Русија – од сневања до сагледавања

Пише Наташа Јовановић

Објављени зборници нису изјашњавање за и против, нису надгорњавања, нити нецеловита мишљења. Реч је о књигама које обавезују на тежњу ка објективности.

Архив Србије који у овој години обележава 115 година од оснивања, издао је три зборника докумената под називом од 16. до 20. века, потврђујући да као национална установа не само да поседује доказе, већ увек изнова доказује да сви ми постојимо као народ, као држава, као појединци. Сам феномен Русије, а тиме и српско-руских односа спада у најужи круг оних тема које у српској јавности, у дугој историјској вертикали побуђују посебну позорност. Захваљујући двема институцијама, руској, Главне архивске управе града Москве и српској, Архиву Србије, те великом броју стручњака ангажованих на овом вишегодишњем пројекту, око 950 објављених докумената учитава ново значење у наше произвољно тумачење  српско-руских односа у распону од четири века. И она нису, како је на промоцији зборника истакао директор Архива Србије др Мирослав Перишић, изјашњавање за и против, нису надгорњавања, нити нецеловита мишљења. Реч је о књигама које својим садржајем обавезују на тежњу ка објективности и на рационализацију.
„У Србији се није лако бавити Русијом, у Србији Русија се сања, Русија се замишља, о Русији се машта, Русија се препричава, о Русији се пева и пише, говори, расправља, Русија се критикује, на Русију се љути, од Русије се очекује, у Русију се нада и верује, у Русију се разочарава. Другу линију прате ова три тома: Русија се сазнаје, Русија се истражује, Русија се разумева, сагледава се тоталитет српско-руских веза, црквених, духовних, политичких и дипломатских, економских, војних, духовних…“, истакао је на промоцији Перишић.
Промоцију тротомног зборника докумената отворио је министар културе и информисања Братислав Петковић, а о књигама су говорили амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Чепурин,   његово преосвештенство епископ бачки Иринеј и проф. др Мирослав Јовановић.

[restrictedarea]

Епископ бачки Иринеј:
Јединство вере и крви

Иако нисам историчар, бавим се теологијом кроз живот, ипак сам веома почаствован да учествујем на разговору о тротомном драгоценом зборнику архивске грађе из московских и наших архива. Морам да кажем да ми је то и лична сатисфакција јер у младости, студирајући у грчком свету, готово свакодневно у поподневним и вечерњим часовима, одмарајући, читао сам много на руском језику, посебно историјску грађу, посебно ону која ми је долазила до руке, из руске емигрантске средине. У наставку претходних зборника архивске грађе ови зборници представљају велико освежење и значајну допуну, а у најави су и нови који ће омогућити научницима, историчарима, стручњацима да могу да праве значајне монографије и целовите приказе историјских односа двеју земља и народа. Односи двају народа превасходно преко међуцрквених веза и односа су много старији од овде првог објављеног документа из 1509. године. Документ из 1509. је сачуван у Архиви и зато је значајан. Реч је о делегацији београдског митрополита, двојици стараца, монаха, Анастасија и Јоаникија из Успењског Богородичиног манастира у Београду. Истовремено стижу и друге делегације. Помиње се и један Светопреображењски манастир, претпостављам данашњи Сисојевац, а и Света Ангелина Крушедолска шаље своју делегацију. И пре 1509. године имамо живе везе, духовне и културне везе, које се одвијају преко Цркве, једне и друге, и живо присуство Јужних Словена, превасходно Срба и Бугара у руској књижевности, у животу Руске цркве. У то време није се патило од националних разлика, па је као касније што је код нас било руских избеглих епископа који су добијали дужности у нашој Цркви између два светска рата, било могуће да Кипријан Серб буде кијевски митрополит и многи други истакнути људи. Тако је прве часовнике на Кремљу поставио Србин, монах, светогорац, о чему  налазимо занимљиве извештаје и грађу која је објављена. Занимљиво је да у различитим дискурсима постоји руски државно-политички и српски државно-политички дискурс, постоји и научноистраживачки дискурс, али постоји и нешто што прожима све етапе наших односа од оних slots најстаријих до оних најновијих, а то је један духовни дискурс заснован на јединству вере и крви, о чему говоре, нарочито у својим обраћањима и человидним молбама, апелима  наших црквених људи, архиепископа, патријарха, монаха са читавог нашег подручја и то не овог, данашње скраћене Србије, већ оног од Пећке патријаршије, преко Лепавине код Загреба, до Ковина у мојој епархији. Они долазе у живе везе са руским двором, са Руском црквом. Неки црногорски митрополити почивају и данас тамо, у руској земљи. Све је то проткано  осећањем дубоке повезаности која не зависи само и искључиво од тренутног стања међудржавних односа кроз векове.
О државним везама наше две земље можемо говорити тек у новије време од 1804. до Берлинског конгреса и даље од Берлинског конгреса до бољшевичког преврата у Русији. Оно што је важно јесте тај онтолошки, не само емотивно-психолошки, већ дубински осећај судбинске повезаности двају народа, превасходно кроз Цркву, али и кроз осећање заједништва и узајамности. У многим  писмима обраћања за помоћ руским кнезовима и царевима увек се  наглашава не само да смо ми једноверни, већ и једнокрвни, једноплемени и увек се апелује на ту солидарност и узајамност. То остаје до најновијег времена. Не може се поред све научне истраживачке објективности увек све објаснити комплексом државничких, културних и других односа. Увек остаје та једна дубинска, тешко ухватљива димензија која и код нас доводи до крајњих осећања оличених у познатој изреци: „Бог, па Русија“, али и на руској страни код многих људи осећања да су им посебно блиски и одани управо Срби без обзира на разне политичке перипетије. То је оно што се лепо види у овој грађи и студијама угледних стручњака, Србија и српски народ су само делић, детаљ на великом мозаику спољашњих односа великог руског царства кроз векове, а опет у нашим често, нереалним очекивањима ми смо  хтели да будемо третирани, ако не баш као део руске државе, а оно бар као неко ко је најважнији и најдрагоценији. То није било ни реално, ни могуће у склопу реалне политике руске империје. Ипак у свему томе, увек се неговала и осећала та дубинска димензија узајамности која измиче дефиницијама и анализама, и многе ствари се могу објаснити постојањем тог осећања. То осећање не би требало идеологизовати, али оно је важан елеменат за разумевање  свеукупности наших односа кроз векове, посебно у вековима велике невоље и страдања, а и касније када се на неки чудан начин улоге мењају, па Србија и тадашња Краљевина Југославија постају за бар један значајан део руске културне и духовне елите нови дом, нова постојбина, те се нашем народу и нашој држави пружа могућност да се  колико-толико реванширамо за многовековну подршку не само материјалну и политичку већ и духовну која је помагала нашем опстанку и пред таласима исламизације, некада привидне, некад, нажалост, добровољне, али и пред искушењем унијатизма и латинизације који су у Аустрији били присутни. Тај однос уздарја на даровање, помоћи Руске цркве и државе кроз векове огледа се у једном готово анегдотском детаљу када Михаил Васиљевич Черноков, у име московске братске Думе уручује Николи Пашићу, Николају Петровичу, како га он ословљава, помоћ од 100 хиљада рубаља, када Србија страда у Првом светском рату и када се формира Добровољачка дивизија, звана Југословенска, иако је била претежно српска. Том приликом Пашић прима помоћ да би неколико  година касније исти човек потписао признаницу истом Пашићу којом потврђује помоћ од 10.000 динара руским избеглицама у Србији. Чудни су ти невероватни обрти историје, али руска помоћ нашем народу без своје државе, без могућности ослонца није изостала. Чак су манастири, види се из ових објављених докумената, имали праксу да редовно иду по тражење милостиње око Милешеве и Леснова једном у шест година, а  неки други као Корин из Бачке или Лепавина код Загреба једном у седам година. Стално је веза одржавана. Непрекидно су делегације српске, бугарске, грчке, из поробљених земаља бивале у Москви и Петрограду, касније добијале помоћ и у нашим ратовима за ослобођење. У овим документима имамо исказе наших људи који иду од одушевљења, оних који у Русији виде једину наду после Бога, попут Стратимировића или Јована Јовановића, мог претходника на катедри новосадских епископа који се обраћао Русији изливима благодарности, па до оних крајње резервисаних, критичких, чак негативних који кажу: „Русија нас је увек изневерила гледајући своје велике интересе, ми смо монета за поткусуривање.“  Све то заједно не може да засенчи или умањи слику једног дубоког, органског односа, упркос појединачним случајевима неразумевања или преваге једних, или других интереса, оправданих или мање оправданих. Константа узајамних односа траје и до наших дана, где опет имамо с једне стране велику наду у подршку Русије у опстанку наше државности, каква год да је, а са друге стране слој елите који је не признаје.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *