Балкански шпијун Ивица Дачић

Пише Миодраг Зарковић

Од ненамерног признања пониженог председника Владе, па преко крокодилских суза над судбином збринутих јавних сервиса, све до још једног занемаривања страдалника из Крајине, српски етар је најврелије дане текуће године само додатно подгревао

Реконструкција владе очигледно неће захватити Б92, која ће стога остати крајња власт у држави, она којој премијер и министри полажу рачуне. Да „деведесет двојци“ није угрожен положај зацементиран у последњих скоро 13 година, јасно се видело у уторак 6. августа, када је на овој телевизијској станици гостовао председник Владе Ивица Дачић, кога је интервјуисао новинар Александар Миладиновић.

У том разговору од непуних 15 минута, Миладиновић практично нити једном није допустио премијеру да заврши одговор на постављено му питање. А то је, да простите, много више него пуки недостатак културе разговора и телевизијског васпитања. Јер, преко пута Миладиновића седео је премијер Републике Србије.

Да ли та особа заслужује да буде премијер и да ли дужности на том положају обавља часно, поштено и на корист држави и народу, једно је питање, на које наш часопис у безмало сваком броју даје одречан одговор. Тешко да у целом „Печату“ постоји особа која о Дачићу као премијеру има повољно мишљење и која би челнику Социјалистичке партије Србије дала прелазну оцену за све што су он и његов Кабинет урадили у протеклих годину дана. Али, ма ко из „Печата“ када би интервјуисао Ивицу Дачића, сигурно га не би прекидао у пола реченице у сваком његовом одговору, као што је то радио Миладиновић. То нема везе са каквом новинарском храброшћу или радозналошћу, већ напросто са пристојним понашањем, које сте дужни да искажете премијеру сопствене државе када га интервјуишете.

 

Поређења ради, пре две и по године је Бил О`Рајли, најгледанији телевизијски новинар Америке, интервјуиса Барака Обаму. Више пута је О`Рајли, одавно наклоњен америчким републиканцима, прекидао председника САД-а (мада кудикамо мање нервозно него Миладиновић Дачића), због чега су касније многобројне О`Рајлијеве колеге жестоко критиковале новинара, по начелу: можеш да се не слажеш са Обамом колико год хоћеш, али не смеш да не поштујеш америчког председника.

То што је Дачић послушно и смерно, без иједне речи противљења, истрпео сав безобразлук новинара Б92, само потврђује малопређашњу тезу: реконструкција извршне власти сигурно ће заобићи Б92.

 

***

 

Чисто да би појачао утисак колико је његов Кабинет штетан по Србију, Дачић је у поменутом разговору практично признао да се наша држава налази у страним рукама. Интервју се, наравно, дотакао и сумануте замисли да у реконструисану Владу Србије уђу странци, што је новинар Миладиновић искористио да премијеру постави још једно не баш пристојно питање, на које је премијер опет покорно одговорио.

„Некада су за СПС странци који су долазили овде били шпијуни, немате сада такав страх?“, упитао је Миладиновић затеченог Дачића, који је најпре овако одговорио:

„Па знате шта, не бих могао да кажем да је за СПС, да су сви они били шпијуни. Ви би требало да добро знате да је и Милошевић једно време за међународну заједницу био фактор мира и стабилности.“

Онда се први човек Владе Србије, ваљда задовољан како се снашао, нагло осоколио, па је додао ово:

„Да ли има шпијуна? Па, сигурно да их има! Али, ми смо толико отворили све наше институције за странце, да не знам шта би они могли овде још да шпијунирају.“

Уколико до сада и нисте могли да будете сигурни, ево, Ивица Дачић вам је потврдио да се Србија налази у својеврсном ванредном стању, у којем, пазите добро – странци немају разлога да нас шпијунирају! То значи да су странцима све државне тајне остављене на извол`те. Што опет значи да је ова „европска“ Србија земља која нема своје тајне. А земља која нема своје тајне – дакле, сопствену тајну стратегију намењену остваривању сопствених циљева, заједно са још сијасет других видова делања који напросто морају да буду сакривени од других држава и шпијуна оданде – тешко да је земља. И сигурно није слободна. У то име, онда и није чудо што први човек извршне власти полаже рачуне само и једино новинарима Б92.

 

[restrictedarea]

***

 

У четвртак, 1. августа, гост вечерње емисије „Вести“ на тој истој телевизији био је Ненад Радичевић, спољнополитички коментатор и уредник у дневном листу „Политика“, који је разматрао случај Едварда Сноудена, коме је баш тога дана одобрен азил у Русији. Сад, то што је Сноудену дозвољено да остане у Москви, далеко је мање изненађење од тога да је неком Ненаду Радичевићу дозвољено да гостује у вестима на телевизији са националном фреквенцијом и да тамо још прича, тј. даје своје мишљење о најважнијем светском питању у овом тренутку.

То са Радичевићем може да значи само једно: виши поредак ствари је поремећен. Огњен Прибићевић је, због својих нових амбасадорских дужности, тренутно недоступан овдашњим телевизијама, због чега су исте у хаосу и морају да у госте позивају коментаторе на које јавност није навикла. Коментаторе који нису Огњен Прибићевић.

Да згроженост буде већа и оправданија, побринуо се уљез Радичевић, који је пет минута незаслужене славе искористио да на постављено му питање пружи занимљив, па и садржајан одговор. А такво што се, јамачно, старом добром Прибићевићу никада не би омакло. Цео свет је, напросто, наглавачке, од како се Прибићевић повукао са малих екрана.

 

***

 

На истим тим малим екранима ових је дана виђена још једна необична појава: Драган Коларевић, помоћник одлазећег министра културе. Прошле године у ово време, Коларевићеву главу тражило је и кусо и репато, због тога што се тада био усудио да у једном ауторском чланку наведе податке скинуте са званичних сајтова ДС-а и ЛДП-а, о томе ко је све од јавних личности наглас подржавао ове две странке у предизборној кампањи. Овог августа, међутим, звезде су му битно наклоњеније – или се у ставовима и држању власти коју заступа нешто променило, ђаво ће га знати – тек, Коларевић више изгледа није непожељан као лане.

Руку на срце, није Коларевић добио наклоност штампе и телевизије због нечега што је урадио као појединац, већ због тога што је баш њему припала част да јавном мњењу саопшти одлуку да ће „Радио-Телевизија Србије“ и „Радио-Телевизија Војводине“ у наредне две године бити издржаване из државног буџета уместо од претплате као до сада.

Та вест била је ударна тог дана, а Б92 ју је у својој вести, поново преко Александра Миладиновића, прокоментарисала на следећи начин:

„На недостатке оваквог решења, пре свега на то што би могло да угрози независност Јавног сервиса или отежа поновно увођење претплате у будућности, стручњаци су одраније упозоравали.“

Ето доказа да и Б92 негује хумор, и то врло посебне, горке сорте. Нешто би „могло да угрози независност Јавног сервиса“?! Ма није ваљда? Хоћете да кажете, врла господо са Б92, да независност оба јавна сервиса никако није била угрожена до сада? Као, све што су РТС и РТВ извештавали у последњих пет година, колико има како су их противнационалне снаге потпуно ујармиле, јесте независно новинарство?!

Какав дирљив поглед на свет и занимање! Али, ни ту није био крај хумора Б92, пошто је стручњаке, које је у овој вести најавио Миладиновић, представљао ни мање, ни више него Вукашин Обрадовић, председник Независног удружења новинара Србије. Стручњак без мане и страха. Па и без стручности, ако ћемо искрено.

Такав зналац какав већ јесте, Обрадовић је поновио став који је изрекао и Миладиновић:

„Финансирање само из буџета има много мана, између осталог и отвара могућност политичког притиска на јавне сервисе, без обзира на гаранције које стоје у закону.“

Просто човек да се зачуди са ког Марса падају оволики стручњаци, који се у августу 2013. плаше могућности да неко, замислите, почне да врши неприличан утицај на РТС или, још горе, РТВ!

 

***

 

У ред таквих мудраца спада свакако и Зоран Станојевић, један од најупосленијих водитеља РТС-а, њихов човек за све задатке. Протеклог 5. августа, управо је Станојевић приредио емисију о 18. годишњици страдања Срба из Крајине, односно о злочину који се помирљиво зове војна операција „Олуја“.

Емисија од пола сата никако није могла да сагледа ни делић свих последица тог геноцида за који више нико као да не хаје, па ни гости у студију које је Станојевић окупио, а ни сам Станојевић. Гости су били Миодраг Линта, председник Коалиције удружења избеглица, затим историчар Чедомир Антић из Напредног клуба, и Драго Ковачевић, градоначелник Книна у тренутку хрватског напада. Усмеравани малтене поскакујућим Станојевићем – када год се ухвати укоштац са темом која га надраста, Станојевић несналажење надокнађује водитељском нападношћу, коју би неко неук могао још и да побрка са енергичним новинарством – гости су се највише вртели око познате, одавно израубоване тезе да су Фрањо Туђман и Слободан Милошевић практично једнако одговорни за страдање крајишких Срба! Само се Антић донекле издвајао мишљењем, док су Ковачевић и Станојевић навелико и надугачко распредали о томе како је, ето, цео тај рат био унапред договорен и да се по том договору и одиграо, па се у то име, је ли, Хрватској и нема шта замерити.

Страшно! Као да цео 20. век није протекао у разноразним, скоро па непрестаним ударима Хрватске на тамошње Србе, суочене са најмање два геноцида у том раздобљу! Још једном се врли РТС темама из деведесетих, па и овом можда најболнијом, бавио као да пре Милошевића није постојало ништа и као да свака погрешна процена Београда из било којег тренутка сама по себи правда све злочине почињене над Србима било где.

Јавни сервис те некакве „европске Србије“ тако је и ове године злочинима „Олује“ посветио свега једну засебну емисију, од само пола сата, и то после 11 сати увече. То је тај „независни“ РТС за чију се „самосталност“ толико забринуше горепоменути „стручњаци“.

[/restrictedarea]