Две смрти и два морала

Пише Владан Вукосављевић

За разлику од погибије Бриса Татона, која је била пропраћена незапамћеном хистеријом медија и тадашњег државног врха, недавно убиство Федора Фримермана испред једног београдског сплава пролази готово незапажено

У Београду је 25. јула на смрт претучен Федор Фримерман. Према тврдњама медија, несрећног младића линчовало је обезбеђење са једног од сплавова, после безазленог повода. Очевици тврде да је у иживљавању учествовало најмање десетак особа а полиција је лаконски саопштила да су слободе лишена три лица. Федорова родбина и пријатељи са Звездаре запалили су свеће на месту злочина. Сахрани су присуствовале стотине грађана. Медији су поред основних вести о догађају, тек у ретким случајевима рекли коју о томе ко се све у Београду бави пословима обезбеђења и онда су се хитро вратили својим омиљеним бесмислицама типа реконструкција владе и летње врућине у јулу.

То је отприлике сува фактографија везана за овај ужасан догађај. Зло и дивљаштво у људима, као битна обележја духа времена у коме живимо, однели су још једну невину жртву а српска јавност, попут зебри којима током преласка реке крокодили прождиру једног од припадника крда, уплашено ћути и пита се ко је следећи.

Подсетимо се овим тужним поводом на један догађај од пре четири године и размислимо о томе у шта се претвара наше друштво и ко нам намеће двоструки морал и стандарде, са или без немачког захтева о промени свести.

 

ТРАПАВА ИСТРАГА Негде у рану јесен 2009. године, у Београду је убијен Француз, Брис Татон. Младића из Тулуза, неки кажу хулигана са којим је француска полиција имала проблеме, неки тврде мирног младића и обичног навијача и његове пријатеље, напала је група присталица супарничког тима и нанела му повреде од којих је касније у болници преминуо. Трапава и нестручно спроведена истрага као и на чудан начин вођен судски спор, оставили су сумње у то да ли је несрећни Татон био бачен са велике висине или је у смртоносни амбис сам скочио, бежећи од батина. Како год да је било, један млади живот је изгубљен а кривци су се нашли пред лицем правде.

Покушајмо сада да направимо паралелу између ова два трагична догађаја. У случају Татон, полиција је експресно ухапсила практично сва лица која су у инциденту учествовала, њих 11, узраста од 18 до 27 година. У случају Федор, упркос тврдњама сведока, које су сви медији пренели, да је у батинању учествовало више од десет лица, приведена су само тројица. Ово нам јасно говори да је у првом случају полиција реаговала широким захватом те притвором и истрагом обухватила све учеснике у инциденту а да је у потоњем, непознато како, већ на самом почетку дошла до закључка о томе ко су прави виновници, од многих који су учествовали.

У случају Татон, сви домаћи медији недељама су писали и извештавали о овој теми, улазећи и у најситније детаље и биографије, како жртве тако и осумњичених. У случају Федор, ни речи о окривљенима, осим иницијала, а број чланака и прилога је несразмерно мањи.

[restrictedarea]

Током боравка Бриса Татона у болници, њега су посетили тадашњи министар унутрашњих послова Ивица Дачић и директор полиције Вељовић. Стицајем околности ова два колоритна лика и данас обављају исте дужности, а није забележено да су посетили породицу настрадалог младића са Звездаре, нити да су зуба обелили неком изјавом.

У случају Татон бесно су заграктале бројне невладине организације, осуђујући поводом злочина и целокупан српски менталитет и наводну ксенофобију и нашу такође наводну склоност ка насиљу и дивљаштву према „свему што је другачије“. На екранима су дефиловали сви дежурни стручњаци за „српско питање“, од Ненада Чанка и Чеде Јовановића па до Наташе Кандић и свезнајућег психолога Жарка Требјешанина. Данас о случају Федор у овим круговима влада мук.

 

БРУКАЊЕ НЕЗНАЊЕМ У случају Татон, представници правосуђа (а нарочито гласно Републички јавни тужилац Радовановић) одмах су захтевали трајну забрану навијачких група, брукајући се својим правним незнањем толико, да је чак и ноторно неспособни Уставни суд морао да одбије њихове захтеве. Поводом случаја Федор, нико из тих структура није јавно поменуо преиспитивање пословања обезбеђења на сплавовима, за која се одавно шушка да су поред силеџијства, задужени и за снабдевање психоактивним супстанцама, врле српске сплаварске омладине.

У случају Татон, Ивана Рамић, портпарол Окружног суда, похитала је да изјави да је притвор за осумњичене одређен „због посебно тешких околности под којима је извршено кривично дело као и због високе запрећене казне од 30 до 40 година затвора“. Данас иста госпођа обавља исту функцију, па или је у међувремену онемела или се закон променио или је отишла на море, или јој недостаје мотивација за јавне наступе, тек нема је нигде.

Поводом смрти Бриса Татона, саучешће породици настрадалог упутили су: председник Србије Борис Тадић, председник владе Мирко Цветковић, заменик председника владе и министар унутрашњих послова Ивица Дачић, министарка омладине и спорта Снежана Самарџић, министар иностраних послова Вук Јеремић, градоначелник Београда Драган Ђилас, митрополит СПЦ Амфилохије Радовић и бројни други посленици из владиног и невладиног сектора.

Колико је у овом тренутку познато породици Федора Фримермана, саучешће, од званичника није упутио нико. Нико.

Поводом убиства Бриса Татона, градоначелник Ђилас је у Београду прогласио једнодневну жалост. У вези са скоро потпуно истим догађајем у коме је жртва његов суграђанин, таква ствар му очигледно не пада на памет.

Поводом случаја Татон, у Врњачкој Бањи је покренута иницијатива да главна улица у том граду промени име и да уместо Бањска променада, постане улица Бриса Татона.

Градоначелник Београда Драган Ђилас изјавио је у октобру 2009. године, предлажући исту ствар у престоници, да је „сасвим сигурно да ћемо на тај начин заувек обележити тај страшан догађај. Неће то смањити ни тугу ни бол његових родитеља али ће свакако остати као велика опомена шта се у граду све може догодити“. У међувремену је на месту погибије Татона, поставио спомен плочу.

Да младић са Звездаре неће добити ниједно обележје у граду у коме је живео и био убијен, јасно је ваљда сваком хомосапиенсу који живи у Србији.

 

ПОЛИТИКАНТСКИ ЦИРКУС После убиства Бриса Татона, председник државе Тадић као и бројни други политичари, палили су свеће и лили крокодилске сузе код споменика Кнезу Михаилу (остало је нејасно зашто баш тамо), у знак пијетета према настрадалом. Убијеном Федору, пијетет су паљењем свећа на месту злочина, код злогласног сплава, изразили само родбина, комшије и пријатељи. Ако је изостао политикантски циркус на непримереном месту, свакако је бар било искрено и у складу са обичајима.

То је укратко хронологија и паралела између два трагична догађаја, скоро идентична по свом спољњем садржају. По околностима које су их у јавности пратиле они указују на срамотни двоструки морал друштва у коме живимо, а пре свега политичких структура и медија.

И једног и другог младића, до смрти су довели поступци бахатих силеџија, безосећајних, бар у том тренутку, за патње немоћног људског бића и сабрата. Мржња и агресија су слепи за туђе муке и зато их треба на све начине сузбијати и обесхрабривати. Одговорност за ова убиства је свакако индивидуална и тако је треба третирати, али уз непрестану свест и самозапитаност сваког појединца о томе колико доприноси укупној друштвеној агресивности.

Оно што је у овом случају спорно, то је понашање српске власти и медија. Из свега изнетог јасно се види да је смрти Бриса Татона посвећена далеко већа пажња у односу на истоврсно страдалништво Федора Фримермана. Колико треба бити слеп за чињенице па не запазити да је ова дуалност последица једне просте околности. Татон је Француз, Федор је држављанин Србије.

Тешко да је у европској историји забележен случај толиког удвориштва некој страној сили, као што су то учинили српски политичари и медији када је Француска у питању. Слично би било и да се ради о некој другој западној држави. Сетимо се само случаја кафанске туче у САД, после које су и врапци на грани у Србији знали наизуст да изговоре име повређеног Брајана Штајнхауера а медији су од другог учесника у том обрачуну, иначе Србина, направили монструма, док су наши порески обвезници платили без икакве судске пресуде или званичног утврђивања чињеница, породици повређеног, равно милион долара. За то време, јавност је под медијском индукцијом заборављала име од полиције претученог и последично убијеног, мирног демонстранта Ранка Панића.

 

СЛУГЕРАЊСКИ МЕНТАЛИТЕТ У Европи и у целом свету, дневно се догоди десетине хиљада обрачуна у којима људи бивају повређени, теже или лакше али се томе углавном у медијима не посвећује нарочита пажња. Не треба много памети да се претпостави како би околности биле сасвим другачије да су у оба случаја, и Татона и Штајнхауера, у питању били неки други странци, из Африке, Азије или Русије. И обратно, да је уместо несрећног Федора страдао неки Американац или Немац, вероватно би били ухапшени и процесуирани сви гости са сплава, а прозападни (дакле: скоро сви) медији би месецима алакали о неизлечивој српској мржњи према свему што долази са запада и о ендемској ксенофобији.

Отужни и неискрени циркус који су поводом убиства Бриса Татона, српски политичари а заправо вазали Запада направили, важно је упутство у ком правцу се ова држава може кретати ако се злу званом поданички и слугерањски менталитет не стане на пут. Дух самопонижавања и самонегације, много пре него друге околности може да доведе у питање опстанак једне нације. Све док се трагични а истоврсни случајеви насиља различито третирају, све док једни окончавају свој медијски век после неколико дана на ступцима црне хронике, а други постају државна тема највишег приоритета, само у зависности од тога које је националности жртва, онда не треба да нас чуди ако се једног јутра пробудимо као прави а не само интелектуални робови једног развијенијег политичког и привредног система. Још током Другог светског рата, расистички Вермахт је обзнанио да живот једног немачког војника вреди сто српских живота. Данас као да се та злокобна аритметика поново ушуњава у наше животе на мала врата, не захваљујући Вермахту, већ његовим домаћим слугама.

Можемо бити склони да верујемо или не у то да су душе злосрећних младића, Федора Фримермана и Бриса Татона, нашле свој мир у некој бољој стварности али без обзира на уверења у вези са тим, морамо присилити своје патуљасте политичаре и многе етички дезоријентисане медије, да почну да поштују моралне стандарде које је човечанство кроз векове и с муком успело да успостави. Сами до тог наука тешко да ће доћи.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Хогар срашни

    А да непричамо о убиству два младића која су затим спаљена од сране жандарма. Написано је неколико чланака и тајац. Отворен је пут повратка терора Спасојевића и земунског клана. Подсетимо се исти методама су се и они користили, а били су припадници и носили су значке полиције, што се у великој мери прећуткује. Потенцирањем да је реч о мафији и мафијашкој организацији у облику клана, успешно је до сада прикривао даје у ствари то мафијашка организација полиције. То потврђују и дан данас многобројна нерасветљена убиства па чак и највишиг челника полиције.

  2. Pa sto vi iz Pecata ne pokrenete feljton i navedete imena vlasnika splavova, ko su oni zapravo i ko su ljudi koji rade “obezbedjenje”?

  3. Sada već hladne glave možemo da analiziramo trnutni odnos vlasti prema svojim građanima(koji nisu stranci).Tužno je kakav odnos imamo prema našoj deci,a prema strancima bože moj padamo u nesvest.Onome ukrali bicikl i gle čuda ministar policije odmh nađe novi,onaj drugi izgubi život od batina a batinaši se odmah nađoše i psidiše na 250 godina,novine pune hvale za policiju i sudstvo,a novinari svi redom na strani nevine žrtve,kad vidi sad zaokret,ni ministar ni policija ni novinari nisu se oglasili po pitanju nevine žrtve ispred splava,a kamoli da su pohapsili sve učesnike obračuna.
    Već treći dan iskoči naslov oni su nas napali, tvrdi jedan od učesnika(saučesnika u ubistvu),mi smo se samo branili.A osim trojice koji su zadržani ostali su svečano pušteni da i ono malo svedoka obrade u svoju korist.A o vlasnicima splavova sa kojih je obezbeđenje koje je učestvovalo u linču niko ni reči,pa zar smo zaboravili da u nekom pravu postoji i komandna odgovornost,kad odgovaraju i oni kiji ih plaćaju za ovakav rad.
    Sve u svemu je tužno i tragično,jadno je ovo sve a njega nema,poslednji pozdrav Fedoru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *