Дивота празнине

Пише Рашко В. Јовановић

Сезона 2012-2013. београдских позоришта памтиће се по рекордно малом броју реализованих премијера, а тако и по мањем броју значајних глумачких остварења

Да ће управо окончана сезона 2012-2013. неславно завршити већ смо указали у чланку „Празнина као врх сезоне“ („Печат“, бр. 248), када смо констатовали да је културна политика „жутог картела“ довела београдска позоришта, као што је то већ учинила и са најзначајнијим музејима, у незавидну ситуацију, која ће се тешко превазићи: одсуство репертоарске политике одбило је гледаоце, што је и био један од основних разлога смањења броја представа. Чињеница је да ниједно позориште које се финансира дотацијама из градскога буџета (нарочито Југословенско драмско позориште, Београдско драмско позориште, „Звездара-театар“ и, донекле, „Атеље 212“) не користи своје сцене за приказивање представа свакога дана. Како су средства из градског буџета знатно умањена, београдска позоришта извела су знатно мањи број премијера, али су и знатно смањила укупан број изведених представа. Ако додамо да је Народно позориште, које иначе има свакога дана представе на својим двема сценама, децембра месеца имало прекид приказивања представа због пожара, јасно је у време пуне сезоне и то довело до видног осиромашења позоришне понуде у главном граду.
Народно позориште у Београду на Великој сцени извело је три премијере, од којих једну у копродукцији са Народним позориштем из Ниша. Реч је о представи припремљеној поводом обележавања седамнаест векова од обнародовања Миланскога едикта (313-2013) у оквиру којег је приказана драма Дејана Стојиљковића „Константин“, коју је аутор написао према властитом роману „Константиново раскршће“. О том извођењу писали смо („Печат“, бр. 258) указавши да је и оно неизбежно носило печат пригодности, али и да се не може огласити сувишним, без обзира на то што је донекле подсећало на сценски ораторијум, као и што је у читавом том спектаклу, нажалост, изостао истински драмски приказ личности и живота римскога цара и реформатора Константина Великог. Међутим, представа „Константин“ имала је велики одјек, али не из уметничких побуда. Наиме, како је у јавност доспела информација о великим хонорарима што су их добили сви учесници у овом пројекту, написани су и бројни осврти и критике, што је, хтели то или не, утицало и на естетска процењивања овог уметничког подухвата. Ипак, представа „Константин“, коју је режирао Југ Радивојевић, доспела је и на Стеријино позорје на којем, истини за вољу, није прошла сензационално, будући да је добила само награде за сценографију и костимографију.

[restrictedarea]

ОД УСПЕХА ДО „ИЗЛИШНОГ ИЗЛЕТА“ На Великој сцени Народног позоришта изведена је премијера Софоклове „Антигоне“ у режији Јагоша Марковића са Вањом Ејдус у насловној улози. Гледали смо једно модерно извођење ремек-дела великог писца, које има сазвучје са нашим временом. Редитељ је „Антигону“ поставио у камерним оквирима. Вања Ејдус као Антигона умела је да доследно оствареним суздржаним изразом испољи непоколебљивост у настојању да испуни крвну дужност и не огреши се о неписане божанске законе. Драган Мићановић као Креонт био је уверљив у изразу психичке растројености и на веома дирљив начин реаговао је на сазнање о дефинитивном поразу и слому. Успелом премијером Софоклове „Антигоне“ у Народном позоришту напокон је попуњена једна недопустива репертоарска празнина у београдском позоришном репертоару. То се, међутим, не може рећи за „Избирачицу“ Косте Трифковића у режији Николе Завишића, која је приказана као монументалан сценски спектакл лишен комедијске лепршавости толико карактеристичне управо за ово Трифковићево дело. Главни лик, Малчику, тумачила је Анастасиа Мандић не само као размажену, својевољну и каприциозну особу, већ и као замишљену и забринуту удавачу обузету забринутошћу због тога што јој време за удају измиче, што је чини нервозном и непријатном, каткад и арогантном.
Од премијера на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта вреди забележити прво извођење драме „Огвожђена“ Гордане Баланчевић, дела којим је млада списатељица освојила награду „Бранислав Нушић“. Фрагментарне структуре, са осамнаест сцена и дванаестак сонгова, драма „Огвожђена“ складно и ефектно је компонована и несумњиво представља занимљиво сценско штиво, које има и тематску актуелност будући да приказује незавидну судбину нашег радништва данас, што ће рећи у време транзиције. ,Редитељка Ђурђа Тешић успела је да изрежира представу засновану на симбиози сценског израза својственог мјузиклима и борбеног брехтовскога ангажмана. Из глумачког ансамбла издвојиле су се Душанка Стојановић Глид, која је у улози раднице на железници Веселе Јовановић, борбени ангажман успешно прожимала пародичним тоновима, као и Олга Одановић, која је изградила праву малу карактерну студију тумачећи чистачицу Христину. Премијеру драме „Огвожђена“ публика је прихватила са одобравањем.
Покушај редитеља Југа Радивојевића да уз драматуршку подршку Иване Димић комад „Женски оркестар“, који иначе не спада у значајна остварења Жана Ануја, претвори у социјалну драму – није успео. Зато се премијера овог дела на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у оваквој поставци мора означити као излишан репертоарски излет.

ПРЕМИЈЕРЕ НА РАДОСТ ПУБЛИКЕ Југословенско драмско позориште на сцени „Бојан Ступица“ отворило је сезону премијером „Само нека буде лепо“ Дороти Паркер. Реч је о драматизацији прозе ове списатељице, коју је обавила Ива Митровић. Ради се о колажу од пет прича, који подсећа на Шницлерово „Коло“, с тим што је ситуација инвертована будући да мушкарац мења партнерке. У режији Марка Манојловића наступиле су четири глумице – Наташа Тапушковић, Милена Васић, Анђелика Симић и Дубравка Ковјанић и глумац – Срђан Тимаров у улози неприкосновеног љубавника. На премијери стекли смо утисак да се ова представа подједнако допала како женском, тако и мушком делу публике.
Друга премијера на сцени „Бојан Ступица“ била је извођење драматизације романа „Злочин и казна“ Фјодора Достојевског. Редитељка Ана Томовић поставила је сценску адаптацију Анджеја Вајде. Определивши се за сценски минимализам руководећи се премисама постдрамског театра, редитељка Томовић је најбоље потезе начинила поделивши главне улоге, и то Порфирија Петровича Љубомиру Бандовићу и Родиона Романовича Раскољникова Николи Ракочевићу. Ако је први приказао лик иследника понекад са фином иронијом која се кретала до дискретног цинизма, други је вешто и психолошки верно одглумио студента убицу примораног доказима, али и грижом савести да призна злочин. Управо због њихових дуосцена вредело је погледати ову представу, коју би ваљало драматуршки прерадити и скратити, и то посебно када на сцени „дејствују“ остале личности
На Великој сцени „Љуба Тадић“ гледали смо Шекспировог „Отела“ у режији Милоша Лолића. О тој премијери писали смо под насловом „О удесу мржње из љубоморе“ („Печат“, бр. 251) истакавши да су драматуршке особености трагедије „Отело“ одговарале редитељском приступу Марка Лолића, који се сасвим умесно определио за минималистички поступак. По угледу на праксу савремених редитеља, нарочито немачких и аустријских, редитељ Лолић у овој сценској реализацији током већег дела представе на позорницу изводи скоро читав глумачки ансамбл.
Као друга премијера на сцени „Љуба Тадић“ Југословенског драмског позоришта изведена је драматизација романа „Госпођица“ Иве Андрића. Невоља је што редитељ Горчин Стојановић у основи није изнашао погодно стилско решење представе. Највиши домет извођења је тумачење лика Рајке Радаковић које је мајсторски остварила Наташа Нинковић. Она је успела да удес зле судбине овог лика представи као процес који се развија од прихватања очевог завета да штеди и троши не више од оног што је зарадила, преко доследног придржавања тим правилима током бурног и несигурног ратног времена, па све до робовања жељи да оствари профит, али и да се постигне уштеда на свему.

СНОВИ И – ЛЕКОВИ На Великој сцени „Атељеа 212“ премијера комедије „Ревизор“ изведена је у режији Иве Милошевић и сценографији Горчина Стојановића. Ова представа Гогољевог комада, уистину комедије над комедијама, могла је да донесе и жесток подсмех нашој корупционашкој савремености. Права је штета што је редитељка и адаптатор текста Ива Милошевић стала на пола пута. О овој премијери писали смо под насловом „Прича за сва времена, не и за модерну Србију“ („Печат“, бр. 272) и истакли игру Небојше Илића у улози Градоначелника, Гордана Кичића као Хљестакова и Бранимира Брстине као Бопчинског.
У Театру у подруму „Атељеа 212“ приказана је премијера представе „Педесет удараца“ према тексту Тамаре Барачков, у режији Ане Григоровић. О тој представи под насловом „Батине као ‚лек‘ који не лечи“ („Печат“, бр. 255) писали смо позитивно оценивши што се тим младих позоришних стваралаца прихватио да драму о судбини зависника и њиховом лечењу постави на сцену управо у време када је почело суђење свештенику Браниславу Перановићу, оптуженом да је у манастиру Црна Река, у лечилишту зависника од наркотика, усмртио једног питомца. Посебно смо истакли режију Ане Григоровић, као и глумце Марка Јанкетића, Тању Петровић и Милана Марића.
„Битеф-театар“ извео је неколико драмских премијера у копродукцији најчешће са фондом „Хартефакт“. Вреди забележити представу драме Тање Шљивар „Гребање или како се убила моја бака“ реализоване у копродукцији Босанског народног позоришта из Зенице, „Хартефакта“ и „Битеф-театра“, а у режији Селме Спахић. Тања Шљивар у овој драми смело је проговорила о насиљу међу децом које је последица опште друштвене ситуације и међунационалних трвења.
Београдско драмско позориште почело је сезону премијером драме „Смрт трговачког путника“ Артура Милера у режији Вељка Мићуновића. Драган Петровић Пеле тумачио је главну улогу Вилија. О тој премијери писали смо под насловом „Танка прича о распршеном америчком сну“ („Печат“, бр. 242), истакавши да је повратак Милерове драме, некад амблематске представе Београдског драмског позоришта, због великог скраћења текста делимично изгубио смисао. Од премијера у Београдском драмском позоришту на Великој сцени видели смо комад „Луна парк“ Александра Југовића, у режији Милене Павловић Чучиловић. Гледали смо једну у основи скромну драмску скицу у којој су поједине женске улоге одигране извештачено (Олга Одановић као Леса), а неке нападно (Наташа Марковић као Мара), док је Дубравко Јовановић са добром трансформацијом одиграо три улоге, од којих улогу Инспектора неубедљиво.

НАДА ОСТАЈЕ Позориште на Теразијама почело је сезону премијером мјузикла „Главо луда“ у режији Николе Булатовића, који је и аутор текста, док музичку основу чини репертоар популарног Здравка Чолића – све сами хитови забавне музике осамдесетих година прошлог столећа. Потом је уследило прво извођење „Зоне Замфирове“, мјузикла по делу Стевана Сремца, који је режирао Кокан Младеновић, док је кореографију поставила Мојца Хорват. Ивана Поповић тумачила је насловну улогу и напоредо са господственим и охолим ставом успела да суптилно еманира и љубавна осећања. Иван Босиљчић као Мане био је подједнако убедљив како када је дочаравао љубавни занос према Зони, тако и када је изражавао незадовољство због понижавања и неједнакости које намећу богаташи. Као Хаџи Замфир Небојша Дугалић имао је достојанствен став и израз, а Даница Максимовић као Тетка Дока умела је да изналази и вешто пласира неодољиво комичне акценте. О тој представи писали смо („Печат“, бр. 62) као о значајном уметничком успеху, изразивши уверење да ће се овај мјузикл дуго задржати на репертоару. Заиста, ово извођење, које је победило и на овогодишњем Стеријином позорју, свакако се може означити и као један од врхунаца прошле сезоне.
Ако се укратко сумира протекла сезона може се само уживати у – дивоти празнине! Изузмемо ли Народно позориште, које је једино имало више премијера, остала престоничка позоришта извела су две-три или највише четири премијере, што је мало не само по потенцијалу глумачких ансамбала које окупљају, већ и због очекивања и потреба позоришне публике двомилионског града.
Упркос тако малом броју премијера, као и мањем броју реализованих представа уопште, не желимо да губимо наду у то да се оваква ситуација не може превазићи.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *