Bez sigurne kuće za Tačija

Piše Miodrag Zarković

Kosovska Mitrovica i sever Kosmeta jesu prezasićeni i umorni od sudbinske uloge koju junački nose već 14 godina, ali još nisu spremni na predaju, kao što se vidi iz odlučnog odbijanja na koje je tamo naišla Kancelarija Vlade Kosova

Postoji na severu Kosova i Metohije jedna jedina ustanova koja u potpunosti pripada vlastima u Prištini, tj. onome što krvožedni Zapad i njegovi slepi poslušnici odavde nazivaju državom. Ta ustanova zove se Kancelarija Vlade Kosova, čije se prostorije nalaze u severnom, srpskom delu Kosovske Mitrovice, gde u njih zalaze maltene isključivo policajci i vojnici zaduženi za bezbednost prostorija.
Deluje na Severu i policija, takozvana Kosovska policijska služba, koja zvanično odgovara prištinskim vlastima, ali u zbilji to je dobrano samostalan red, s obzirom na to da je policija sačinjena isključivo od srpskih kadrova, tj. etnički srpskih policajaca. Za razliku od policije na Severu, međutim, Kancelarija Vlade Kosova ponaša se isključivo u skladu sa potrebama, zakonima i naređenjima Prištine. Odnosno, u ovom trenutku, Hašima Tačija, kao premijera kosovske vlade.
A šta je Kancelarija radila proteklih nekoliko sedmica? E, to je zanimljivo pitanje, sa još zanimljivijim odgovorom. Kancelarija je, naime, pozivala nekolike ugostiteljske objekte na severu pokrajine, i raspitivala se da li bi oni bili raspoloženi da prime visoku delegaciju prištinskih vlasti. Prema izvorima „Pečata“, ugostiteljima je – mahom vlasnicima objekata – bilo predočavano da bi do dolaska visoke delegacije došlo vrlo uskoro, što se slaže i sa nedavnim poluzvaničnim najavama prištinskih vlasti da se spremaju put Severa. Između redova je bilo nagovešteno da će to zaista biti najviša delegacija, sa sve Tačijem.
Isti izvori tvrde da je Kancelarija naišla na same odrečne odgovore. Niko od pozvanih ugostitelja nije želeo čak ni da razmatra mogućnost da mu u objektu odsedne krvolok poput Tačija, bez obzira na to što krvolok ima (razbojničku) premijersku funkciju, ili na to što je zvanični Beograd koliko juče dogovorio sa tim istim krvolokom „sporazum“ kojim smo dobili manje nego od nekih otvorenih kapitulacija iz prošlosti.
Među razlozima za ovakvo odbijanje, objasnio je jedan od ugostitelja koji su bili kontaktirani, nalazi se i krajnje osnovana pretpostavka da bi bilo kakav dolazak prištinskih predstavnika na područje četiri severne opštine doveo do velikih nereda. Pre desetak godina, kada se Bajram Redžepi obreo u severnom delu Mitrovice zarad kakvih pregovora, sve se završilo nizom popaljenih Unmikovih džipova i uličnim okršajima. Dolazak Tačija zvanog Zmija, i to među ljude koji se već 14 godina opiru tome da im takvi kao on upravljaju životima, svakako da bi izazvao još žešću reakciju Srbiji odanog stanovništva.

MUČENJE SEVERA ŽEĐU Ovakva očekivanja nisu nimalo nerazumna, ako se ima u vidu da tuda kuda bi Tači prošao – preko Ibra – uglavnom ne prolazi osnovna ljudska potreba: voda. Izuzev Leposavića, ostale tri severne opštine, a Kosovska Mitrovica kao gradsko područje naročito, trpe nezapamćen zulum u vidu uskraćivanja vode, kojim se služe Šiptari iz južnog, njihovog dela Kosovske Mitrovice, gde se nalaze postrojenja za preradu pijaće vode.
„Kao i sa svime ostalim, tako je i vodovod izgleda bio deo davnih namera i planova, ne samo Šiptara, već i ovih koji im danas pomažu“, kaže za „Pečat“ Vladimir Rakić, direktor mitrovačkog vodovoda još od 1990. godine, što će reći, čovek koji je sa najvišeg mesta i u najrazličitijim okolnostima ispratio izazivanje i zloupotrebu ovog problema. „Voda se crpe iz jezera Gazivode, koje se nalazi severno od reke Ibar, na području koje je u našim, srpskim rukama. Ali, odatle se sprovodi desnom obalom reke, koja se nalazi na južnoj, šiptarskoj strani grada, i prolazi kroz fabriku za prečišćavanje, koja je takođe u južnom delu grada. Kao da je neko još tada, a vodovod je u Mitrovici završen 1979. godine, vodio računa o tome da što više moći bude skoncentrisano u onom delu grada u kojem šiptarsko stanovništvo nadmoćno preovlađuje.“
To što gazduju snabdevanjem vodom, Šiptarima je pružilo priliku da se iživljavaju, koju već 14 godina ne propuštaju da iskoriste.
„To sa vodom je takođe jedan od vidova pritisaka na nas koji smo u severnom delu grada. Jedan dan nam puste vodu, pa nam onda jedan zavrnu, i tako stalno. Zamislite kako je ljudima da se nose sa time sve ovo vreme“, kaže Rakić.
Svako koga je put od 1999. naovamo naneo u Kosovsku Mitrovicu, zna i kakvim mukama Rakić priča. Popodnevne ili večernje nestašice vode predstavljaju neizbežan deo mitrovačke svakodnevice. I tako već bezmalo deceniju i po, u gradu koji, da istaknemo one koje to sa vodom najviše pogađa, ima veoma visok prirodni priraštaj. Samo roditelji one silne mitrovačke dece znaju kako im je svih ovih godina, dok podižu svoje potomke u toliko neljudskim uslovima. Kao što samo vrli nevladin sektor iz Beograda i drugih srpskih gradova zna zbog čega horski ćuti o ovom iživljavanju nad stanovništvom tri opštine sa severa Kosmeta. Niti jednom dežurni dušebrižnici i preispitivači kolektivne savesti, okupljeni oko „Druge Srbije“, ne podigoše glas protiv zlostavljanja Srbiji odanog stanovništva od strane prištinskih vlasti: ukidanje vode za preko 60.000 ljudi izgleda ne dotiče ove „humanitarce“, inače spremne da u svako doba dana i noći naklapaju o teroru koji je Srbija navodno sprovodila nad Šiptarima devedesetih, iako je čak i u tadašnjim, ratnim godinama, nemoguće pronaći sličan primer da je neko područje bilo sistematski uskraćivano za osnovnu potrebu kao što je voda.

[restrictedarea]

PRESELA POLITIKA Ne bi, dakle, ogorčenje i žestina kojima bi na severu bio dočekan Hašim Tači bili neshvatljivi. Naprotiv. Što možda znači da stanje u okupiranoj srpskoj pokrajini i nije mnogo izmenjeno u protekla tri meseca, koliko je već prošlo od kako su Ivica Dačić i Aleksandar Vučić upravo sa Tačijem u Briselu dogovorili najsramniji sporazum u celokupnoj srpskoj povesti.
Istina, možda se i nije mnogo toga preobratilo na površini, vidljivoj na uvek uzavrelim ulicama Kosovske Mitrovice, dodatno podgrejanim julskim talasom vrućina (dodatno podgrejanim onim opisanim nestašicama vode). Ali, ispod površinskog sloja, ovaj grad koji je izrastao u stub srpske državnosti – ne samo na području Kosova i Metohije, već možda i cele Srbije – ključa čak i više nego ranije.
To ključanje preti da ishoduje sve većim i sve dubljim, mada zloslutno tihim, podelama unutar društvenog bića Kosovske Mitrovice. Tako to biva kada na čelu države imate bestidnike koji se, čim potpišu slom zemlje u kojoj su prigrabili vlast, počnu zaklinjati u nekakvo jedinstvo koje je preko potrebno celoj naciji: što se oni više pozivaju na slogu, od iste smo sve dalje. Upravo su sumanuti potezi zvaničnog Beograda u poslednjih pet i po godina, a u poslednjih godinu i po naročito, narušili granitno jedinstvo koje je Kosovsku Mitrovicu održavalo pred svim iskušenjima i izazovima koji su je saletali sa suprotne strane Ibra. Od kako je zvanični Beograd počeo najgrublje da trguje njihovim glavama i dušama, Mitrovčani i ostali Srbiji odani stanovnici četiri severne opštine nemaju kud nego da sumnjaju u samu svrhu svoje borbe, a ta sumnja vodi i do najsumornijih zaključaka, ili do povlačenja u sebe.
„Muka mi je više do politike. Ko šta radi, ja po ceo dan raspravljam o politici sa svima živima. Raspravljam se i sa decom od deset godina, i sa starcima od 70 godina. I više nam je svima preko glave toga“, priča Maksa, konobar u jednom od popularnijih mitrovačkih kafića.
Visok i koščat, Maksa ima 20 godina. Studira ekonomiju u rodnoj Mitrovici. Bolja vremena i ne pamti, jer mu je bilo tek šest leta kada je KFOR zauzeo Kosovo i Metohiju, a Mitrovica otpočela junačku, divovsku borbu za goli opstanak. Zato mu je i muka od razmatranja te borbe.
Sama borba mu se, međutim, nije smučila:
„Šta god da se desi, mi nećemo da popustimo. Makar svi ovde izginuli, da ne čuje zlo“, priča, dok rukom pokazuje preko reke, ka južnom delu grada, odakle neprestano vreba smrtonosna opasnost – odnos prema Šiptarima odavno je ovde ušao u reflekse i osnovne nagone ljudi. „Ja odavde, iz Mitrovice, ne mrdam. Isto važi i za sve moje prijatelje. To se neće promeniti, šta god da Beograd potpiše ili uradi. Posle svega, nas više i ne zanima šta radi Beograd. Ko neće da nam pomogne, neka mu je na savesti.“

BOMBE SU POKAZALE Teško je ispratiti ovakve reči bez pomešanih osećanja. Sa jedne strane, zastrašujuće je saznanje da je dvadesetogodišnji mladić rešen i život da položi zarad ideala zbog kojeg bi ga mnogi njegovi vršnjaci iz ostatka države, budalasto zagledani u „evropsku budućnost“, verovatno ismevali. To saznanje je, međutim, isto tako i zadivljujuće. U ovim vremenima, kada se više ni ne nazire smisao društvenog ustrojstva u kojem se na vlasti smenjuju stranke, ali ne i pogubna politika, svest o tome da dvadesetogodišnji student, zdrav i prav, pristaje na žrtvu – i te reči svakodnevno potkrepljuje samim ostankom u zavičaju – može da bude dragocena, pa i spasonosna.
Biljana je dve godine starija od Makse i nije iz Kosovske Mitrovice već iz obližnjeg, mada manje izloženog Zvečana, ali takođe studira ekonomiju. Kao žensko, unekoliko je udaljenija od puke borbe za opstanak koja u Mitrovici, gde je zatičemo u provodu sa kolegama, prvenstveno i logično pada na muška pleća.
„Ima nas ovde svakakvih, naravno. Kao i svugde. Evo, kada pogledate sve ove krupne, snažne mladiće, svaki od njih će vam reći da je rodoljub, da je veliki srpski nacionalista. Ali, bila sam ja u ovom kafiću i kada su praštale bombe, koje su bacali Šiptari iz ovih solitera, tu odmah ispod. Padale su bombe maltene ispred kafića. I mogu da vam kažem, nisu baš svi ti nacionalisti istrčavali da vide šta se dešava i da spreče moguće napade. Jedan veliki deo jeste, i tim momcima svaka čast. Zbog njih takvih se i ja i mnoge druge žene ovde osećamo sigurno. Koliko uopšte možemo, razume se, jer ovde neke prevelike sigurnosti jednostavno nema. Kako da se osećate sigurno, kada znate da svakog časa preko mosta ili sa neke druge strane može da nagrne rulja koja hoće da vas ubije, ili siluje, da vam otme kuću?! Ipak, pored takvih mladića, koji su spremni da skoče na svaki nagoveštaj napada i da se suprotstave svakoj najezdi, ne možete da ne osećate neku vrstu zahvalnosti prema njima, pa samim tim i da se osećate sigurnije. Ali, moram da kažem, ima i onih koji su se u tim zapaljivim situacijama pravili kao da se ništa neobično ne dešava. Ne mogu da kažem da li je to bio strah ili nešto drugo, možda neka vrsta prezasićenosti, ali lagala bih kada bih rekla da to ne postoji.“

LOGIKA „INSAJDERA“ Ta uzdržanost, proistekla možda baš iz prezasićenosti, jeste ona linija koja sve više deli Kosovsku Mitrovicu. Poslednji potezi zvaničnog Beograda bacili su Kosovsku Mitrovicu, kao najistureniju tačku srpske državnosti na Kosmetu, u stanje očaja. Tim potezima je, slute Mitrovčani, u Srbiji pobedila politika „Insajdera“ i B92, klevetnika koji su celo ovo područje ocrnili kao carstvo kriminala.
„Upravo sam se vratio sa odmora, vodili smo žena i ja decu u jednu banju u Srbiji, nebitno koju“, priča Slaviša, još jedan Mitrovčanin koji u razgovoru sa „Pečatom“ pokušava da pronađe, ponudi ili prepozna smisao dalje borbe. „Tamo smo upoznali jednu gospođu iz Beograda, koja nas je, maltene tek što smo se predstavili i rekli joj odakle smo, upitala da li je tačno da su na severu Kosmeta pokradene tolike milijarde koliko se priča. Žensko je, pa nisam planuo, već sam je smireno pitao na šta misli. Kada mi je odgovorila, video sam da je to sve pokupila iz `Insajdera` i sličnih emisija koje su se na zločinački pristrasan način bavile temom para koje se izdvajaju za Kosmet. Onda sam toj gospođi objasnio da sav taj novac, koji njoj možda izgleda ogroman, u stvari ne zadovoljava ni osnovne potrebe ovog stanovništva ovde, a da u isto vreme predstavlja kap u moru sveopšte korupcije i pljačke koja se sprovodi u celoj Srbiji, i to mnogo više nego na severu Kosmeta. Da li iz pristojnosti, ili zaista iz stečenog ubeđenja, tek, na kraju mi se izvinjavala zbog toga kako je nastupila.“
Znajući kakvu crnu propagandu su protiv njih sprovela režimska glasila, i koliko se u ostatku Srbije primila ta propaganda, pojedini Srbi sa severa Kosmeta sve češće se povlače u onu naizgled nezainteresovanost, koju je Biljana maločas opisala. Politika zaista prestaje da bude tema nad temama u Kosovskoj Mitrovici, čije ulice odišu životnom energijom na kakvoj bi pozavideli i mnogo veći gradovi iz ostatka Srbije. To „povlačenje“ politike bi negde drugde još bilo i dobrodošlo, ali u gradu koji se neprestano nalazi u stanji neposredne opasnosti, to može da bude vrlo zabrinjavajuće.
Pogotovo zbog toga što se približavaju lokalni izbori na Kosmetu, zakazani Briselskim sporazumom za 3. novembar.
„Nažalost, imam utisak da mnogi ne shvataju da su ti izbori reka bez povratka“, kaže Marko Jakšić, čuveni lekar iz Kosovske Mitrovice i poslanik u Narodnoj skupštini Srbije. „Ljudi kao da ne vide da su ti izbori biti ili ne biti za nas ovde. Izgleda da smatraju da je moguće izaći na glasanje, a da se posle ništa ne promeni i da sve ostane kao što je sada. E pa, to ne može tako. Od kada je lokalnih izbora, njih organizuje država. Ko pristane da glasa na ovim predstojećim izborima koje organizuje Priština, priznaće nezavisno Kosovo, hteo on to ili ne. A ako ti izbori uspeju na severu, u ove četiri opštine, onda će to biti kraj srpske državnosti na Kosovu i Metohiji.“

NAS I RUSA 200 MILIONA Srpsku državnost može da sačuva i održi samo srpski duh, a on je, srećom, i dalje obilato prisutan u Kosovskoj Mitrovici. Čak je, na ovim vrućinama, možda i dodatno ojačao, sudeći po prkosnoj mladosti, te pratećoj, kao izvajanoj, ženskoj i muškoj lepoti, koja se ovde sreće na svakom koraku. Trgovi, parkovi, ulice, bašte, sve je u Kosovskoj Mitrovici puno zanosnih lepotica na vrtoglavim štiklama, kao i rmpalija nabreklih mišića. I svi oni, svedoči iskustvo jedne mlade skupine stranih studenata, raspolažu izdašnim količinama nacionalne privrženosti i ljudskosti.
Pomenutu skupinu čine studenti iz ruskog grada Belogoroda, kojima se priključio još jedan njihov kolega iz Poljske i jedna koleginica iz Bugarske. Ima ih dvadesetak ukupno, a u Mitrovici su se obreli na poziv tamošnjeg Univerziteta. S obzirom na to da Rusi nadmoćno preovlađuju po brojnosti, svi ih u Mitrovici doživljavaju kao ruske studente. I to nosi sa sobom sledeće posledice:
„Potpuno smo zatečeni neverovatnom srdačnošću na koju smo ovde naišli“, pričaju ruski studenti uglas. „Čim čuju odakle smo, ljudi nas pozdravljaju, grle, slikaju se sa nama. Štaviše, dele nam poklone! Ne možemo da ponesemo sve što nam daruju! U koju god prodavnicu smo ušli, ljudi nas časte nečim. Džaba nam je da se bunimo ili protivimo, jednostavno nam ne dozvoljavaju da izađemo bez poklona. Zaista, to gostoprimstvo na koje smo naišli je potpuno nestvaran doživljaj za sve nas.“
Shodno ovim utiscima, bilo bi dobro da „Insajder“ i slično zlokobni medijski projekti ubuduće u sve te naduvane „krađe“ i „rasipništvo“ na severu Kosmeta, uračunaju i diplomatsku misiju koju Kosovska Mitrovica obavlja. S obzirom na to koliko predano zvanični Beograd već pet godina radi na pogoršanju odnosa sa tradicionalno prijateljskim državama, među kojima Rusija zauzima svakako prvo mesto, ovo kako Mitrovčani reaguju na Ruse jeste neprocenjivo korisno za celu državu. Samo to bi, ako ćemo iskreno, bilo dovoljno da opravda svaku paru koja je od bombardovanja naovamo otišla na Kosovo i Metohiju, jedinstveno oazu zemlje Srbije u kojoj se prijatelji dočekuju onako kako dolikuje, i gde neprijatelji nailaze na otpor, umesto na sagovornike.

Čudno rešenje

Prema ugovora o izgradnji vodovoda koji bi trebalo da reši pitanje snabdevanja vodom tri opštine na severu Kosmeta, koji je nedavno potpisan u Zubinom Potoku, radovi na ovom poduhvatu trebalo bi da započnu u avgustu, i da budu završeni za 18 meseci. Vladimir Rakić, međutim, nije oduševljen tim rešenjem:
„Svako rešenje će biti bolje od ovog mučenja, to valjda ne treba ni govoriti. Ali, prilično me čudi to što u pripremi tog dogovora i u izradi nacrta nije učestvovao niko od ovdašnjih stručnjaka. A imamo ih. Ima ovde svakojakih učenih ljudi, ali nekako se svaka odluka u vezi sa Kosmetom završi bez njih. Dakle, mislim da je to moglo i brže i jeftinije da se reši. U stvari, ne da mislim, nego znam, zato što sam do tančina upoznat sa jednim ranijim predlogom kako da opštine na severu reše snabdevanje vodom. Taj poduhvat bi koštao dva do tri puta manje nego ovaj koji je sada ugovoren za desetak miliona evra, a bio bi i brže završen. Da ne govorim o tome što ne vidim neku sjajnu budućnost ovog poduhvata koji su oni ugovorili. Ta postrojenja će biti skupa za održavanje, prilično skuplja nego postrojenja koja je predviđao onaj raniji nacrt koji pominjem. Da bi ova njihova postrojenja bila održiva, moraće značajno da povise cenu vode, što će se užasno loše odraziti na inače nezavidnu platežnu sposobnost stanovništva, ili će ta postrojenja postati još jedan od onih večitih gubitaša koji opterećuju budžet zajednice. Zato mi i nije najjasnije zbog čega su Slaviša Ristić i Dragiša Milović pristali na taj predlog. Ali, da ponovim, čak i takvo rešenje, sa svim nedostacima, biće bolje nego ovo što imamo danas, kada smo potpuno zavisni od šiptarskih vlasti sa juga.“

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Draga braco, ne delite se, ne pokleknite. Znamo koliko je tesko, ali ima i onih koji su uz vas. Vi ste nam jedina nada, da ce Srbija opstati.
    Na zalost, ogromna vecina Srba (mislim na Srbe bez vas) gleda i slusa ove bljutave lazi i podvale, pa cak i pohvale pljuste ovoj vladi. Kako to izgleda, evo vam konkretnog primera, dozivljenog od bracnog para, Cacani, koji se svake nedelje klanja Hristu u crkvi do poda:”Mislis li ti, da cela Srbija treba da pati zbog te sacise Srba na Kosovu.” Licno mi je zastao dah, ali, kao i vi, snadjoh smirenja da ih upitam: “Da li ce vam zaista biti bolje, ako prepustite svoju bracu ubilackom rezimu?” Nismo dobili odgovor, ali kratko vreme posle toga, taj covek skoro poginu na traktoru, a zena lupi licem u neka vrata i razbi nos. Nadamo se, da im je to opomena dosta. Ne mozete verovati sa koliko zavisti i besa taj isti covek rece:”Prodao je imanje Siptarima, pa je sad najbogatiji u cacanskoj regiji.” Mi, koji smo proterani Natom i ustasama sa svoji ognjista, znamo kako je nestati. A znamo i kako su nas braca u Srbiji prihvatili, u Srbiji, koja je za nas Krajisnike uvek bila san i majka.
    Zato braco, ne pokleknite, nikada, ne delite se, ne cinite nista sto bi ojacalo tu mafijasku drzavu. Jos kako znamo koliko vam je tesko, mi pobegulje.
    I kao sto bese opomena, tako ce ove kucine ugusiti svoje prelje, pre nego sto uspeju bilo sta uciniti, sto su naumili.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *