Crna bajka  Radovana Karadžića

Piše SAŠA HADŽI TANČIĆ

Vraćanje ovoj knjizi posle toliko godina od njenog objavljivanja nesumnjivo ima dublji smisao budući da ova pesnička zbirka deluje homogeno, kao da je nastala u jednom dahu, ovde, sada

Srpskim herojima ponovo proširuju optužnicu i podmeću laži ne bi li što više ocrnili Srbe, Republiku Srpsku i Srbiju, završna je poruka „Pečatove“ nedavne kolumne iz pera stalnog saradnika, etnologa Dragomira Antonića.

Ima se pre svega u vidu životna sudbina haškog zatvorenika Radovana Karadžića, crna bajka njegove lične i nacionalne vere i ideje slobode. Ali je njegova pesnička bajka osnažena životnim udesom prema ugledu i položaju koji je imao do izbijanja građanskog i međunacionalnog rata na prostorima doskorašnje zajedničke države bratskih naroda i narodnosti. Otkako je objavljena, Karadžićevom pesničkom zbirkom „Crna bajka“ (Sarajevo, 1990), još jednom pesničkom činu dat je smisao potonje ljudske drame autorove na veoma složenoj podlozi usudne drame naroda kome pripada. Baš to čitavoj zbirci obezbeđuje onaj metaforički aspekt koji izjedna povezuje životnu i pesničku ravan same slike sveta kao crne bajke.

KUĆNA ZMIJA, GLAVNE REČI „Šta ovo bi, kad ovo poče?“, strašnim, studenim upitnim uzvičnikom lirski subjekt crne bajke određuje je kao „nepojamnu“: razoreno gnezdo, razvaljeno carstvo, „ko da je zloduh projezdio“. Pojedinostima koje lirskim opisom svedoče o snazi životnih nevolja neposredno povezanim sa ličnim iskustvom slućeno se obznanjuje smena obrazaca života, sistema vrednosti, slika zajednice, nov civilizacijski horizont: „Proskitala nam se kućna zmija/I razmilele reči glavne“.

„I gle, slavne reči više niko neće“, opominje se lirski subjekt „Crne bajke“, poput „Naših dana“ utopljenog Vladislava Petkovića Disa „usmrćenog, eto, bez metka i noža“ ili revolucionara kakav je bio Gavrilo Princip iz istoimene Karadžićeve pesme, pošto danas takođe „sve je zamagljeno/Oslabila pest/U krvotoku su kolovrati mulja“:

Nema ni nade, ni ičeg više

Da raspadanju smeta

Da smeta sivom smeru.

Pomeranjem perspektive u pesničkom opisu neposredno stvarno/mimetičko nadgrađuje se i vidovito poima simboličkim oblikovanjem uspostavljenih analogija po osnovama primarne egzistencije Karadžićevog „Čoveka od pepela“ zagubljenog kraja i početka:

Čovek doveka,

Čovek doveka,

Od toga je istorija strepela,

Gle, prestravljeni čovek,

Gle, čovek od pepela.

Istovremeno:

Drži na oku

I smrt i život.

Ali,

Tamnica, soba,

Čuva svog roba

Za doba groba.

A pošto „istorija nam je okrenula leđa“, pred onim što najavljuje opasnost, srećemo se sa stihovima iz već napisanog „Mirnodopskog izveštaja“, ukazivanjem na potpunu neizvesnost postojanja iz perspektive „napamet naučenog iskustva“, kako bi ga okarakterisao Karadžićev savremenik, pesnik Jovan Hristić.

A ne znam šta ću

Sa tim što videh,

Vaš svedok (…)

Ćutim,

Mada se desilo nešto moje,

I nešto vaše.

Najsledstvenija, i najpotresnija, među svima, a ne samo u ciklusu „Ex ponto“, nesumnjivo je „Vječita robija“, a za njom „Moja prava“, takođe tamnovanju posvećena, sudbinski odrediva: „dopola nagnut prema propasti,/Od pola na dohvat kamdžije/I apsandžije!“

Mogu li se bolnije doživeti stihovi pesnika u zatočenju, kao i njegovog naroda:

Pakao je izašao na vidjelo,

I pokazuje se, ko hoće da vidi.

Kerberi reže na naše misli.

Odavno je pesnik Radovan Karadžić doživeo „Opasan san“, još jednom potresno dalekovidu pesmu svoga života, na šta ukazuje takođe autobiografska – „Dvojnik“. Onaj Radovan Karadžić, koji se krio pod drugim imenom, izmenjenog lika i ophođenja: „Silno nalik na mene“, kako se stihom naslikao kao dvojnik!

[restrictedarea]

PESNIČKO ZAVEŠTANJE Već sada može se govoriti o pesničkom zaveštanju Radovana Karadžića. „Crnom bajkom“ stiče se utisak o direktnom uticaju pesnika na sudbinu koju je kao autor lične moralne samobitnosti doživeo. Onako kako je, u jednom drugačijem smislu i dobu, Branko Miljković doživeo svoju prejaku reč, igrajući se vatrom, i izgoreo. Mislimo da je Karadžić emotivno proizišao iz „Crne bajke“, koliko i iz prethodnih knjiga od „Ludog koplja“ (1968) do „Pamtiveka“ (1971). Već u njima on je pesnik pobune, a ne klonuća, nadahnut mitskom svešću i melodijom maternjom, sasvim izgrađenog idejnog i psihološkog lika lirskog subjekta koji je propevao u pesnikovo ime.

Jugoslovenska i bosansko-hercegovačka javnost uvažavala ga je kao pesnika koliko i kao psihijatra, psihoterapeuta

– grupnog analitičara. Moglo bi se danas ukazati i na jedan viši pokretački dinamizam koji zrači iz njegove lirike, duboko opšteljudske i sudbinski vezane za istorijsko biće naroda kome pripada, njegovu tragiku i heroiku.

„Crna bajka“ istovremeno sadrži i mnogo više nego samo osećanje i slutnju potonjeg objektizovanja neposredne kolektivne pogibelji; izgrađen idejni profil iskonskog dubinskog peva čoveka posle rata (u onom značenju u kojem to određenje naslovom upotrebljava Dušan Vasiljev).

Dalje se u tom pravcu može nazvati pevačem, ovoga puta u onom značenju u kojem to određenje upotrebljavamo kada mislimo na narodne pevače naše epske i lirske tradicije.

POETSKI ARHETIPOVI Poetski arhetipovi „Crne bajke“, sa svom samosvojnom svešću o tragičnosti srpskog istorijskog bića, mogu se označiti i kao pesnikov dijalog sa samim sobom, samim tim kao lirska „rasprava“, pesnički komentar ili rekapitulacija različitih etapa u njegovom stvaralačkom razvoju, a istovremeno deluju upravo kao drevna bajka po elementarnim ravnima iz folklorno-mitološke sfere.

Vraćanje „Crnoj bajci“ posle toliko godina od njenog objavljivanja nesumnjivo ima dublji smisao. Zajedničku nit, idejnu osnovu, objedinjuju aktuelna značenja i poruke pesama iz skupina „Rečnik straha“, „Ex ponto“ i „Crna bajka“. Deluju homogeno, kao da su nastale u jednom dahu, ovde, sada. A u traganju za jednim boljim svetom i punijom egzistencijom.

Kao politički borac kakav je potom bio, na strani naroda kome je izvojevao Republiku, osećao se ugrožen, što je kao pesnik i lekar ljudske duše osetio godinama pre jugoslovenske kataklizme. Jugoslavija se raspadala, jugoslovenske republike i pokrajine poništavale se i snažile samostalno; nacionalna tragedija ustupila mesto sarkastičnom političkom ostrakizmu. Poveo je narod putevima slobode. Isturen od naroda da ga predvodi i spase. Ali šta je to krasno osećanje donelo narodu i njemu lično! Životni ulog posle rata nije više bio u tome da se misli u znaku oslobođenja već u znaku novog orobljenja, a on postao svestan da se sudbina njime dalje poigrava kao sudbinom Epimenida iz antičkog vremena, u onoj verziji „Lažljivca“ koju navodi Aristotel. Ili kao na poslednjoj stranici Sartrovih „Reči“: „Ponekad se pitam da ja ne igram igru ‚ko gubi dobija῾“?

VJEČITA ROBIJA

Ko drži ključe
Od tamnice
Ne zna se.

„Misleći na ključ,
Svak zatvor utvrđuje“.

U zoru
Opkoli nas
Straža svjetlosti
I vodi od nemila do nedraga,
Zbijene jedno uz drugo.

U sumrak, opet,
Stisne nas straža mraka,
Izdire se i prijeti
Šta će nam uraditi noćas,
Šta će nam oni sutra,
Zbijenim jedno uz drugo.

Straže se smenjuju,
Ključeve ne pominje niko.

Možda su izgubljeni,
Možda smo
I mi i straža
Zarobljeni.

MOJA PRAVA

Od prava imam: maleni prozor
Put Velikog Bijelog Svijeta.

Al’ kroz njega vidim
Malo od Ovog, malo od Onog,
Jednu pticu, nikad celo jato,
Vrh drveta, bogzna gde je koren.
Sve se više sluti, sve je manje datog,
Tek za slutnje stvoren.

Stog su mi ćelijski koraci
Pogrešni,
Jer nikad ne vidim cele oblasti
Plaveti.
Dopola nagnut prema propasti,
Od pola na dohvat kamdžije
I apsandžije.

Od prava imam, ali nezvanično,
Da te volim, a da se ne vidi.
I na plač pravo,
Tihi, trajni:
Mali grč na licu,
A suze teku u srce tajni.

O, taj tajni plač uvek mnogo vredi.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *