„Прометеј“ против паметних бомби

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Од новог руског система С-500 очекује се уништавање балистичких, интерконтиненталних и хиперсоничних ракета, авиона и беспилотних летелица, као и сателита и космичких борбених средстава

Председник Русије Владимир Путин поставио је приоритете развоја војне индустрије и армије у наредним годинама, рекавши да Русија неће допустити нарушавање равнотеже система стратешког обуздавања и смањења ефикасности руских нуклеарних снага. Због тога ће стварање војно-космичке одбране да буде међу кључним правцима војне изградње, у циљу одбране не само од балистичких нуклеарних напада, већ пре свега ради супротстављања све очигледнијој претњи од суперсоничног високопрецизног наоружања, односно такозваних паметних бомби. Други правац биће усавршавање сопственог стратешког арсенала, који би парирао америчкој противракетној одбрани (ПРО), у оквиру којег се паралелно развијају сва три сегмента: ракетни, подморнички и авионски.

ХИТЛЕРОВ САН Још је Адолф Хитлер сањао, и практично до последњег дана обећавао свом народу, да ће пронаћи „вундервафе“, чудо од оружја којим ће коначно преломити рат. Један од тих покушаја било је и стварање „паметних бомби“ са радио-навођењем, али његов Рајх више није имао снаге да ове пројекте приведе крају. Деценијама касније, „вундервафе“ се ипак појавио, на другом крају океана, у облику крстарећих ракета са сателитским навођењем. Овим пројектилима, познатим и као „томахавци“, који могу да мењају путању током лета, Вашингтон је успешно решавао борбене задатке, пре свега у Ираку и Југославији, чувајући се при том од ризичне употребе копнених снага. Међутим, развојем противваздушне технике, пре свега руских зенитних система С-300 и С-400, подзвучни „томахавци“ постали су лаке мете и њихова употреба у условима савременог технолошког ратовања више није ефикасна. Зато се појавила потреба за надзвучним (суперсоничним) високопрецизним крстарећим пројектилима који су у стању да пробијају противнички ПВО, а све су учесталији експерименти са још бржим, хиперсоничним ракетама, које би требало да пробијају ваздушно-космичку одбрану (ВКО) противника. Потрага за „вундервафе“ се, очито, наставља…
Ни Русија не заостаје превише у овој области, упркос томе што је током осамдесетих и деведесетих година прошлог века готово у потпуности замрзла истраживања. Како је недавно саопштио министар одбране Сергеј Шојгу, у руској Армији наредних година значајно ће порасти количина високопрецизног наоружања, укључујући крилате ракете. До 2016. број крилатих ракета порашће пет пута, а до 2020. чак тридесет, саопштио је Шојгу, не прецизирајући, ипак, о којим се количинама тачно ради. На то се надовезао и његов заменик Јуриј Борисов, саопштивши да ће Русија после 2020. године поседовати и суперсоничне крстареће ракете. „Таква истраживања се врше код Американаца, али ће ово оружје код њих да се појави, према прогнозама, негде између 2018. и 2025. године. Али, и код нас се раде таква испитивања, и било би вероватно глупо рећи да ми само седимо и спавамо. Да, испитивања се врше, и вероватно у истим тим роковима ћемо и ми имати ово оружје“, рекао је Борисов.
Потреба за високопрецизним наоружањем – што бржим, наравно – све је израженија, с обзиром на то да је масовна употреба атомских бомби у оружаним сукобима и практично и теоретски искључена. Суперсоничне и хиперсоничне ракете са конвенционалним пуњењем јесу фактор са којим ће се убудуће и те како рачунати. То су ракете којима се може управљати са великих растојања, преко сателита и на друге начине, а главна одлика им је то што могу да погоде мету величине прозорског окна, са неколико стотина километара раздаљине. Амерички сан, „вундервафе“, јесте да до крајњих граница повећа и брзину и домет ових пројектила, а да при том очува прецизност и контролу. Па да, како је и замишљено њиховом стратегијом „тренутних глобалних удара“, могу у року од сат времена да досегну и погоде било коју тачку на планети, а да при том ПВО и ПРО противника немају шансу да реагују.

[restrictedarea]

„ТОМАХАВК“ И „ИСКАНДЕР“ Иако су Американци и НАТО примењивали стотине субсоничних крилатих ракета „томахавк“ широм света, од Ирака, преко Србије, до Либије, најспектакуларнији су, ипак, били Руси. Током чеченске сепаратистичке побуне, 21. априла 1996, тачно три месеца пре првог круга председничких избора, Борис Јељцин је одлучио да демонстрира свој „вундервафе“ за ликвидацију побуњеничког лидера Џохара Дудајева, председника самопроглашене Републике Ичкерија. Тог дана, руске специјалне службе регистровале су сигнал сателитског телефона Дудајева у рејону села Гехи-чу, на 30 километара од престонице Грозног. Одмах су узлетела два јуришна ловца Су-25, опремљена крстарећим ракетама. Дудајев је погинуо од удара ракете док је још телефонирао. Његова супруга Ала Дудајева, која је све то гледала, касније је причала да га је једна ракета погодила тачно у тело, а друга у његов аутомобил који је био паркиран 100 метара даље. Тако је некадашњи једини Чечен генерал у Совјетској армији (генерал-мајор авијације) настрадао управо од ваздухопловних снага којима је коју годину раније командовао. Такође, Русија је високопрецизно наоружање употребила и 2008, током рата у Грузији, када је савршено прецизно уништена фабрика авиона и аеродром јужно од Тбилисија.
Међутим, све су то технологије 20. века. У данашње време, класично фронтовско ратовање све више губи значај у потенцијалном обрачуну моћних технолошких сила. „Ствари“ се решавају на даљину. Војни сателити врше оптичко, инфрацрвено и друго извиђање, и одређују координате непријатељских објеката. Затим ратна авијација прилази на раздаљину од 100 до 300 километара и испаљује пројектиле са коришћењем сателитске навигације. Иако су НАТО земље у протекле две деценије уложиле милијарде долара у развој ових система, још нису оствариле коначни циљ – стварање таквих ракета које за сат времена могу да прелете земаљску куглу, без помоћи авиона. Са друге стране, Руси су у најкраћем року активирали совјетски пројекат, сада познат под именом „Искандер“, кога многи експерти сматрају најбољим високопрецизним оружјем на свету. Поређења ради, ракете „Искандера“ развијају брзину од 7.560 километара на час, што је готово десет пута више од „томахавка“ (највише 880 км/ч), чиме се овај систем приближава категорији хиперсоничног оружја.
Ако се зна да су његове ракете способне да маневришу до последњег тренутка, и да максимална одступања од задате мете износе од пет до седам метара (што је за такве брзине изузетан резултат), јасно је да „Искандер“ ниједан постојећи систем не може да заустави. Предвиђен за готово тренутно неутралисање најширег спектра претњи, а пре свега противничких ПВО и ПРО инсталација, овај руски „вундервафе“ има само један недостатак – недовољан домет. Са претпостављеним максималним радијусом дејства од 500 километара (мада Руси и даље крију техничке карактеристике), Москви тек предстоји рад на усавршавању ових пројектила, мада се незванично спекулише да већ постоје ракете које постижу и пет пута већи домет. Верује се да је управо најава Дмитрија Медведева из 2011. године, да ће „Искандери“ бити размештени на западној и јужној граници Русије, утицала на Вашингтон да успори радове на европском ПРО. Напросто, нема смисла улагати милијарде долара у нешто што „Искандер“ може за пет минута да уништи до тла. Американци су правилно проценили да је за сада много боље користити поморски ПРО и бродове „еџис“, који могу да се измакну изван домета „Искандера“.
Такође, Русија поседује и одбрамбене високопрецизне системе. За сада је то С-400 „Тријумф“, који Армија користи од 2007. године, али према најавама начелника Генералштаба РФ Валерија Герасимова, у догледној будућности придружиће му се знатно моћнији С-500, који је, како се незванично сазнаје, већ добио назив „Прометеј“, што значи да постоје и прототипи. „Предвиђена је модернизација постојећих зенитних ракетних система и опремање јединица ваздушно-космичке одбране комплексима С-400 и С-500, способним да поуздано заштите важне објекте од удара средстава ваздушног и ракетног напада“, најавио је Герасимов дуго очекивану вест, која потврђује недавне прилоге у специјализованим руским медијима да систем ваздушно-космичке одбране С-500 ускоро улази у фазу интензивних испитивања.
Његов основни задатак биће борба против балистичких ракета средњег домета, као и против интерконтиненталних пројектила у завршним, па чак и средњим фазама лета, штитећи не само поједине објекте, већ и читаве градове и регионе. Истовремено, од С-500 се очекује уништавање и, још увек непостојећих, хиперсоничних крилатих ракета, авиона и беспилотних летелица, као и нискоорбиталних сателита и космичких борбених средстава. Тако моћно наоружање ојачаће руски ваздушни простор до те мере, да ће најважнији стратешки објекти бити потпуно заштићени од свих постојећих и перспективних претњи. А амерички „вундервафе“ остаће само у домену претњи – и обећања.

[/restrictedarea]