Садашњост у хаосу, сутрашњица није у плану

Право стање у домаћој филмској „индустрији“, баш у моменту када нам долазе највеће звезде жељне наших ћевапчића и „нетакнуте природе“, па, ето, чак и пријатног рада код нас, такво је да смо далеко ближи копању раке нашем филму него било каквом поносу

Унашој земљи тренутно на радном задатку борави славни ирски глумац Пирс Броснан. Скоро да се срео са холивудским оскаровцем Кевином Костнером који је такође овде био доведен од стране холивудских послодаваца. Обојица су на челу високобуџетских филмова које страни продуценти одлучују да снимају, барем у једном делу, код нас, иако то наша бирократија, инертност власти и ригидни закони (у областима у којима их уопште има) значајно отежавају. И судећи по великим звездама које послови доводе баш код нас (осим поменутих, било их је још неколико) могло би се закључити да смо кинематографска сила „у региону“. Ништа, међутим, није даље од истине. То што је, ето, и славни Џејмс Бонд дошао у Србију на печалбу за нашу кинематографију не значи ништа. Добро, упослиће се један део техничког особља који иначе тавори и углавном нема посла, зарадиће намах и инфраструктурне делатности и даваоци такозваних логистичких услуга. Али, право стање у домаћој филмској „индустрији“ је, баш у моменту када нам долазе највеће звезде жељне наших ћевапчића и „нетакнуте природе“, па, ето, чак и пријатног рада код нас, такво да смо далеко ближи копању раке нашем филму него било каквом поносу када је реч о кинематографском делу пауперизоване културе ове земље.
[restrictedarea]
УКИДАЊЕ ДРЖАВНОГ ФИНАНСИРАЊА ФИЛМА Један од главних разлога за припрему објављивања читуље нашој кинематографији је затварање и оних крајње оскудних државних славина из којих су за одабране повремено капале новчане дотације. И док чак и некада у поређењу са нама неозбиљне кинематографије данас имају законима загарантовану обавезу финансирања домаћег филма, овде је и једва уведена обавеза појединих државних инстутиција у Закону о кинематографији, која, иначе, није ни стигла да буде макар и једном примењена, сада практично укинута. Година је почела бурним реакцијама филмаџија на вест да је нова власт у Србији одлучила да за филм ове године из буџета не одвоји ни динар. Ових дана се дигла прашина око Нацрта закона о накнадама за коришћење јавних добара, којим се предвиђа укидање битних одредаба о финансирању филмске производње у Закону о кинематографији, што би практично могло значити поменуто анулирање Закона о кинематографији донетог крајем 2011. године, а на који се чекало током свих десет и кусур година ослободитељске демократске власти. Показало се да је претходна гарнитура на власти била далеко заинтересованија за друге ресурсе ове земље и исплативије черупање профитабилних привредних грана. Култура их је занимала само када је требало да се сликају са популарним лицима у обавезној озбиљној улози веома важних особа. Нову власт, додуше, мало занимају чак и ти за егоманијаке изузетно пријатни протоколи, сликања и необавезна дружења са славнима. Нервирају их културни радници који стално кукају и просе не би ли им рад некако био плаћен. Досадни су и непријатни до зла бога.
Одлуком да се из буџета више не издваја за српски филм је стварање филмова у овој земљи и дефинитивно, односно формално и практично, препуштено сналажљивости појединих група, клика и „екипа“. Рекло би се, стање редовно. Удружени у своје приватне интересне заједнице они ће наставити да снимају и да затим са прецизно за такве намене снимљеним „ремек-делима“ пропутују све србомрзитељске фестивале на којима ће на нас „представљати у најбољем светлу“, и за тај вансеријски напор освајати све могуће плакете и признања. Држава је одлуком да ушићари неколико милиона евра годишње, колико би их дотирање наше кинематографије највише коштало, домаћи филм системски окренула стихији, ексцесном, а не стратегијски истрасираном филмском делању. Додуше, у држави која се перманентно налази у стању хистерично-ексцесног хаоса, свеопште беде и фрустрираности, није чудно да је ускраћивање српској кинематографији новчане потпоре која је у висини тајкунског месечног џепарца или циганско-гастарбајтерске свадбе за некога деловала као сума вредна уштеде. Отуда у овом моменту српска кинематографија ради на само четири филма, од којих је један мањинска копродукција, а други одавно на разне начине припремљени наставак „Монтевидеа“. И то је све. Наш филм је у хибернацији. Будућност му је потпуно неизвесна. Могло би се рећи и да је извесно неизвесна, па чак и непостојећа. Трагикомично је отуда зазвучала велика брига представника европске кинематографије која се нашла угрожена одлуком бирократије Европске уније да се успостави споразум о слободној трговини између земаља Европске уније и Сједињених Држава, а у оквиру које се налази и филмска индустрија. Доношењем овог споразума, страхују европски филмски ствараоци, ће се фаворизовати холивудски филмови који су ионако практично уништили европске кинематографије. Та европска брига за сопствену филмску продукцију је из наше перспективе потпуно неразумљива. Наше филмаџије за највећег непријатеља имају неразумну бирократију и лицемерне властодршце, односно државни апарат. Холивуд им је најмањи и још далеки проблем. И док Европа грца у благодетима глобализације која је урушава најпре у културном сегменту, губитници који су у Србији одлучили да се баве скрајнутом културом имају несавладиве егзистенцијалне недаће и константно се боре за опстанак у стању перманентног ропца. Уколико би постојала власт која је заинтересована за културни просперитет нације, а не њено контаминирање и заглупљивање ријалити простаклуцима од којих не виде шта им се стварно дешава у животу, потрудили би се да се декларативно залагање за културне вредности у овој земљи коначно заиста спроведе у дело. Успех на том плану би се вратио и у економском и политичком смислу. Заправо, ако се системски правилно припреми, дефинише и законски подржи такво би улагање било најбоља инвестиција државе. Овде су, додуше, одувек сасвим јасне ствари биле најнејасније. Стварањем амбијента штапа и канапа, отварање врата потпуној стихији и хаосу, нашу ће кинематографију окренути потпуно од наше земље и када је реч о власничком статусу сваког снимљеног дела и, још горе, када је реч о њиховом садржају, односно слици о нама коју ће они емитовати свету. Застрашујуће је што нико од меродавних нема страха од ове застрашујуће слике сутрашњице наше кинематографије.
____________________________________________________________________________________________

ТВОРЦИ ЦЕЛУЛОИДНОГ ХАОСА

Хвалимо се да смо међу првима у Европи гледали филмску пројекцију, да имамо непроцењиво кинематографско благо у својим филмским трезорима, да смо изнедрили највеће таленте великог и малог екрана, створили најбоље синеасте и освојили многе важне награде широм света. А данас, после опљачканих, руинираних и заувек затртих државних биоскопа, дижемо руке и од државне заинтересованости и учешћа у производњи домаћег филма. Једини ми у тој Европи у коју наводно толико желимо немамо воље да помогнемо своју културу и у оквиру ње филм. Једино смо ми уништили велике студије, филмски кадар и биоскопску мрежу, а у току је дефинитивно растакање и дистрибутерске мреже. Једино овде нема никаквог отпора најезди глобалистичке културне доминације. Једино овде држава не дотира филмску производњу, иако су у тој нама толико драгој Европској унији сви филмови, без обзира на то да ли су комерцијални или нискобуџетски, подлежу одређеној субвенцији. Државна инсталација стихије и хаоса у овој области, како време пролази и на сцену долазе све праведнији и великим идејама окренути владари, постаје све интезивније подразумевајући принцип у третирању српске културе. За ту бирократску незаинтересованост постоје оправдања и разлози далеко једноставнији од некакве евентуалне теорије завере. Један од најважнијих је тај што на руководећа места долазе нестручни људи жељни прања биографија, па тако културу могу да воде посластичари и кобасичари, и ко зна ко све не још, а не неутрални стручњаци способни за далекосежне потезе и дугорочне планове. С друге стране, ни сами филмски радници нису ништа мање криви што им је бранша у кризи. Поменуту стихију су дочекали и искористили себично, грамзиво, саможиво. Свако је радио за себе и отимао се о новац, славу, повластице, награде. Скандал попут летошњег у којем је функцију наш угледни синеаста искористио да би практично сам себе предложио за номинацију за „Оскара“ је тек један, мада типичан, пример оваквог односа филмских радника према сопственом послу, али и култури ове земље у чији су изузетни значај увек спремни да се куну. Стална међусобна препуцавања, омаловажавања, спотицања, клановска удруживања, интересно фокусирање стваралаца које искључује ширу сарадњу и стварање стимулативног амбијента за нове генерације, далеко су већа трагедија и повод за незадовољство сваког радника у домаћем филму. А све што од већине филмаџија чујете је кукњава за новац. Као све би одмах постало идеално када би држава отворила новчане славине. Било би мало лакше, али тешко да би, изузев појединцима, нешто заиста постало боље. За то боље у нашој кинематографији је потребно променити све. Само, ко да то уради?

_____________________________________________________________________________________________
[/restrictedarea]