Oштрица “меке моћи“

Пише Дарко Танасковић

Улазећи у ЕУ, Хрватска се подичила, поред осталог, својим великанима Николом Теслом и Ивом Андрићем… Србији такви „мекомоћни“ фалсификати нису потребни, а нису ни долични, али је крајње време да се питањима наше и туђе „меке моћи“ посвети озбиљна и одговорна друштвена пажња

Језик горе може посећи него мач.
(народна изрека)

„Бојиште више не мора бити бојно поље, oно је у главама људи.“
(амерички генерал)

Много се говори и пише о тзв. „мекој моћи“ (soft power). Као што је до пре извесног времена готово свако ко је желео да се искаже као рационални и прагматични зналац међународних односа, имун на наивне сентименталности кућног васпитања и традиционалне моралне скрупуле, сматрао обавезним да што чешће понавља дидаскалију како у (спољној) политици не постоје стални пријатељи, већ само стални интереси, тако се данас, ради постизања истог ефекта код саговорника или јавности сматра препоручљивим бар неколико пута поменути „меку моћ“. „Тврда моћ“ (hard power) – само као термин, наравно – ни издалека нема ту магичну моћ доказивања сувереног владања категоријалним апаратом савремене спољне политике и дипломатије, можда и зато што смо се с њеном логиком и учинцима кроз историју, а поготово у новије време, до огуглалости и менталне обамрлости сродили.

 

МАГЛОВИТОСТ И НЕДОРЕЧЕНОСТ Али „мека моћ“, то много привлачније и модерније звучи, а интимно претпостављамо (прижељкујемо) и да не боли и не убија, да некако више приличи глобализованом и софистикованом човечанству у трећем миленијуму. Невоља је у томе што се у разговору о „мекој моћи“ ретко иде даље од њеног реторичког коришћења као украса „стручног“ разматрања спољнополитичких тема, иако је овај феномен у последњих двадесетак година постао предмет озбиљног политиколошког разматрања и обавезна лекција на универзитетским установама посвећеним студирању међународних односа, укључујући и специјализоване дипломатске академије. Прети, међутим, опасност да се овај концепт теоријски зароби унутар координата самодовољног и самозадовољног постмодерног политиколошког дискурса посвећеног академским и експертским круговима дипломатске рутине, а да јавност буде ускраћена за потпуније и продубљеније објашњење и тумачење природе и конкретног испољавања „меке моћи“, као и њених последица у људским главама, и по људске главе, то истинско и одсудно бојиште сваког тоталног рата. А ратови су већ одавно тотални, чак и онда кад се појавно и привидно воде локално. Магловитост и недоречености на нивоу општег просечног знања и сагледавања битних карактеристика онога што се подразумева под одређењем „мека моћ“отвара, по природи ствари, широке могућности манипулацијама и обманама циничног политичког ума, с несагледивим непосредним, али још више дугорочним негативним последицама по циљне групе изложене том виду сврсисходног деловања средствима и каналима у којима њихови припадници нису свикли да препознају политичке намере.

 

[restrictedarea]

СУШТИНА ПОЈМА „МЕКА МОЋ“ Појам „мека моћ“ лансирао је, као што је познато, један од најоригиналнијих и најутицајнијих, а рекли бисмо, у извесном смислу, и интелектуално најпоштенијих савремених теоретичара међународних односа, амерички професор и својевремено високи државни функционер Џозеф Нај (р. 1937) у својој веома запаженој књизи „Осуђени на вођство: променљива природа америчке моћи“ (1990), да би га систематично и заокружено представио у студији „Мека моћ: путеви успеха у светској политици“ (2004). Готово да је излишно напоменути да многи од оних који у јавности парадирају изразом „мека моћ“ Најове студије не само да нису читали, већ за њих и не знају, исто онако као што коришћење терминима „крај историје“, „судар цивилизација“ или „оријентализам“ није претпостављало читање, поготово у целини, и разумевање култних књига Френсиса Фукујаме, Семјуела Хантингтона и Едварда Саида. Али ту спаса нема и то ће увек тако бити, нарочито у домену медијског и публицистичког општења. Утолико су веће одговорност озбиљних посленика у друштвеним и хуманистичким наукама и њихова обавеза да се спусте с академских висина и на приступачан начин упознају најширу јавност са суштином појма „мека моћ“, као и да детектовањем њеног удела у читавом низу манифестација у разним доменима друштвеног и културног живота помогну да се ствари назову правим именом, а самим тим и отупи оштрица оних видова „меке моћи“ који исходе из хоризонта сасвим одређених идеолошких и политичких интереса чија се неблаготворност по нашу средину поуздано може утврдити. У недостатку такве оспособљености за критичко-аналитички приступ феноменима из сфере „меке моћи“, успоставља се стање какво данас претеже у Србији, а које се карактерише раширеном некритичношћу у прихватању многих увозних модела из арсенала „меке моћи“, као пожељних, обогаћујућих и осавремењујућих, уз истовремено потискивање сопствених потенцијала „меке моћи“ за прoмишљено деловање према иностранству аутентичним и самосвојним културним и иним вредностима.

 

ПУТ ДО ЖЕЉЕНОГ ЦИЉА Вратимо се још једном Џозефу Нају. У предговору његовој и код нас, срећом, одлично преведеној књизи „Како резумевати међународне сукобе“, Најов колега са Харварда Стенли Хофман истиче да је главна методолошка врлина ауторовог приступа у писању научних радова то што он складно и објашњава (показује узроке), и тумачи (открива нам значење), и процењује (са политичког и моралног становишта), односно предвиђа утицај изучаваних појава, чиме се читаоцу пружа целовита оријентација и даје ефикасно херменеутичко оруђе за самостално кретање при расуђивању. Тако је и с његовом „меком моћи“. Управо полазећи од Најевог свеобухватног и уравнотеженог прилаза најбоље ће се показати зашто је нужно да се феномен „меке моћи“ објективно и интегрално представи у свакој, па и нашој средини. За Наја је моћ способност утицања на понашање других тако да се остваре резултати које желите. Моћ можете употребити кроз принуду, односно силу, плаћање, односно непосредно или посредно подмићивање и кроз привлачење, односно навођење да други усвоји ваше вредности, поглед на свет и идеје као своје. „Мека моћ“ рачуна с овим трећим путем и подразумева комплекс фактора којима се може привлачно деловати на свест, систем вредности и расположење, а следствено и понашање циљне групе на коју се примењује. Постоје, према Нају, три главна генератора „меке моћи“: култура, одлике политичког система и спољна политика, односно њен легитимитет. Амерички теоретичар износи и начелно важну напомену да „мека моћ“, у зависности од циља чијем остваривању треба да припомогне, може бити злоупотребљена, наводећи примере Хитлера и Стаљина. Могли би се навести и неки други, свежији… Од принципијелног значаја је још једно Најево разјашњење, упућено онима који би могли помислити да се увођењем и афирмисањем „меке моћи“ релативизују реалполитичка мерила и стандарди у међународним односима. „Мека моћ“ није неки нови вид идеализма или либерализма, упозорава Нај, она је само један облик моћи, пут да се стигне до жељеног циља. Јесте, дакле, „мека“, али јесте, пре свега и генерички, моћ, што се никако не сме губити из вида. Ако се пренагласи или разгаљено пригрли атрибут „мека“, што и јесте заводљива функција њене „мекоће“, оштрица ове моћи може посећи дубље, болније и трајније од оне „тврде“.

 

ФИНАНСИРАЊЕ, ПЛАЋАЊЕ, ПОТПЛАЋИВАЊЕ „Мека моћ“, у различитим конјунктурно условљеним и променљивим омерима,  увек делује у спрези с „тврдом“, а новац, односно финансирање, плаћање и потплаћивање, својствени су, као неопходне претпоставке и пратиоци, и једној и другој. Сиромашни могу бити само духовно и морално надмоћни, што никако није мала ствар, али ту своју надмоћ, чак и кад су правно у праву, политички тешко могу реализовати као делотворну „меку моћ“. „Мека моћ“ није боља и хуманија од „тврде моћи“, иако непосредно  физички не убија и не уништава. Циљ им је, међутим, идентичан. Као код „лаких“ и „тешких дрога“ или „тврде“ и „меке порнографије“… Морална прихватљивост и „тврде“ и „меке моћи“ може се процењивати искључиво у зависности од природе крајњег циља којима служе. Ако је, рецимо, реч о агресивном,  (нео)империјалистичком наступању неке велике силе или групације држава према мањим и слабијим субјектима међународних односа, а поготово ако се тежи светској доминацији, онда су подједнако и „тврда“ и „мека моћ“  неприхватљиве и ваља им се свим силама одупирати. При томе, наравно, никако није мудро, а није ни могуће, одбацивати све компоненте из структуре такве дириговане „меке моћи“, јер многе од њих представљају истинске духовне и материјалне културне вредности универзалног домашаја и утицајности, на којима, уосталом, носивост дате „меке моћи“ темељно и почива, али их идеолошки утилитарним вулгаризовањем на нивоу масовне понуде и потражње стално издаје и профанише. Уколико, пак, слабије или на неки цивилизацијски начин незаслужено маргинализоване државе настоје да се, афирмишући своје непознате или недовољно познате вредности и потенцијале,  средствима „меке моћи“  изборе за равноправније место у свету, јасно је да такве напоре треба и предузимати и подржавати.

 

БЕЗ ЈЕДНАКОСТИ НЕМА РАВНОПРАВНОСТИ У свету никада није било, нема и неће бити потпуне равноправности међу народима и државама. Чак и кад се начелно оствари, па у доброј мери и обезбеди примена међународноправног поретка који гарантује равноправност, идеалне равноправности неће бити из простог разлога што „субјекти међународног права“, као и људи међусобно, нису једнаки. А без једнакости животно нема равноправности. Неко је већи, неко мањи, неко богатији, неко сиромашнији, неко јачи, неко слабији, неко старији, неко млађи… Тако је то и у погледу „тврде“ и „меке моћи“. У односима са већима, богатијима и јачима, мањи, сиромашнији и слабији већма су објекти него субјекти деловања, како „тврде“ тако и „меке“ моћи, при чему се успоставља права хијeрархијска пирамида тих сложених и изукрштаних узајамности. Бити већи, јачи и богатији, а обично и боље организован, у стварима „меке моћи“ обавезно не значи, међутим, бити и старији, културнији и мудрији, што и мањима,  слабијима и сиромашнијима, под условом да се добро организују и дугорочно, плански осмисле своју политику, отвара неупоредиво изгледније могућности од оних којима располажу у „тврдој моћи“. Зато је правилно разумевање свих димензија „меке моћи“ од највећег значаја за државе међу какве објективно спада и Србија. Илузорно је очекивати да ће Србија својом „меком моћи“ икада успешно парирати државама као што су САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Шведска, Јапан… Поменуте државе на челу су, иначе, листе од двадесет замаља коју је на основу комбиновања већег броја критеријума и показатеља о обиму и успешности деловања „меком моћи“ објавио утицајни међународни пословно-монденски часопис „Монокл“ у свом „Билтену меке моћи“ за 2012. године. Занимљиво је да на списку нема Русије, Кине и Ирана, иако су баш ове државе, а нарочито Кина и Иран, током последњих двадесетак година управо снажним активирањем канала „меке моћи“ успеле да ублаже и делимично неутралишу последице дуготрајног  негативног пропагандног деловања са Запада  по свој „имиџ“ у свету. За нас је још индикативније да је на двадесетом месту поменуте листе Турска, амбициозна и одлично организована држава која је једина на Балкану у пуној мери схватила значај „меке моћи“ и у склопу спровођења доктрине неоосманизма почела систематски да је примењује према регионалним партнерима, укључујући у пуној мери и Србију, засад без озбиљнијег наговештаја било каквог реципроцитета.

Улазећи у ЕУ, Хрватска се подичила, поред осталог, својим великанима Николом Теслом и Ивом Андрићем… Србији такви „мекомоћни“ фалсификати нису потребни, а нису ни долични, али је крајње време да се питањима наше и туђе „меке моћи“ посвети озбиљна и одговорна друштвена пажња како не бисмо и даље били непотребно инфериорни у утакмицама чији исход не мора бити унапред познат, као онај са „Кока колом“ или холивудском филмском индустријом. Пођимо од Турске…

[/restrictedarea]