Mišel Kolon – Nalog savesti: prepoznati profitere na zločinu

Razgovarao Stefan Karganović

Moramo naučiti da u svakom sukobu prepoznamo skrivene interese: koja multinacionalna korporacija želi da pod svoju kontrolu stavi kakva prirodna bogatstva? Neophodno je da razumemo koje su to sile koje žele da unište neku nezavisnu zemlju i da podele plen – upozorava naš sagovornik, pojašnjavajući „montažu“ srebreničkog narativa

Kada smo se nedavno družili u Madridu, na našoj konferenciji o Srebrenici, upitao sam Mišela Kolona kako je došlo do toga da se zainteresovao za našu temu i šta ga je nadahnulo da se – između ostalog – bavi tragičnim posledicama ratova u bivšoj Jugoslaviji. Njegov iskren komentar neodoljivo je podsećao na odgovor bivšeg političkog urednika u Bi-Bi-Siju, i sada saradnika „Istorijskog projekta Srebrenica“ Džonatana Rupera, na slično pitanje. Laž ili kako Mišel to naziva koristeći novu reč koju je sam izumeo – médiamensonges – u jednom trenutku postala je nepodnošljiva. Do tada, početkom devedesetih, on je u Belgiji bio novinar. Slično Džonatanu Ruperu, kada je shvatio da je postavljanje dubljih pitanja i savesno proveravanje činjenica – zabranjeno, Mišel je odlučio da deluje nezavisno. Ubrzo je oko sebe okupio grupu kritički nastrojenih istomišljenika. Svojim britkim perom i izuzetnim analitičkim darom naneo je mnogo nevolja i besanih noći moćnicima i hegemonistima ovoga sveta.
Mišel Kolon je autor velikog broja knjiga čija je zajednička tema zaštita ljudi od perfidnih laži stručnjaka za vođenje propagandnog rata. Metodologija koju je on razradio za analizu i raskrinkavanje sofisticiranih obmana pokazuje kako se veštački stvara podrška (engineering consent) za izvođenje političkih operacija koje bi većina ljudi sa gnušanjem odbacila kada bi bili svesni njihove prave suštine i stvarnih ciljeva. To predstavlja izuzetan moralni doprinos poštenju i istini, u njihovom neprekidnom sukobu sa laži.
Uprkos brojnim obavezama, Mišel Kolon se ljubazno odazvao molbi da prokomentariše način kako se medijska laž koristi u današnjem svetu, sa posebnim osvrtom na primer Srebrenice.

Kada je reč o Srebrenici, da li je profesor Edvard Herman bio u pravu kada je rekao da Srebrenica predstavlja „najveći trijumf propagande na kraju dvadesetog veka“?
Posle više od dvadeset godina rada na temama ratne propagande i dezinformacije video sam veliki broj „medijskih laži“ i rekao bih da je ovo jedna od najuspešnijih: dovoljno je izustiti tu reč da bi svako pomislio da zna na šta se odnosi, bez da sebi postavi makar jedno logično pitanje u vezi sa činjenicama.

[restrictedarea]

Kako je bilo moguće ubediti veliki deo sveta u to da se nešto dogodilo, kada u stvari nije bilo tako? Ko su ti maestralni opsenari koji su smislili Srebrenicu?
Od početka, 1991. godine, ceo rat su montirale sile NATO-a ili da se možda bolje izrazim, celokupnom javnom komunikacijom u vezi sa dešavanjima upravljali su stručnjaci za ratnu propagandu. To su bila preduzeća za „odnose sa javnošću“ kao Ruder Finn, zadužena za „srpske koncentracione logore“ i napade na pijacu „Markale“, za kreiranje iluzije da su ekstremni nacionalisti kao Tuđman i Izetbegović u stvari „žrtve“. Sve to zajedno dejstvovalo je kao jedna vrlo efikasna mašina za vođenje informativnog rata. U američkom filmu „Wag the dog“ izvanredno su prikazani mehanizmi satanizacije protivnika. Sjedinjene Države su naučile lekciju iz Vijetnama, gde su informativnu bitku izgubile. Jugoslavija je bila probni kamen za puštanje u pogon fabrike za medijske laži. Zatim, bila je korišćena – i uzgred usavršavana – protiv svih ostalih meta, kako ih je Imperija uzimala na nišan: Irak, Afganistan, Libija, Sirija, Obala Slonovače, i mnoge druge zemlje…

U vašim analizama provejava teza da bez Srebrenice „humanitarni ratovi“ koji su usledili, kao Irak, Libija i trenutno Sirija, ne bi bili mogući. Čini se da se rat pokrenut u Siriji sada privodi kraju, ali ne na način koji odgovara silama koje su ga izazvale. Zašto su krahirali? Zar nisu ništa naučili iz svojih iskustava u Bosni i na drugim mestima?
Zapravo, velike sile (SAD, Francuska, Velika Britanija…) ne žele da se uče iz iskustva, njih jedino zanima zaštita sopstvenih interesa. Jedina stvar koja ih može zaustaviti je svenarodni otpor. U Libiji, trebalo im je osam meseci svirepog bombardovanja, intervencije tajnih agentura i aktivno podmićivanje da bi im na kraju pošlo za rukom da svrgnu Gadafija. U Siriji, otpor je još snažniji. Prema jednom ispitivanju koje je sproveo sam NATO, 70 odsto stanovništva podržava svoju vladu iz raznovrsnih razloga pozitivne prirode (otpor Izraelu, očuvanje tekovina socijalne države, odbacivanje verskog sukoba) ili iz straha od haosa koji bi mogao da nastane. Zverstva terorista koje Zapad naoružava preko Katara i Saudijske Arabije zapadna propaganda brižljivo skriva, ali stanovništvo ih svakodnevno doživljava na terenu. Pored toga, odnos snaga se promenio na globalnom planu: SAD i Evropa su u ekonomskoj krizi, Kina i Rusija jačaju, zemlje Juga su u toku svoje emancipacije i obrazuju jedan novi savez.

Ako bi pošli od pretpostavke da humanitarni obziri zaista stoje iza tih vojnih intervencija, sa navodnim ciljem da se spase ugroženo muslimansko stanovništvo, kako objasniti činjenicu da se napadaju isključivo muslimanske zemlje i da je na stotine hiljada muslimana ubijeno kao neposredna posledica primene takozvane lekcije iz Srebrenice?
Ne postoji tako nešto kao humanitarni rat, svi ratovi su ekonomski ili strateški. Nasuprot tome, u svakom ratu kolonijalne sile primenjuju znameniti metod „podeli pa vladaj“. To se često postiže izazivanjem ili podbadanjem iza kulisa na „religozni rat“. Licemerje je bezgranično: glumeći da brane muslimane u Jugoslaviji ili na Kavkazu, Sjedinjene Države ih tamane u Palestini, Iraku, Afganistanu, Libiji, Siriji, i svuda redom. U stvari, oni primenjuju globalnu strategiju koja ima za cilj stavljanje pod kontrolu takozvanog islamskog luka, što će reći područja od Sredozemlja i Bliskog istoka do juga Azije (Afganistan, Pakistan), preko Roga Afrike (Sudan, Somalija itd). Na taj način mogu da nastave sa pljačkom petroleja i gasa, izvora neizmerne dobiti za njihova multinacionalna preduzeća i sredstva za ucenu drugih sila ili zemalja u razvoju. Međutim, glavna, nenajavljena meta tog globalnog rata je Kina jer ugrožava njihov položaj kao jedine supersile.

Kako bi mogli da ostvarimo mir među podeljenim i međusobno zavađenim etničkim zajednicama na Balkanu?
Pre svega, moramo naučiti da u svakom sukobu prepoznamo skrivene interese: koja multinacionalna korporacija želi da pod svoju kontrolu stavi kakva prirodna bogatstva? Koje sile žele da unište neku nezavisnu zemlju i da podele plen? Ukratko, ko će profitirati od zločina? Zatim, kada stupamo u informacionu bitku, kada se borimo protiv medijskih laži na svakom mestu gde je to moguće, kada raspravljamo sa ljudima koji stvari ne vide jasno, bilo preko Interneta, grupno ili pojedinačno, moramo ih stalno opominjati da proveravaju činjenice. Pri tome, ne bi se trebalo ograničavati na primere koji su nam poznati iz sopstvenog iskustva, gde smo možda i sami bili u ulozi žrtve, već bi trebalo da proučavamo i druge primere, iz drugih zemalja, gdegod je satanizacija bila na delu. Kada uspemo da pokažemo mehanizme dezinformacije i njihovu primenu na globalnom nivou, kada se osposobimo da pružimo objašnjenje toka svetske politike u celini, tada ćemo zaista moći da mnoštvo izmanipulisanih podstaknemo na razmišljanje. Ratovi su mogući jedino na podlozi neznanja.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Srebrnica je, samo jedna propagandna epizoda, novije istorije. Od kraja (a ni pre nije bilo bez nje) 1-vog sv. rata, propaganda je sve moćnije oružje u ostvarenju dugoročnih ciljeva, svedenih samo na
    jedno-osvajanje/kontrolisanje svih resursa (gde ljudski, itekako ne smeju biti zanemareni).
    Niti je Hitler i “njegova”, nacional-socijalistička (propagandno,
    kad je i kako bilo potrebno “postala”- nacistička) partija, samonikla niti bi postala, što je bila, bez propagande, kao što SAD ne bi ni krajem 1941 ušle u 2-gi sv. rat (itekako željen u moćnim krugovima interesa) bez krvave propagandne akcije -bombardovanja Perl Harbura (preko 5.000 poginulih i oko 20.000
    ranjenih, ameriočkih vojnika).
    Takođe, ceo tragični, krvavi 2-gi sv. rat, vodila je propaganda
    i “ѕavršila” ga. SAD su profitirale (neemrljivo) uz minimalnu cenu
    -ljudskih gubitaka (a nešto veću “ko-pobednici-V.B. i Francuska),
    dok je “ko-pobednik”- SSSR, ne samo podneo ogromne ljudske žrtve,
    i materijalna razaranja (uz ogromne troškove) već je uvučen u
    novi-“hladni”, nimalo naivan, po ogromnim ulaganjima i troškovima,
    po ceni patnji i usporenog napretka naroda.
    Ni “hladni” rat, ni NATO, ujedinjenje Nemačke, ni Evropska Zajednica, nisu “projekti”, koji bi bili mogući bez neviđene propagande.
    Propaganda priprema i prikriva, neprekinuti niz zločina, koji se
    ne prekidaju (gde je Srebrnica, za nas-Srbe značajna, samo zrnce
    mozaika). Apetiti nisu zadovoljeni, krajnji cilj, još nije dostignut,
    pa je čovečantsvo izloženo stradanju-smrti, pljački i, što je najgore, ispiranju uma i raѕbijanju (“amorfizaciji”) svakog, iole
    ozbiljnog organizovanja. Kako su države, pored ostalog, oblici
    organizovanja i zaštite interesa građana, to je već vidljiva propaganda, usmerena na razbijanje država.
    /Tako, nije SSSR razbijen, iznutra, da bi se građani oslobodili
    krvavog, jednoumnog, … komunizma, već demontaže države, koja
    smetnja na putu ostvarenja startečkog cilja. Za već 15 godina, vidi
    se da je (gotovo) nemoguće ostvariti udruženi interes građana,
    kad je interes grupe/a, preuzeo moć kojom ga obezbeđuje.
    U Srbiji, maloj, i “nespremno rođenoj” sve je drastičnije,
    posebno, jer služi propagandi “druge boje”./
    Mi-Srbi danas, nalaѕimo se suočeni sa nekoliko temeljnih problema.
    Nemamo jasnu narodnu svest. Narod (i njegovo biće) je podeljen. U
    nekim novim “državama” je izbrisan (“po-indijančen”), u Republici
    Srpskoj, vezan za kolac BiH, a u Srbiji, dozvoljavamo da nas novim
    šovinizmom guraju u “novo-internacionalizam”.
    Upravo propaganda nas je uvukla u “zločince” i nalepila nam
    svetsku etiketu -“loši, za izbegavati”, ako nas baš sve, ne mogu na “sud”.
    /Kad čovek upadne u rupu, sav povređen i okrvavljen, nalazi način,
    da se iz nje iѕvuče. Naravno, mora da je svestan, da je pao u rupu,
    a ne u predvorje raja. Ne sme da ne čeka, i čini sve, da izađe živ. Tako, čekanje EZ, Srbiji samo donosi, ostanak na dnu i beskrajno čekanje./
    Protiv Srbije je počinjeno toliko zločina, ne samo zadnja dva veka,
    a kako ne koristimo ni elementarne principe istraživanja, to se
    ponavljaju, čak uz primenu istih propagandnih postupaka i metoda.
    Ni danas, nismo (čak ni hteli) da, ubistvu Karađorđa, više nego
    jednog čoveka i bivšeg vođe, upravo prepoznamo i kvalifikujemo
    profitere. Nama i danas, čak politički vrh, glorifikuje kneza
    Miloša, nespornog profitera (iako se mora reći i o vrednostima),
    a i ne pokušava da osvetli, glavnog-V.B., kojoj je i Karađorđe i
    knez Miloš, i cela Srbija, bila (nažalost i ostala) “moneta za
    potkusurivanje”, u daleko krupnijem intersu protiv Rusije i za
    Tursku, moćnijeg saveznika od Srbije.
    Srboljub Savić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *