Генетски модификована похлепа

Пише Владислав Панов

У новом филму америчког Иранца Рамина Бахранија „По сваку цену“, који се претходним делима доказао као врхунски стручњак за „тајне” америчког живота, посебно оног на маргинама, представљен нам је рурални аспект суноврата цивилизације изазваног похлепом, трком за профитом и генералним непоштовањем хуманистичких принципа којима се Америка иначе увек декларативно дичи

Аутор овог филма је Иранац рођен на руралном америчком југу који још није напунио ни четрдесету, а већ је самостално створио темељ новог америчког реализма на великом екрану. Јер, социјално ангажовани филмови Рамина Бахранија су управо слике из свакодневног живота у земљи која се дичи развијеношћу, правдољубивошћу, напредношћу у сваком погледу. А да све ипак није тако ружичасто откривају управо Бахранијеви филмови. Иронично је од стране судбине или живота самог што нам последњих година те изузетно ретке слике квалитетне искрености код америчких филмских стваралаца, које брутално реалистично и потпуно искрено откривају шта се заиста налази иза тог тако радо сањаног америчког сна, пружају филмови једног Иранца. Добро, јесте он рођен у Северној Каролини, и јесте из прве руке проживео и доживео тај сан, и то не више као странац, већ као потомак досељеника, као и милиони других пре њега који су постали Американци. Ипак, а што је у његовом случају и највредније, он је у свом стваралачком менталитету потпуно очувао блискоисточни пулс и посматрање на свет. Отуд су његови амерички неореалистични филмски призори налик фотографијама које јесу снимљене на тлу Америке, али одишу једноставноћу и искреношћу Истока. У њима се препознаје нагон да се кроз судбине такозваних малих људи преломи комплетна и искрена слика једне земље, њене нације, менталитета и међусобних односа.

Рурална апокалипса жетелачке Америке Познат као добар посматрач управо тог живота људи у првој равни, оних који су већина у свакој земљи и у свакој беди, досељеника који гладно гризу горчину поменутог америчког сна, Бахрани је до сада спасавао част ауторског америчког филма на светској најпре фестивалској сцени својим остварењима може се рећи „њујоршке трилогије“, „Ауто-отпад“ (латино сироче на маргини живота у Њујорку), „Збогом Соло“ (афрички таксиста у Њујорку) и „Човек са колицима“ (блискоисточни емигрант у њујоршкој продавници поклона). Својим радом позитивно препознатим од највећих ауторитета Бахрани се током протеклих година наметнуо као велики потенцијал ауторског филма независне америчке продукције. И док су Спилберг и његови клонови бројали новац инфицирајући цео систем холивудске продукције јурњавом за славом и новцем, успут потпуно елиминишући употребу мозга приликом гледања филмова, Бахрани и ретки његови истомишљеници су се окренули отварању очију својих сународника и на документаристичко реалистични начин описивали стварни амерички живот. У свом новом делу, „По сваку цену“, Бахрани се окренуо од Њујорка у којем живи и његову инспиративну киптућу мешавину света сабијеног у суровом мегалополису заменио жетеочким ширинама Ајове. И ако је било тешко одредити се приликом избора ангажованије и стварније слике емигрантског живота у Њујорку у претходним делима овога аутора, уопште нема сумње да је његов најновији рад за неколико кључних нијанси откривања стварности богатији од свега што је до сада снимио. „По сваку цену“ је управо то – вишеслојна рурална апокалипса жетелачке Америке, а преко ње и целог света.

[restrictedarea]

То је филм који покушава да се носи са проблемима великопоседничке фармерске породице уклештене између сопствене и грандиозно незајажљиве похлепе сопствене државе. У центру је ове приче ипак нешто сасвим друго, чак изнад и те толико у америчком филму обожаване тежње према идеалној породици, односно поправљању свега дисфункционалног у њој. Има тога и овде. Можда и више него што је потребно. Али је евентуални несклад у том одмеравању састојака саниран од стране ангажованости праве теме филма која је лукаво увијена у „борбу за породичне вредности“. Поменута похлепа инсталирана и индукована од стране система у причи овог филма нагони породицу коју нам представља аутор да се дословно бори свим силама против свакога. Све сувопарне политичке дебате и полемике око генетски модификованог жита, све осуде и анализе њене штетности немају ни близу просветљујуће ефекте као што то има овако тактички одмерена прича. У њој нам је сурово једноставно приказан систем како се спроводи метастаза генетски модификованог жита на пољима и поседима руралне Америке. Америчке компаније које се баве овим послом су на глобалном нивоу усавршиле примену њиховог „савршеног зрна“ које једном запаћено у једном крају, округу, држави и преко америчких граница, на пољима која хране свет, по систему концентричних кругова или пирамидалне сексташке структуре, захвата и прождире све пред собом. Власт и њени корумпирани законодавци су на све неопходне начине подржали овај процес и заштитили интересе глобалистичких ГМО компанија. Тако амерички фармер који једном прихвати модификовано кукурузно семе законском принудом више не може да се врати на обично.

Жртве глобалистичког ГМО империјализма Наш главни јунак (једна од најбољих улога у каријери Дениса Квејда) је патерфамилијас породице принуђене на сурову борбу за опстанак у ГМО окружењу. У обрађивању земље судећи по овој причи има најмање обрађивања земље. Далеко се више времена и енергије троши на непрестану борбу за опстанак пошто је на сцени дарвинистички принцип опстанка који преживљавање обезбеђује само најпокваренијима, најбескруполознијима и најкроволочнијима. Не би ли се фармери спасили пропасти принуђени су на куповину ГМО зрна, а наш јунак је један од највећих његових провајдера у Ајови. Не би ли победио главног конкурента, он и његов син ће на крају бити принуђени чак и на убиство. Иако је оно оправдано неизбежним стицајем околности, најстрашнија и од преовлађујућих америчких филмских „подразумевајућих расплета“ потпуно другачија завршница ове драме леди крв у жилама. Јер овде нема прочишћујуће катарзе која у кајању због злочина и признавању греха враћа веру у овај свет, у човечност и породичне вредности какве би морале да буду цењене и постојеће свуда и у најстрашнијим и најпросперитетнијим околностима. Не, породица чију нам судбину аутор метафорички приказује нудећи заправо стварно стање ствари на терену, и то не само на далеким америчким фармама већ и ту међу нама је одлука да се из личне користи сакрије чак и најтежи злочин и да се настави са срећним, на површини и са стране гледано идиличним, просперитетним животом усред америчког сна који покреће ритам саможивог система вредности у којем се глорификује победа по сваку цену. И у томе је порука ове туробне драме од које страшније нема, нити је могуће да је буде. Јер све горе од овога, ако би се уопште дало замислити, може само да представља коначну апокалипсу наше цивилизације као измрцварене жртве глобалистичког ГМО империјализма.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *