“ Црногорски” -  ни језик, ни име језика

Пише Веселин МАТОВИЋ

Када би тај тзв. црногорски језик постојао, вјековима скриван у некој Пандориној кутији, па сад пуштен у Црну Гору, да њим напрасно проговори већина или велики дио црногорског становништва, онда би он, и те како, могао да угрози структурно-генетску основу, норму и културни статус српског језика, као што то, на примјер, чини данас енглески, а некад су чинили француски и њемачки језик

У праву су лингвисти који кажу да наметање тзв. црногорског језика не може угрозити „структурно-генетску основу српског језика, нити његов престижни нормативни и културни статус“. У праву су, али само под једним условом: да конструкција „наметање црногорског језика“ подразумијева покушај преименовања и престандардизације српског језика у Црној Гори, а не претпоставља и постојање тзв. црногорског језика. Када би тај језик постојао, вјековима скриван у некој Пандориној кутији, па сад пуштен у Црну Гору, да њим напрасно проговори већина или велики дио црногорског становништва, онда би он, и те како, могао да угрози структурно-генетску основу, норму и културни статус српског језика, као што то, на примјер, чини данас енглески, а некад су чинили француски и њемачки језик.

Шта ми у ствари бранимо? Појам „црногорски језик“ не подразумијева никакву посебну језичку супстанцу, посебну дијалекатску основу, односно посебан скуп језичких знакова и правила по којима се они употребљавају (то знају добро и они који га протежирају). Тиме што је урађена извјесна престандардизација исте језичке основе, не значи да је створен нов језик. Нова стандардизације, наука је то јасно показала, није и нов језик. „Црногорски језик“ није чак ни име језика него шифра политичко-идеолошког пројекта чији је циљ преидентификација и пресемантизација српских тековина и знамења у Црној Гори (од језика до топонима), у крајњем исходу – нестанак Срба и њихових трагова на овом простору. А то већ није немогућ исход. Срба, као ни трагова њиховог постојања, нема већ на многим балканским просторима, на којима су све до недавно били и аутохтоно и већинско становништво. Па зашто се то онда не би покушало и у Црној Гори? Додуше, мало друкчијим и рафиниранијим методама него што је то чињено на другим просторима. Рецимо, умјесто етничког чишћења – преименовањем језика, које ће се прогласити националном еманципацијом Црногораца.

Ради се заправо о културоцидном пројекту који се не може именовати као „наметање црногорског језика“. Смислено је говорити само о „наметању имена ‘црногорски језик’“, што има сасвим друкчији смисао. Исто тако, не може се казати да неко некоме, па ни Црногорци Србима, „отима језик“. Не може се језик отети. Може посвојити, прихватити туђи умјесто свог, као што су Хрвати прихватили српски умјесто свог чакавског, односно кајкавског језика, преименовали су га, али, нијесу га и „отели“ јер би то значило да су Срби остали без језика. Може се језик некоме и забранити, то су радили многи освајачи кроз историју, може се и један језик наметнути другоме (директно или индиректно), као што су некад Аустријанци њемачки наметали Словенцима, а данас Енглези, односно Американци намећу енглески – половини свијета. То, несумњиво, угрожава и културни статус, и норму и супстанцу (посебно на лексичком и синтаксичком плану) многих нападнутих језика. На крају, може се језик и преименовати, као што се ту урадили Хрвати са српским, а у посљедње вријеме то се, по истом моделу, покушава извести и у Федерацији Босна и Херцеговина и у Црној Гори. Да ли и у којој мјери то преименовање угрожава и сам тај, у конкретном случају, српски језик, друго је питање. Хрватски примјер даје негативан одговор. И поред свих новачења и „новоговора“, па и друкчије стандардизације, српски језик је остао суштински непромијењен и под хрватским именом. Неће друкчије бити ни у Црној Гори.

Равно је 150 година откао се у црногорским школама уче и ортоепска и ортографска норма српског (вуковског), као матерњег језика већинског становништва Црне Горе, и оне су се, у кључним тачкама, код свих његових говорника, свих нивоа образовања, и свих друштвених слојева, толико стабилизовале да их било каквим идеолошко-политичким препадом, ма како организованим, није могуће дугорочно дестабилизовати. Њихово познавање и поштовање у јавној комуникацији мјера је одгоја, говорне културе и писмености, и управо зато, иако су прошле већ неколике године од покушаја да се оне поремете, односно да се престандардизује српски, како би се од њега скројио тзв, црногорски језик, али ниједан медиј то није прихватио. (На примјер, тзв. потенцијал имперфекта: хоћах виђети, пронађен на ко зна ком напуштеном црногорском катуништу, као и јотовани облици ћелисходно, ћелина, ћеме и сл., никада се још нијесу чули у овдашњој јавној комуникацији.)

[restrictedarea]

Једини имплементант те кривотворине на јавној сцени је актуелни предсједник Скупштине и то само при изговору имена своје функције, али и њему, као особи солидне писмености и образовања, кад се нађе изван граница Црне Горе, то дође помало напорно (буде га помало стид, зар не?), пе се не представља као preds’ednik, него чисто и јасно српски: предсједник Скупштине Црне Горе. Чињеница је и да сви остали заговорници тзв. црногорског језика, чак и они који се баве његовом тобожњом кодификацијом (Матица црногорска, Удружење независних књижевника, ДАНУ, а од недавно, како јављају медији, и ЦАНУ), ма шта о томе лично мислили, говоре и пишу општеприхваћеном нормом, тј. српским књижевним језиком, и по томе се нимало не разликују од оних који тај језик зову његовим стварним именом. Предсједник Владе, несумњиво, главни протектор новоцрногорског језичког идентитета, говори, нормативно гледано, најчистијим српским језиком. Његова синтакса, може се узети као примјер у српској језичкој нормативистици.

Ако, дакле, ни његови наручиоци не желе да практикују оно што је стандардизовано под именом црногорски језик, јасно је и који је његов културни ниво и каква му је функција намијењена. Примарна, комуникативна, као што видимо – није. А кад није примарна, није ни секундарна, манифестациона, симболичка (идентитетска), будући да се она остварује само реализацијом прве. Међутим, уколико нешто што пледира да се зове језиком, не остварује основне функције језика, тј. не реализује се као језик, односно говор (parole), каква је уопште његова сврха, и како то може постати одредницом нечијег идентитета? Ствар је јасна: покушај престандардизације српског језика на основама језичког супстандарда у Црној Гори, нема за циљ језичку дестабилизацију, нити стварање новог језика, него је у питању политичко-идеолошка манипулација, којом се подупире, наводно лингвистичким разлозима, преименовање српског језика. Из истог разлога и латиница се намеће као његово писмо.

(Једна струја међу поборницима тзв. црногорског језика, углавном из универзитетских кругова, која је, чувајући свој научнички дигнитет, одбила да учествује у перформансу око његове стандардизације, сматра да је све то било сасвим непотребно и неумјесно. За преименовање српског у „црногорски“, по њима, била је довољна црногорска државност.)

Додуше, пошто је тај сурогат однедавно постао саставни дио овдашњег образовног система, извјесних кварења језика, натруна и новачења, ипак ће бити. Дочим, језички слој који се покушава наметнути као тзв. црногорски језички стандард, а који, у ствари, није ништа друго до супстандард српског језика (присутан у свакодневној усменој комуникацији полуобразованог дијела становништва новоштокавског говорног ареала), нема никакве шансе да икада буде прихваћен као књижевнојезичка норма, односно да се било каквом политичком акцијом и потпором издигне изнад свог културног нивоа и статуса. Та је ствар јасна и не треба је много доказивати.

Браниоци српског језика Брига о језику (језичко планирање, језичко нормирање, његовање језичке културе), и брига због угрожености имена, односно отпор преименовању језика, битно су различити појмови. Па ипак, ти појмови се, у вишегодишњој полемици о језику у Црној Гори, веома често поистовјећују, не само међу лаицима (политичарима и другим), него и у стручној литератури, што, мора се признати, не доприноси разумијевању и расвјетљавању проблема, него га често затамњује и обесмишљава, а зна да буде и смијешно, неодговорно, контрапродуктивно и неукусно чак. Када, рецимо, неки политичар, или који ватрени родољуб, устајући у одбрану имена језика (што у крајњем не подразумијева и неко подробније језичко образовање, али подразумијева, и те како, основну језичку културу), почне да „брани језик“, да оптужује овога или онога за „крађу“ или „отимање“ „његовог“ језика, а у свакој реченици направи по неколика језичка огрешења и употријеби гомилу непотребних туђица, то заиста дјелује веома гротескно. Ако се такав позове још и на своје формално језичко образовање, на универзитетску диплому или што слично, онда је то напросто одвратно.

Та „одокативна“ терминологија свакако је утицала, прије двије године, и на склапање оног колаборационог споразума о називу наставног предмета у коме је опозиције, која је годинама „бранила“ српски, потписала првенство „црногорском“ језику, хвалећи се и убјеђујући народ да је тиме „ријешила језичко питање“ у Црној Гори. (Споразум, који никада није примијењен, заправо одредбе Општег закона о образовању којима је он привремено озакоњен у Скупштини, поништио је ових дана Уставни суд Црне и тиме вратио пређашњи назив наставног предмета Црногорски језик и књижевност, а наивну (?) опозицију оставио на цједилу! Биће – то јој је први пут.

Своју одлуку Суд је донио полазећи формално од чињенице да је у Уставу Црне Горе тзв. црногорски језик (иако непостојећи) именован као службени језик у држави, из чега произлази обавезност његовог учења, као и правни статус наставног језика у школама, али је зажмурио пред питањем какав је правни статус „језика у службеној употреби“. Нажалост, тај исти Уставни суд није тако поступио 2004. године, када је извршено преименовање српског у матерњи језик, иако је службени језик у Уставу био српски. Тада се тај суд понтијепилатовски прогласио ненадлежним за то питање, с образложењем да: „Устав не прописује обавезу назива било ког наставног предмета“, односно: „да Министарство образовања има дискреционо право да на предлог Савјета за образовање утврђује називе наставних предмета и обавезу да их мијења и утврђује нове“. Према томе: „Министарство доносећи спорни назив (наставног предмета) није повриједило Устав.“ И даље: „Уставни суд није надлежан да процјењивање цјелисходност промјене назива наставног предмета, већ је то надлежност ресорног министарства“. Вјероватно, да је то било у интересу режима, да би и сада тако поступио, али такве претпоставке тешко се могу доказивати.

Суд, наравно, тада није залазио у суштину питања употребе службеног језика у школама и његовог изучавања као наставног предмета. Али сада јесте, и те како, па каже: „Из одредаба члана 13 Устава којима је прописано да је службени језик у Црној Гори црногорски, да су ћирилично и латинично писмо равноправни и да су у службеној употреби и српски, босански, албански и хрватски језик, не произлази уставноправно допуштење законодавца за успостављање другачијег правног положаја службеног језика и осталих језика у службеној употреби, у било којој области па ни у процесу општег образовања у државним установама, односно конкретног уређења извођења наставе на тим језицима.“ И даље: „Уставни суд је утврдио да је законодавац прекорачио границе уставних овлашћења, јер је поред обавезе извођења наставе на црногорском језику непосредно установио обавезу извођења наставе у установи на једном од језика у службеној употреби – српском“, те да је тиме: „дерогирао уставно начело о црногорском језику као једином службеном у Црној Гори“, итд. Наравно, Суд овдје намјерно избјегава да објасни у чему је разлика између појмова „службени језик“ и „језик у службеној употреби“, него узима здраво за готово на чему утемељено становиште да је „језик у службеној употреби“ некакав правно нижеразредни језик. Сад, било како је било, Суд се може правдати да није крив што је опозиција вјеровала „вјероломној“ власти, и мислила да се један очигледно неуставан акт може одржати на дуже вријеме, односно да власт, кад јој то буде затребало, неће „активирати“ свој суд да га поништи!)

С колико су непромишљености (опет знак питања) опозициони лидери потписали тај докуменат најбоље видимо из њихових тадашњих тријумфалистичких изјава да су, помињањем његовог имена у називу наставног предмета, „вратили српски језик у школе“, што би значило да се до тада настава у црногорским школама изводила на неком другом, а не на српском језику. Исту формулацију упорно сретамо готово у свим медијима: „Српски језик враћен у црногорске учионице“, „Српски језик избачен из црногорских школа“, „За српски језик нема мјеста у црногорским школама“, „Нема више српског језика“, итд. Настава у црногорским школама изводила се на српском језику откако оне постоје, изводи се и данас, а изводиће се и сјутра, без обзира на то да ли ће се он административно, тј. политички, звати „црногорски“. Неће то ни тада бити никакав други језик, па чак ни када би била прихваћена предложена или некаква друга његова престандардизација. Ако би неком пало на памет да преименује Бетовенову Пету симфонију и каже није пета него је Петнаеста, када би је изводио и под тим именом она би и даље била Пета а не некаква нова симфонија.

Исто је тако, погрешна и ништа мање штетна и формулација „српска језичка заједница у Црној Гори“. Под појмом језичка заједница у лингвистици се подразумијева блискост (повезаност) групе језика, рецимо, „балтичка језичка заједница“ или „јужнословенска језичка заједница“, али, свакако не „српска језичка заједница“. С друге стране, та формулација директно асоцира и на социолошки термин „национална заједница“, дакле: ако је „српска језичка“ онда је и „српска национална заједница“, односно „српска национална мањина“ (или још мање), у Црној Гори. Наведеним формулацијама, које су постале правило, „браниоци“ српског језика сами себе демантују, јер тиме најнепосредније признају постојање тзв. црногорског језика. Јер ако у школама „нема мјеста за српски“, онда мора бити за неки други, а то је –„црногорски“ ! Ту просту логику они изгледа никада неће разумјети.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Eto i jezik je srpski, nikako jezik južnih slovena.
    Sve je srpsko. Kakva maestralna politika srpskog naroda u zadnjih stotinjak godina. Samo vi potcjenjujte i nipodaštavajte postojanje drugih južnoslovenskih naroda na Balkanu i pravite se superiorni u odnosu na sve komšije. S Grcima i jeste braća jer nemate zajedničke granice.
    Idete u pravom smjeru. Smjeru prosperiteta i bolje budućnosti. Samo se treba držati retorike koju prosipate zadnjih 30 godina.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *