Србин сеје, Шиптар жање

Пише Наташа Јовановић

Док Косово полако прелази у руке албанске парадржаве, у Покрајини траје бесомучна пљачка српске имовине

Искуство Срба са југа је комбинација сталних инцидената и админстративне пресије која на свим нивоима говори да ви не можете бити креатори сопственог осећања слободе. Сам Бриселски споразум је шок терапија за Север, стање колективног стреса или несвести у којој су тренутно паралисане све кретивне и животне силе људи који петнаест година пружају отпор и боре се за своју слободу. Али, ми јужно од Ибра готово немамо шта да изгубимо. Гето је конституисан уз наду да овакав систем не може опстати и да ће промене доћи, да сам живот мора да да неке одговоре, да ћемо се вратити у градове, да не живимо у етнархији и власти друге етничке групе…

Овим речима новинар и публициста Живојин Ракочевић слика „косовску реалност“ јужно од Ибра. И док траје неуморни оптимизам владајуће коалиције која свакодневно преко својих аналитичара са телевизијских екрана попује о добрим странама примене Бриселског споразума, преостали Срби на југу су сагласни у томе: да суживот са Шиптарима у наметнутим околностима траје и да га није донео никакав споразум, и друго, да планери мењања демографске слике српског Космета не воде рат оружјем са чим је Београд правдао своје бриселске рунде, већ правним и административним дивљаштвом које се свакодневно спроводи.

ОД ОТИМАЊА ДО ПРЕ-ПРОДАЈЕ Дивљање дежурних непријатеља иде од нелегалне сече шуме, крађе стоке до преименовања српске обрадиве земље у грађевинску и њеног одузимања. Још пре 2006. када је основана косовска Агенција за имовину само у четири општине као што су Пећ, Исток, Клина и Ораховац узурпирано је око 76.000 парцела чији су власници Срби, а на површини целог Космета око милион катастарских парцела обрадивог земљишта, ливада и шума. Али отимање српске имовине, као и етничко чишћење које је уследило у марту 2004. године није у бити променило власничку структуру над косметском земљом. У државном власништву Србије се, према подацима које је својевремено урадио српски Економски тим за КиМ налази више од 1,4 милиона квадратних метара службених зграда, 145.000 квадрата пословних и 25.000 квадрата стамбених зграда, 4.000 квадрата објеката посебне намене, а свему томе требало би додати и 750.000 квадрата грађевинских објеката… Само тај део државне имовине, без аеродрома у Приштини, процењен је на преко 200 милијарди евра. У косовском, дреничком и метохијском басену налазе се резерве угља за два века, а имовина 1.358 српских предузећа, од којих је већина нелегално приватизована, процењује се на више од 1,5 милијарди долара. Друго, српска земља се простире на око 24.500 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта, а само три српска домаћинства која је „Печат“ посетио имају толико ари засејане пшенице да могу прехранити пола Космета. Ова за Албанце невесела ситуација била је покретач за сепаратисте да из фазе отимачине пређу у фазу преименовања и препродаје отетог. Наиме, после ратних дешавања на КиМ, привремене институције самоуправе нису поштовале одлуку о власништву над земљом. Тако се десило да су поједини мештани Батуса само обавештени да земља коју су засејали пшеницом није више у њиховом власништву, те да је косовска Агенција за приватизацију земљу продала фирми „Викторија“ на коришћење на период од 99 година. Иза групе „Викторија“ незванично стоји врх косовске власти. Иста фамозна фирма идејни је творац приватног града „Маригоне“ који је никао усред Грачанице, између села Преоци и Лепина. Ту је изграђено око 200 двоспратних кућа намењених албанском живљу, а мали град у граду, снабдевен комплетном инфраструктуром, никао је на српској земљи. Изградња стамбених објеката на српским њивама није само показатељ умешности у прављењу новца, будући да се објекти подигнути без дозволе продају по цени од 100.000 до 500.000 евра, већ има за циљ промену демографске слике Општине Грачаница, али и одузимања најјачег српског оружја – пољопривреде. Срби из Грачанице стрепе и да би на изборима предвиђеним Бриселским споразумом за октобар месец ове године за заједницу српских општина којима припада и Општина Грачаница, већ због саме чињенице да постоји Маригона било за очекивати да, поготово уколико српске партије буду разједињене, Албанци добију другу или трећу странку. На тај начин Грачаница би за неколико година престала да буде српска.

[restrictedarea]

ДА СРПСКО НЕ БУДЕ СРПСКО Процес преименовања пољопривредног земљишта у грађевинско захвата попут карцинома читаву мапу српског Космета. У селу Угљаре одлуком о експропријацији власницима, већином Србима, одузето је 200 до 250 хектара земље. Категоризацијом земљишта одређено је да ова припада трећој класи и надокнада за њу износила је од седам до 15 евра по метру квадратном, што је далеко испод тржишне вредности. Земља се од власника одузима због, како је наведено, чињенице да би туда требало да прође траса пута Дуље-Мердаре.

Недавно је и 300 хектара обрадивог пољопривредног земљишта у срцу Грачанице чији је власник друштвено предузеће „Ратар“, косовска Агенција за приватизацију продала за шест милиона евра. Реч је о земљишту које се налази изнад манастира Грачаница и ободом села се пружа између Сушице и Ливађа изнад грачаничког базена, парцели која се од Сушице простире ка Јањеву, као и о земљишту изнад Лапљег Села на путу ка Ливађу.

Срби у Грачаници верују да ће нови купац, Албанац, земљу распарчати и кренути са градњом стамбених објеката. Нико није ни трепнуо што ће овим чином увелико бити промењена етничка структура ове већински српске општине.

Овај скандалозни потез косовске Агенције за приватизацију направљен је у време када се на преговарачком столу у Бриселу приближило питање приватне имовине грађана и друштвене и државне имовине Србије на Косову. Скандалозно је и то што је Агенција продала земљу која је под спором и акционари који су унели своје поседе у задругу још увек нису завршили судске процесе.

Нови привредни образац са којим се тзв. Косово дичило по свом нелегалном успостављању никада није заживео. Како у разговору за „Печат“ каже Илија М. из Преоца, после рата Албанци су стекли велики капитал, а  по завршетку рата је стигло и свежег новца из иностранства. Тад су косовски трговци од српских произвођача наручивали робу тако што су откупљивали месечну производњу и тиме смањивали цене производима.

„Нико није обраћао пажњу да Косово не производи готово ништа и да готово ништа и не извози. Тако је новац стечен деведесетих у поратним годинама утрошен углавном на увозне производе. Увозни прехрамбени производи, нарочито српски се и данас добро продају на Косову, али све мање људи има новац да их купује. Исти су усмерени да нове косовске произвођаче хране чији је квалитет упитан. Трошење уштеђеног новца се поклопило са све већим смањењем иностраних донација. У свим иностраним институцијама, ОЕБС-у, УНМИК-у, КФОР-у је у почетку требало већи број локални радника који су имали добре плате. Међутим овај број је временом драстично смањен, тако да на Косову сада има у односу на број становника веома мало запослених Албанаца у иностраним институцијама, а и они који раде се грчевито боре за опстанак на својим позицијама иако су и овде плате све мање. Са те позиције Приштини која нема своју пољопривреду и производњу не преостаје ништа друго него да новац прибавља отимајући од Срба“, каже Илија, напомињући да држава Косово има проблем и мобилне телефоније која исисава највећи део новца са Космета. „После рата је на Косову успостављена нова мобилна мрежа која своје седиште има у Монаку. Кроз штампу се провлачило да је власништво ове мреже у рукама рођеног брата Бернара Кушнера и саме Мадлен Олбрајт. До проглашења независности ово је била једина мобилна мрежа. После проглашења независности успостављен је још један оператер, који такође користи страни позивни број, и то словеначки.“

ПРИШТИНА НЕ ЧУЈЕ, БЕОГРАД НЕ ХАЈЕ Срби јужно од Ибра који су већ у процесу асимилације и потпуног културног и економског уништења, свакодневно на својој кожи осећају да „Република Косово“ нема ни демократије, ни људских права, нити било каквих назнака да је држава у питању. У 23 приватизације на Косову и Метохији, више од 300 предузећа купили су домаћи Албанци и Албанци из Албаније. Срби нису имали могућност ни да сачувају посао, а не да учествују у приватизацији. По уредби УНМИК-а, право на учешће у деоби приватизационог прихода имали су само радници запослени у предузећу у тренутку продаје, дакле, искључиво Албанци! Осим предузећа, приватизовано је и 14.000 хектара земље који су били власништво пољопривредних комбината из Србије. Требало би знати да је преко Фонда за развој, држава Србија власник свих привредних субјеката на Космету који су после деведесетих година доживели својинску трансформацију, али је Фонд за развој и даље власник више од 50 одсто капитала тих предузећа.

Пољопривредне комбинате власнике највећег дела пољопривредног земљишта у покрајини као ПИК „Косово Поље“, ПИК „Воћар“ из Чаглавице, пећка „Пивара“, „Орвин Метохија вино“, виноградски комплекси у Метохији и други, који су сви били у оквиру холдинга ПКБ нелегално је продала косовска Агенција за приватизацију. Највише отете, односно продате српске имовине на такав незаконит начин је уз магистралне путеве Приштина – Пећ, Приштина-Урошевац и Приштина-Гњилане…

Бесомучна пљачка српске имовине отишла је дотле да су Албанци продали и 75 одсто акција Поште и „Телекома Косова“ за 277 милиона евра конзорцијуму немачког „Аксос капитала“ и британског „Наџафи компанис“, чије је седиште у Фениксу (САД). Приштинска Агенција за приватизацију најавила је да ће дати на продају Рударско-топионичарски комбинат „Трепча“, са вредним резервама олова, цинка, сребра, злата, индијума и ретких метала. За истраживање и експлоатацију руда, највеће занимање показивао је пензионисани генерал Весли Кларк, командант НАТО агресије 1999. године.

Пред приштинским судовима покренути су бројни спорови због овог насиља, али ни у једном случају никада није пресуђено.

Овако опкољеним Србима у енклавама одузимају се сва права, а намећу она сепаратистичке државе која почива усред наше уставне (и историјске) територије, по жељи Америке и уз сагласност Београда. И како недавно рече један Србин из Штрпца: „Ми смо преживели НАТО бомбардовање 1999. године, мартовски погром 2004. године, до данас нерасветљена убиства, хапшења, продају органа, пљачку имовине. А сада гледам српског сељака коме Шиптар дође на њиву, пожење пшеницу и ником не одговара. Коме да се жали? Приштина га не чује, Београд не хаје.“

Tапијa на 58,8 земље

У свим цивилизованим земљама катастарске књиге су ‘’ свето писмо’’ и закон за некретнине но, на простору јужне српске покрајине од доласка међународне војне и цивилне мисије половином јуна 1999. године, Албанци безвлашћем и безакоњем узурпирају све српско уз затварање очију свих представника наводно цивилизованог света који се сјатио на Космет. Од укупно 1.090.410 хектара земљишта на Косову и Метохији, у власништву српске државне, друштвене ,приватне и имовине Српске православне цркве је тачно 641.071 хектар. То су званични подаци из катастара земљишта за укупно 1.299катастарских општина на Косову и Метохији. Катастар земљишта на Косову и Метохији била је једина евиденција о некретнинама.На свакој, од укупно 2.575.448 катастарских парцела на Косову и Метохији убележена је тачна површина, власник, корисник… Но,као вечити рушитељи и непоштоваоци закона Албанци су на Косову и Метохији узурпирали више од 80 % српске земље без икакве надокнаде. Узурпирали су, према званичним подацима ХАБИТАТ- а и 28.000 српских кућа и станова и других објеката.

ПЉАЧКА ДЕЧАНА

Беспризорном пљачком Албанци су узурпирали 130 објеката ЈП ПТТ Србија, 338.183 хектара земљишта ‘’Србијашуме’’, имовину ЈП’Железница Србије’’ чија је вредност процењена на 206,6 милиона еура,имовину ‘’Телекома’’ Србије чија је вредност процењена на 78 милиона еура….Свим манастирима на Косову и Метохије Албанци су заузели стотине хектара земљишта а само од манастира Високи Дечани узурпирано је више од 650 хектара.

 

[/restrictedarea]