Газде у туђој кући

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Мутљаг „Призме“ запљуснуо Меркелову: упорне канцеларкине тврдње да је из медија сазнала за шпијунску аферу застрашујућих размера, у чијем епицентру се нашла њена земља – пола милијарде сакупљених података месечно! – почињу да јој се „обијају о главу“

Тактика која би за Ангелу Меркел могла да буде политички превише хазардна: иако се Немачка нашла у епицентру велике шпијунске афере, која недељама већ тутњи светом – фамозна америчка Агенција за националну безбедност „улови“ у овој земљи више од пола милијарде података месечно – званични Берлин реагује на нечувени скандал немушто и готово паралисано!
Хода се на врховима прстију, као кроз минско поље, у страху од онога што би могло да се изроди из великог америчког мутљага у који су, бива све очигледније, умешани и немачки (обавештајни) прсти. И то у најгоре време: два месеца пред изборе за Бундестаг.

БЕКСТВО У ФРАЗЕ Очекивало се да ће под притиском затечене, и уочљиво узнемирене јавности, канцеларка рећи нешто одрешитије, и директније, на последњој конференцији за новинаре пред одлазак на одмор, за коју је владало готово незапамћено интересовање – дошло је више од двеста педесет домаћих и страних новинара – али ништа од свега тога. Уместо одговора, констатовао је „Шпиглов“ (електронско издање) коментатор Филип Витрок, Ангела Меркел је „побегла у фразе и флоскуле“. Оно што је, за више од месец и по дана од избијања афере, влада саопштила грађанима је, сажима овај коментатор, тужно, кукавички и бедно.
Меркелова је, смишљено, „побегла у фразе и флоскуле“, покушавајући и овога пута, суочена с проблемом чије су јој размере (и поготово могуће последице) непрозирне, да игра на време и да, пред тако ужареном лавом, не направи гест који би је могао увући у њено гротло.
Та, већ опробана тактика „уметнице оклевања“ (наслов једне од њених бројних биографија – само у овој години публиковано их је пет – коју потписује заменик главног уредника „Билда“ Николас Блом), могла би, у овом случају, да јој се политички обије о главу.
Канцеларка је – тврдећи више пута јавно, и упорно, како је о фамозном америчком шпијунском подухвату планетарних размера „Призма“, на чијем су се снажном удару и нишану нашли њена земља и њени грађани, сазнала из медија – открила веома рањиво место, што ће јој, нема сумње, загорчати одмор (и живот) у Јужном Тиролу.
Њено уверење да ће умирити јавност констатацијом да од „пријатеља Американаца“ очекује потпуно разјашњење читавог случаја (њен министар унутрашњих послова, који је тим поводом летео преко океана, вратио се очигледно празних руку) и да ће послушати њен (бенигни) захтев да се „на немачком тлу поштују немачки закони“, протумачено је пре као понизни респект према Вашингтону, него одлучност која се очекивала од (медијски извикане) „најмоћније жене света“.
Док још честито није стигла ни да спакује кофере, почеле су да се сустижу информације о новим, и за њу неугодним открићима која би лако могле да се претворе у опасну лавину.

[restrictedarea]

БОМБА ИЗ ХАМБУРГА С оне стране Атлантика су, наиме, промптно, и самозадовољно, саопштили: ваша обавештајна служба (БНД) је, готово у све ово, упућена. Уследила је неуобичајена размена јавних „шамара“ између Савезне обавештајне службе (БНД) и министарства одбране око тога ко је, од када и колико знао о „Призми“, међусобним оптужбама и утеривању у лаж.
А онда је стигла медијска „бомба“ из Хамбурга: увек добро обавештени „Шпигл“ је у недељу (21. јул) објавио информацију која канцеларкин уред, министра у владином уреду и човека од највећег канцеларкиног поверења, Роналда Пофалу, задуженог за координацију (и контролу) свих тајних служби, и саму Меркелову, истерује на брисани простор.
Утицајни политички магазин је, позивајући се управо на Едварда Сноудена као извор (да подсетимо: сарадник америчке Агенције за националну безбедност је управо „Шпиглу“ и лондонском „Гардијану“ открио неслућене размере шпијунске афере која је „подигла свет на ноге“), обелоданио да су немачке тајне службе, она за иностранство (БНД) и она унутрашња (за заштиту уставног поретка) „веома интензивно“ сарађивале са америчком Агенцијом за националну безбедност и, практично, биле под њеном (америчком) капом: и једна и друга су користиле специјални софтверски програм америчке тајне службе за прикупљање података, а да о томе чланови надлежног тела Бундестага за контролу обавештајаца појма нису имали.
Канцеларкина објашњења, и уверавања, да је за „Призму“ и њене затрашујуће размере сазнала тек из медија, делују после овог открића, констатује „Шпигл“, веома неуверљиво, а оштрица афере се, медијски и политички, сада окреће директно ка њеном „трону“: у први план су већ избила питања шта је знао, или није знао, њен министар задужен за координацију тајних служби? У оба случаја, ствар не може проћи без последица: ако није знао, допустио је да му тајне службе „раде иза леђа“ и њиме манипулишу, ако је, пак, знао, био је обавезан да о томе неизоставно информише одговарајућу парламентарну (контролну) комисију, а он то није учинио. Да ли је, у том случају, информисао (бар) председницу владе? Ако јесте, и то којим случајем јавно потврди, изложио би је јавној бламажи, утерујући је у лаж. Биће, у сваком случају, врашки тешко изаћи из овог тамног вилајета без последица и озледа.

ПРЕКРШЕНА ЗАКЛЕТВА После споменуте „Шпиглове“ информације, председник најјаче опозиционе странке, Социјалдемократске партије (СПД), Зигмар Габријел је затражио, под условом да је њен садржај заиста тачан, да шеф Савезне обавештајне службе (БНД) Герхард Шиндлер неизоставно поднесе оставку. У документу с којим „Шпигл“ барата каже се да је Шиндлер горљиво желео да „прошири“ сарадњу с америчком Агенцијом за националну безбедност изван оквира закона о заштити података, па је све чинио (његова служба) да изврши утицај (притисак) на владу како би се тај закон учинио „еластичнијим“.
Социјалдемократски кандидат за канцелара Пер Штајнбрик покушава, сасвим разумљиво, да извуче политички капитал из све неугодније ситуације у коју упада Меркелова: оптужио је председницу владе да је прекршила заклетву и обавезу да штити (и заштити) интересе земље и њених грађана, који су, у овом случају, драстично повређени.
Штајнбриков маневарски простор да озбиљније политички профитира на овом случају је, међутим, прилично сужен: медији наклоњени конзервативцима („Велт“) подсећају га да се не баца (превише) каменом на Меркелову, јер, погодиће његовог (партијског) пријатеља – Герхарда Шредера.
Открива се, наиме, да су се Американци и њихове (моћне) тајне службе у туђој (немачкој) кући, одвајкада понашали као газде. Не само непосредно после рата у својој окупационој зони, него, користећи Хладни рат и бројно присуство сопствених оружаних снага на немачком тлу, и деценијама потом. Наставили су то, очигледно, да чине и после краја Хладног рата, пада Берлинског зида и немачког уједињења, помно, темељито, до „капилара“, и – без знања немачких власти.
Један документ из заоставштине источнонемачке тајне службе Штази, а до њега су Хонекерови агенти дошли захваљујући једном Сноуденовом претечи, инсајдеру, неименованом америчком подофициру, говори да су америчке тајне службе имале, поред осталог, приступ и увид у (све) пријаве боравка на тлу (савезничке и пријатељске) Западне Немачке.
Нове технологије, интернетско и дигитално време, отвориле су неслућене шпијунске могућности америчким тајним службама, с незаситим прохтевима и орвеловским амбицијама, које су, бахато и без милости, сакупљајући све и свашта, демонстрирале „Призмом“.
Чине то без милости и обзира, и кад су у питању пријатељи. На новинарско питање плаши ли се да Американци и њене телефонске разговоре прислушкују, одговорила је „пријатељи се не прислушкују“, иако је чињенице везане за аферу „Призма“ грубо демантују.
Пријатељства су пријатељства, а интереси су интереси. Велика шпијунска афера је (изнова) открила дволичност политике, скривене хриди у немачко-америчким односима и (такође пригушене) анимозитете. Немачки политичари о томе обично ћуте (огласе се и тада веома обазриво, понекад у изборним кампањама), грађани, пак, кад (год) им се укаже прилика, као у овом случају, проговоре о америчком „окупаторском менталитету“.

НЕМАЧКО ОДРАСТАЊЕ Њима очигледно није по вољи што, и после гашења Хладног рата, с распадом Совјетског Савеза и дефинитивног одласка руских војника (око 400.000) из (бивше) Источне Немачке, Американци држе велики број база, и неколико десетина хиљада војника (тренутно између шездесет и седамдесет хиљада), укључујући (најспорније) нуклеарно оружје у самом срцу (средишњи део) Немачке.
Немачка јавност је управо обавештена да Американци уопште немају намеру да оду: у великој војној бази, главном штабу њихових оружаних снага у Визбадену, управо се подиже нови, технолошки најсавршенији, центар фамозне Агенције за националну безбедност, о чему немачке власти нису имале појма. Меркелова ће их, рекла је, питати шта то чине и „да ли поштују немачке законе“.
Америчко виђење Немаца и њиховог односа према Американцима, а повод за то је била ова афера, изнео је у ауторском тексту у „Велту“, (цинично) насловљеном „Када ће Немци коначно одрасти“, бивши амерички амбасадор Џон Корнблум. Испричао је како су га почетком 1999. године његови сарадници, који су имали децу у немачким вртићима, „са сузама у очима“ обавестили о понижавању и претњама са којима су она била суочена, не (само) од немачких вршњака него (и) од њихових родитеља. Он сам је био изложен правој шикани од стране немачких медија, који су га оптуживали да се понаша као да је Америка још окупатор.
То се догађало, присећа се Корнблум, када је његова влада, после напада Ал каиде на америчка дипломатска представништва у Источној Африци 1998. године, закључила да у новој амбасади у Берлину (тада у изградњи), на Париском тргу (тик уз Бранденбуршку капију с једне, и чувени хотел „Адлон“ с друге стране) треба „појачати безбедносне стандарде“, што је укључивало и могуће измене у целом амбијенту и околини. Без улажења у детаље и суштину, берлинске власти су реаговале љутито, као да је наш циљ, вели бивши амбасадор, да им диктирамо како треба да (грађевински) обликују своју варош.
Присетио се тих догађаја и искустава ових дана, поводом узбуне због „електронске контроле“ коју обавља Агенција за националну безбедност, уз опаску како, ето, ни председникова (Обамина) уверавања да се прикупљени подаци користе веома ретко, нису могла да стишају гнев јавности и „емоционалне испаде“ против Сједињених Држава. Бившег амбасадора је, поред осталог, наљутило што су неки политичари „пожурили“ да методе америчких тајних служби (ЦИА, НСА) упореде са методама (некадашње) источнонемачке службе безбедности Штази.
Америци, Европи и свету потребна је „немачка политичка култура“ која ће схватити нове проблеме као шансу, а не претећу катастрофу. Ова тема, закључује Корнблум, заслужује исто толико расправа као америчка електронска „контрола“ која ће, уверен је, убудуће бити још интензивнија, због нових опасности, не само терористичких, пред којима се свет налази. А „водеће нације“, као што су САД и Немачка, треба да буду на „првој линији фронта“ у дебати о томе како ускладити реаговања на драматичне промене са западним вредностима. САД-у је потребан „зрео и поуздан партнер“ за „прагматичну сарадњу“, засновану на „чињеницама, а не емоцијама“; Корнблун је подсетио и на говор председника Обаме, приликом недавне посете Берлину: он ниједном речју није споменуо Европску унију, јесте међутим очекивања да управо Немачка буде „водећи партнер“ у тим америчким напорима.
Хоће ли Немачка бити томе дорасла и обезбедити да се европски глас гласније чује у Вашингтону? Како ствари стоје, нема много основа, констатује Корнблун, за оптимизам: следећи емотивни испад против Америке чека иза угла…
Американац је убеђен да Немачка, дакле, још није „зрела“. Немци реагују емоцијама а не разумом. Немачки суседи мисле сасвим друкчије, да Немци штеде емоције.

[/restrictedarea]