Вапај за изгубљеном величином

Пише Милош Јовановић, потпредседник ДСС-а

Паралела између Француске и Србије: једно размишљање уз текст Режиса Дебреа

Господине председавајући, онима који се са стрепњом питају када и како ћемо се препустити рату, хтео бих да кажем да ништа, ни у једном тренутку, у оквиру Савета безбедности, неће бити резултат исхитрености, неразумевања, сумње или страха (…) Тешка одговорност и изузетна част које нам припадају морају нас навести да дамо предност разоружању и миру. И ово вам данас говори једна стара земља, Француска, са једног старог континента као што је мој, Европе…“ Овим речима, које је 14. фебруара 2003. године у Савету безбедности Уједињених нација изговорио тадашњи министар спољних послова Доминик де Вилпен, Француска се успротивила америчком рату против Ирака и тиме спречила да један империјални поход добије правно покриће. Од силаска Де Гола са власти, то је вероватно био први пут, а свакако је био последњи, када се Француска одважила да нешто значи у свету. У том тренутку је била велика и достојна своје дуге историје, побудила је силне симпатије и наде у свету, и надасве, спречила је да СБ УН донесе резолуцију која би Америци омогућила да још једном покрије своје насилничко понашање.

ВИЗИЈА И ДЕКАДЕНЦИЈА За доношење једне такве одлуке, којом се Француска директно супротставила САД-у у Савету безбедности, било је потребно бити свој, показати снагу воље и величину духа. И управо нас на те баналне, али важне истине подсећа Режис Дебре. Да су за велика дела потребне велике идеје. Да су за значајна достигнућа потребне истинске амбиције. И наравно, пре свега, да је потребна визија. Велике циљеве је превасходно потребно поимати, замишљати их као могуће и остварљиве. Де Гол као личност, његова улога у Другом светском рату, као и његова политика 60-их година прошлог века, представљају оличење једне такве величине духа и доказ да се неке ствари ипак дају променити, када за то постоји непоколебљива воља и спремност на борбу.
Данас у Француској нема ничег сличног. Корумпиране и мондијализоване елите брину се искључиво за сопствени комфор. Њихова декадентност – од прекомерне љубави према новцу до девијантних сексуалних понашања – заслуживала би посебан чланак. Одсуство визије и подређеност царству који се, осим кроз „Викиликс“, најбоље огледају у исквареној званичној терминологији где речи губе сваки смисао, довољно је добро описао сам Дебре.
Ствари не стоје другачије када је у питању Србија (осим што су Србији, за разлику од Француске, границе угрожене). Влада исти накарадни новоговор у којем се слабост и кукавичлук величају као мудрост и државничко држање, безидејност као визија, а порази као победе. Исте последице имају у оба случаја исти узрок: корумпиране елите које од амбиција имају само оне личне. Емир Кустурица је још 2008. године вероватно дао најтачнију оцену стања, када је на митингу „Косово је Србија“ говорио о мишевима. Требало би веровати да се њихов број вишеструко умножио до данас. И учинио од Србије – која је током целе своје славне историје умела да се бори за слободу и каже „не“ онда када је то било потребно, како 1389. тако и 1999. године, као и много пута између – земљу која зна само за реч „да“, ма шта се од ње тражило. Ваш комплетан политички и војни врх испоручите Хашком трибуналу: нисмо ни помишљали другачије; усвојите декларацију о Сребреници: хоћемо; извините се Мађарима за комунистичке злочине: наравно; предајте Косово и Метохију: нема проблема; мораћемо ускоро да попричамо о Српској и Војводини: само реците…
Наравно, када се ствари посматрају и поимају из мишје перспективе, другачије заиста и не може. Та перспектива објашњава зашто, на пример, председнику Владе Ивици Дачићу није пало на памет да прекине преговоре у Бриселу истог оног часа када му је неки бриселски чиновничић одредио да не може да поведе на разговор свог првог потпредседника, као што објашњава и зашто је тај први потпредседник Владе Александар Вучић искористио наметнуту му паузу тако што је погасио светла и испружио се на под некаквог бриселског ћумеза. Тешко је замислити и Слободана Милошевића да пристаје на таква јефтина понижења, а камоли Де Гола. Заправо, сва је прилика да би и Шака Зулу показао више државничког достојанства.
Наведено излежавање на поду најбоље показује колико смо далеко од Де Гола и свега онога о чему пише Режис Дебре. Једноставно речено, све је постало ситно, исувише ситно, без трунке аристократског држања. Србија данас није способна за велика дела зато што њени властодршци нису способни велика дела ни да поимају. Она се, напросто, налазе ван домашаја њихове мисли. Остаје нада да ће Србију једног дана повести људи који ће бити достојни њене историје. Људи због којих се ни Лазар, ни Милош, ни јунаци са Цера или Колубаре, као ни они из 1999. године, неће превртати у својим гробовима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *