Srbin seje, Šiptar žanje

Piše Nataša Jovanović

Dok Kosovo polako prelazi u ruke albanske paradržave, u Pokrajini traje besomučna pljačka srpske imovine

Iskustvo Srba sa juga je kombinacija stalnih incidenata i adminstrativne presije koja na svim nivoima govori da vi ne možete biti kreatori sopstvenog osećanja slobode. Sam Briselski sporazum je šok terapija za Sever, stanje kolektivnog stresa ili nesvesti u kojoj su trenutno paralisane sve kretivne i životne sile ljudi koji petnaest godina pružaju otpor i bore se za svoju slobodu. Ali, mi južno od Ibra gotovo nemamo šta da izgubimo. Geto je konstituisan uz nadu da ovakav sistem ne može opstati i da će promene doći, da sam život mora da da neke odgovore, da ćemo se vratiti u gradove, da ne živimo u etnarhiji i vlasti druge etničke grupe…

Ovim rečima novinar i publicista Živojin Rakočević slika „kosovsku realnost“ južno od Ibra. I dok traje neumorni optimizam vladajuće koalicije koja svakodnevno preko svojih analitičara sa televizijskih ekrana popuje o dobrim stranama primene Briselskog sporazuma, preostali Srbi na jugu su saglasni u tome: da suživot sa Šiptarima u nametnutim okolnostima traje i da ga nije doneo nikakav sporazum, i drugo, da planeri menjanja demografske slike srpskog Kosmeta ne vode rat oružjem sa čim je Beograd pravdao svoje briselske runde, već pravnim i administrativnim divljaštvom koje se svakodnevno sprovodi.

OD OTIMANJA DO PRE-PRODAJE Divljanje dežurnih neprijatelja ide od nelegalne seče šume, krađe stoke do preimenovanja srpske obradive zemlje u građevinsku i njenog oduzimanja. Još pre 2006. kada je osnovana kosovska Agencija za imovinu samo u četiri opštine kao što su Peć, Istok, Klina i Orahovac uzurpirano je oko 76.000 parcela čiji su vlasnici Srbi, a na površini celog Kosmeta oko milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma. Ali otimanje srpske imovine, kao i etničko čišćenje koje je usledilo u martu 2004. godine nije u biti promenilo vlasničku strukturu nad kosmetskom zemljom. U državnom vlasništvu Srbije se, prema podacima koje je svojevremeno uradio srpski Ekonomski tim za KiM nalazi više od 1,4 miliona kvadratnih metara službenih zgrada, 145.000 kvadrata poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene, a svemu tome trebalo bi dodati i 750.000 kvadrata građevinskih objekata… Samo taj deo državne imovine, bez aerodroma u Prištini, procenjen je na preko 200 milijardi evra. U kosovskom, dreničkom i metohijskom basenu nalaze se rezerve uglja za dva veka, a imovina 1.358 srpskih preduzeća, od kojih je većina nelegalno privatizovana, procenjuje se na više od 1,5 milijardi dolara. Drugo, srpska zemlja se prostire na oko 24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, a samo tri srpska domaćinstva koja je „Pečat“ posetio imaju toliko ari zasejane pšenice da mogu prehraniti pola Kosmeta. Ova za Albance nevesela situacija bila je pokretač za separatiste da iz faze otimačine pređu u fazu preimenovanja i preprodaje otetog. Naime, posle ratnih dešavanja na KiM, privremene institucije samouprave nisu poštovale odluku o vlasništvu nad zemljom. Tako se desilo da su pojedini meštani Batusa samo obavešteni da zemlja koju su zasejali pšenicom nije više u njihovom vlasništvu, te da je kosovska Agencija za privatizaciju zemlju prodala firmi „Viktorija“ na korišćenje na period od 99 godina. Iza grupe „Viktorija“ nezvanično stoji vrh kosovske vlasti. Ista famozna firma idejni je tvorac privatnog grada „Marigone“ koji je nikao usred Gračanice, između sela Preoci i Lepina. Tu je izgrađeno oko 200 dvospratnih kuća namenjenih albanskom življu, a mali grad u gradu, snabdeven kompletnom infrastrukturom, nikao je na srpskoj zemlji. Izgradnja stambenih objekata na srpskim njivama nije samo pokazatelj umešnosti u pravljenju novca, budući da se objekti podignuti bez dozvole prodaju po ceni od 100.000 do 500.000 evra, već ima za cilj promenu demografske slike Opštine Gračanica, ali i oduzimanja najjačeg srpskog oružja – poljoprivrede. Srbi iz Gračanice strepe i da bi na izborima predviđenim Briselskim sporazumom za oktobar mesec ove godine za zajednicu srpskih opština kojima pripada i Opština Gračanica, već zbog same činjenice da postoji Marigona bilo za očekivati da, pogotovo ukoliko srpske partije budu razjedinjene, Albanci dobiju drugu ili treću stranku. Na taj način Gračanica bi za nekoliko godina prestala da bude srpska.

[restrictedarea]

DA SRPSKO NE BUDE SRPSKO Proces preimenovanja poljoprivrednog zemljišta u građevinsko zahvata poput karcinoma čitavu mapu srpskog Kosmeta. U selu Ugljare odlukom o eksproprijaciji vlasnicima, većinom Srbima, oduzeto je 200 do 250 hektara zemlje. Kategorizacijom zemljišta određeno je da ova pripada trećoj klasi i nadoknada za nju iznosila je od sedam do 15 evra po metru kvadratnom, što je daleko ispod tržišne vrednosti. Zemlja se od vlasnika oduzima zbog, kako je navedeno, činjenice da bi tuda trebalo da prođe trasa puta Dulje-Merdare.

Nedavno je i 300 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta u srcu Gračanice čiji je vlasnik društveno preduzeće „Ratar“, kosovska Agencija za privatizaciju prodala za šest miliona evra. Reč je o zemljištu koje se nalazi iznad manastira Gračanica i obodom sela se pruža između Sušice i Livađa iznad gračaničkog bazena, parceli koja se od Sušice prostire ka Janjevu, kao i o zemljištu iznad Lapljeg Sela na putu ka Livađu.

Srbi u Gračanici veruju da će novi kupac, Albanac, zemlju rasparčati i krenuti sa gradnjom stambenih objekata. Niko nije ni trepnuo što će ovim činom uveliko biti promenjena etnička struktura ove većinski srpske opštine.

Ovaj skandalozni potez kosovske Agencije za privatizaciju napravljen je u vreme kada se na pregovaračkom stolu u Briselu približilo pitanje privatne imovine građana i društvene i državne imovine Srbije na Kosovu. Skandalozno je i to što je Agencija prodala zemlju koja je pod sporom i akcionari koji su uneli svoje posede u zadrugu još uvek nisu završili sudske procese.

Novi privredni obrazac sa kojim se tzv. Kosovo dičilo po svom nelegalnom uspostavljanju nikada nije zaživeo. Kako u razgovoru za „Pečat“ kaže Ilija M. iz Preoca, posle rata Albanci su stekli veliki kapital, a  po završetku rata je stiglo i svežeg novca iz inostranstva. Tad su kosovski trgovci od srpskih proizvođača naručivali robu tako što su otkupljivali mesečnu proizvodnju i time smanjivali cene proizvodima.

„Niko nije obraćao pažnju da Kosovo ne proizvodi gotovo ništa i da gotovo ništa i ne izvozi. Tako je novac stečen devedesetih u poratnim godinama utrošen uglavnom na uvozne proizvode. Uvozni prehrambeni proizvodi, naročito srpski se i danas dobro prodaju na Kosovu, ali sve manje ljudi ima novac da ih kupuje. Isti su usmereni da nove kosovske proizvođače hrane čiji je kvalitet upitan. Trošenje ušteđenog novca se poklopilo sa sve većim smanjenjem inostranih donacija. U svim inostranim institucijama, OEBS-u, UNMIK-u, KFOR-u je u početku trebalo veći broj lokalni radnika koji su imali dobre plate. Međutim ovaj broj je vremenom drastično smanjen, tako da na Kosovu sada ima u odnosu na broj stanovnika veoma malo zaposlenih Albanaca u inostranim institucijama, a i oni koji rade se grčevito bore za opstanak na svojim pozicijama iako su i ovde plate sve manje. Sa te pozicije Prištini koja nema svoju poljoprivredu i proizvodnju ne preostaje ništa drugo nego da novac pribavlja otimajući od Srba“, kaže Ilija, napominjući da država Kosovo ima problem i mobilne telefonije koja isisava najveći deo novca sa Kosmeta. „Posle rata je na Kosovu uspostavljena nova mobilna mreža koja svoje sedište ima u Monaku. Kroz štampu se provlačilo da je vlasništvo ove mreže u rukama rođenog brata Bernara Kušnera i same Madlen Olbrajt. Do proglašenja nezavisnosti ovo je bila jedina mobilna mreža. Posle proglašenja nezavisnosti uspostavljen je još jedan operater, koji takođe koristi strani pozivni broj, i to slovenački.“

PRIŠTINA NE ČUJE, BEOGRAD NE HAJE Srbi južno od Ibra koji su već u procesu asimilacije i potpunog kulturnog i ekonomskog uništenja, svakodnevno na svojoj koži osećaju da „Republika Kosovo“ nema ni demokratije, ni ljudskih prava, niti bilo kakvih naznaka da je država u pitanju. U 23 privatizacije na Kosovu i Metohiji, više od 300 preduzeća kupili su domaći Albanci i Albanci iz Albanije. Srbi nisu imali mogućnost ni da sačuvaju posao, a ne da učestvuju u privatizaciji. Po uredbi UNMIK-a, pravo na učešće u deobi privatizacionog prihoda imali su samo radnici zaposleni u preduzeću u trenutku prodaje, dakle, isključivo Albanci! Osim preduzeća, privatizovano je i 14.000 hektara zemlje koji su bili vlasništvo poljoprivrednih kombinata iz Srbije. Trebalo bi znati da je preko Fonda za razvoj, država Srbija vlasnik svih privrednih subjekata na Kosmetu koji su posle devedesetih godina doživeli svojinsku transformaciju, ali je Fond za razvoj i dalje vlasnik više od 50 odsto kapitala tih preduzeća.

Poljoprivredne kombinate vlasnike najvećeg dela poljoprivrednog zemljišta u pokrajini kao PIK „Kosovo Polje“, PIK „Voćar“ iz Čaglavice, pećka „Pivara“, „Orvin Metohija vino“, vinogradski kompleksi u Metohiji i drugi, koji su svi bili u okviru holdinga PKB nelegalno je prodala kosovska Agencija za privatizaciju. Najviše otete, odnosno prodate srpske imovine na takav nezakonit način je uz magistralne puteve Priština – Peć, Priština-Uroševac i Priština-Gnjilane…

Besomučna pljačka srpske imovine otišla je dotle da su Albanci prodali i 75 odsto akcija Pošte i „Telekoma Kosova“ za 277 miliona evra konzorcijumu nemačkog „Aksos kapitala“ i britanskog „Nadžafi kompanis“, čije je sedište u Feniksu (SAD). Prištinska Agencija za privatizaciju najavila je da će dati na prodaju Rudarsko-topioničarski kombinat „Trepča“, sa vrednim rezervama olova, cinka, srebra, zlata, indijuma i retkih metala. Za istraživanje i eksploataciju ruda, najveće zanimanje pokazivao je penzionisani general Vesli Klark, komandant NATO agresije 1999. godine.

Pred prištinskim sudovima pokrenuti su brojni sporovi zbog ovog nasilja, ali ni u jednom slučaju nikada nije presuđeno.

Ovako opkoljenim Srbima u enklavama oduzimaju se sva prava, a nameću ona separatističke države koja počiva usred naše ustavne (i istorijske) teritorije, po želji Amerike i uz saglasnost Beograda. I kako nedavno reče jedan Srbin iz Štrpca: „Mi smo preživeli NATO bombardovanje 1999. godine, martovski pogrom 2004. godine, do danas nerasvetljena ubistva, hapšenja, prodaju organa, pljačku imovine. A sada gledam srpskog seljaka kome Šiptar dođe na njivu, poženje pšenicu i nikom ne odgovara. Kome da se žali? Priština ga ne čuje, Beograd ne haje.“

Tapija na 58,8 zemlje

U svim civilizovanim zemljama katastarske knjige su ‘’ sveto pismo’’ i zakon za nekretnine no, na prostoru južne srpske pokrajine od dolaska međunarodne vojne i civilne misije polovinom juna 1999. godine, Albanci bezvlašćem i bezakonjem uzurpiraju sve srpsko uz zatvaranje očiju svih predstavnika navodno civilizovanog sveta koji se sjatio na Kosmet. Od ukupno 1.090.410 hektara zemljišta na Kosovu i Metohiji, u vlasništvu srpske državne, društvene ,privatne i imovine Srpske pravoslavne crkve je tačno 641.071 hektar. To su zvanični podaci iz katastara zemljišta za ukupno 1.299katastarskih opština na Kosovu i Metohiji. Katastar zemljišta na Kosovu i Metohiji bila je jedina evidencija o nekretninama.Na svakoj, od ukupno 2.575.448 katastarskih parcela na Kosovu i Metohiji ubeležena je tačna površina, vlasnik, korisnik… No,kao večiti rušitelji i nepoštovaoci zakona Albanci su na Kosovu i Metohiji uzurpirali više od 80 % srpske zemlje bez ikakve nadoknade. Uzurpirali su, prema zvaničnim podacima HABITAT- a i 28.000 srpskih kuća i stanova i drugih objekata.

PLJAČKA DEČANA

Besprizornom pljačkom Albanci su uzurpirali 130 objekata JP PTT Srbija, 338.183 hektara zemljišta ‘’Srbijašume’’, imovinu JP’Železnica Srbije’’ čija je vrednost procenjena na 206,6 miliona eura,imovinu ‘’Telekoma’’ Srbije čija je vrednost procenjena na 78 miliona eura….Svim manastirima na Kosovu i Metohije Albanci su zauzeli stotine hektara zemljišta a samo od manastira Visoki Dečani uzurpirano je više od 650 hektara.

 

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *