. У њему је на детаљан и отрежњујући начин пласирана истина о томе шта је заправо Европска унија, односно како функционише њена колосална, ригидна, мутна, моћна и дволична бирократија. Ко заиста вуче конце у овом мутном конгломерату моћи, односно неутољивој глади према њој од стране банкарско-индустријске менажерије чији су пипци разгранати по свим меридијанима и у свим центрима одлучивања. Како се доносе одлуке, зашто, у име чијег интереса, са каквим последицама и учинком. Та и разна друга питања која се узрочно-последично прожимају посебно су занимљива из перспективе данашње економске, а са њом и сваке друге агоније бројних западних земаља, па и саме Европске уније. Овај их филм директно или између редова поставља, али и даје неке одговоре. Додуше, добар део одговара није испоручен на тацни, већ је остављено гледаоцу да сам донесе закључке, да пита даље, да сумња и проверава, што је заправо и суштина доброг документарног рада.

[restrictedarea]

Иза кафкијанске машинерије Копродукција две врло озбиљне и напредне земље Европске уније, Белгије и Аустрије, иако са ауторима који су као почетници дебитовали управо са овим филмом, омогућила је драгоцено присуство пред камерама најзначајнијих бивших и актуелних функционера Европске уније. Сви они су позвани да прокоментаришу суштинску намеру кафкијанске бирократске машинерије у коју је током деценија израстао административни и управљачки апарат уједињујуће европске идеје. У лавиринтским коридорима моћи иза и унутар ове позорнице дефилују разне личности чији је удео уграђен у актуелне пирамиде моћи био приличан, у неком случајевима и одлучујући. Идилична и напредна идеја о јединственом европском простору, политичкој и социјалној једнакости, нирвани капиталистичког просперитета истурена је испред као светионик нове етапе у развоју западног света. Оно што је у сенци, то је недолична супермоћ у рукама тајновитих појединаца и њихових тајних удружења, као и освајање непојмљивог политичког и економског утицаја од стране великих банкарских система, руковођење светом од стране глобалистичких корпорација чији су лидери остварили лобистички, а онда и сваки други утицај на Европску унију још осамдесетих година прошлог века када је освајање утицајног простора кроз такозвано лобирање институционализовано њиховим секташким удруживањем интереса кроз Округли сто индустријалаца. Филм се бави генезом ове организације и инсталирањем њеног наднационалног утицаја зарад личних интереса и планова компанија које су водили, а данас интернационалних корпорација у корист чијих се интереса и профита свет обликује према њиховим потребама и директним захтевима. Пред камерама твораца филма непрестано дефилују личности које су имале улоге у овом процесу, од водећих лобиста који окрећу главу бирократског апарата Европске уније у правцу својих клијената, до ситнијих професионално бирократских шрафчића. Сазнајемо да је то као и у Сједињеним Државама сасвим прихватљив и потпуно законит начин „мотивисања“ законодавног рада Европске уније. Иза сувопарних непрестаних лицитирања бесмисленим и компликованим законима с којима се Унија и њене несрећне чланице носе деценијама углавном стоје интереси компанија и велике индустрије, као најважнијег зупчаника унутар механизма чије се незајажљиве потребе примарно подмирују сакривене наводним алтруистичким поривима и декларативним проналажењем најправичнијих путева до сањане нирване на Старом континенту. Чули смо да има преко петнаест хиљада лобиста који по налогу највећих компанија (огроман број њих је у неколико наврата пред камерама излицитиран и демистификован у разним документима откривеним за ову прилику гледаоцима) врше посредничко, сасвим законито „подмазивање“ администрације и политичког руководства Уније. Овај део приче је просветљујуће занимљив и потресно опомињућ. Тоталитаризам овакве демократије је одбојан, а спознаја да у њему сви живимо и нама из незнано којих разлога толико тежимо је неизмерно тужна и депресивна. Дакако, из наше перспективе лако је по ко зна који пут осетити ту западну дволичност и селективност у примени узвишених идеала. Деценијама су нас арогантно учили демократији, владавини права и поштењу, а све то време су уживали у законитом корумпирању сопствених организација, па и самих држава.

Системски омогућена злоупотреба Има, наравно, и веома срећних јер живе у овако добрим комбинацијама. Један од њих је добио доминантан простор у документарцу. Паскал Кенис, самоуверени вишедеценијски успешни лобиста који је расположено отворио срце ауторима филма поставивши драматуршки негативни пол у овој причи која делом, баш са њим у првом плану, иако ненамерно, веома наликује некој доброј епизоди ТВ серије „Досије икс“. Он је и парадигма пијаце лобистичког лицитирања у које се претворила бирократија Европске уније. Насупрот њему су политички активисти који се такође деценијама устремљују на мрачне и мистериозне коридоре лобиране власти Уније, Оливије Хедеман и Ерик Веселиус. Кроз међусобни сукоб ових полова аутори су покушали да макар мало завире иза небројених слојева власти, моћи и њене законите злоупотребе која је практично системски омогућена свакоме ко је довољно моћан и богат. У овој причи су се појавили и многи други њени актери, свако наравно оправдавајући себе и свој рад са великим идеалима и принципима. Филм је, дакле, врло поучан, чак и ако се узме у обзир да се углавном задржао на генерализацијама, општепознатим местима и површној анализи изнетих података. Урађено је то све тако не би ли се ангажовале вијуге сваког гледаоца понаособ. Можда, да је више оваквих филмова и да су медији на њиховој страни свест савременог конзумента орвелијанско-кафкијанског „владања народа и правде“ би била далеко напреднија, па би черупање већине пацифицираних и трајно анестезираних од стране бескрупулозне мањине незајажљивих било спорадичније и сношљивије, а овај би наш покушај стварања напредне цивилизације можда чак био и успешан. Али, то је утопија, а зашто веома отрежњујуће потресно објашњавају „Бриселска посла“ која су, доказују нам, нажалост све само не бриселска, демократска или народна.

Клуб познатих

Аутори филма су дали простор Кетрин Ештон, комесарки Уније, признатом стручњаку политичких наука са Вашингтонског универзитета Марији Грин Коулс, чувеном Етијену Давињону, једном о првих чланова и лидера Европске комисије и тајновитог Округлог стола европских индустријалаца, Слиму Каласу, потпредседнику Европске комисије, такође чувеном ветерану управљачких структура Европске уније, Киту Ричардону, генералном секретару Европског округлог стола индустријалаца у кључним годинама устоличења овог удружења током друге половине осам-

десетих година прошлог века, као и разним другим личностима с обе стране добра и зла у свету високе европске политике, администрације и индустрије који су у одређеним моментима одиграли кључне улоге у стварању свог демократског раја на земљи под заставом Европске уније.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.