Први корак

Пише Никола Врзић

Просећи датум од Европске уније увели смо Косово без звездице у Развојну банку Савета Европе, увели смо амбасадора Косова у Београд да нас вређа, и све у свему, на одличном смо путу да испунимо, први пут јавно изречени, захтев САД-а за пуним признањем независног Косова…

Наши властодршци одустали су од шибицарске стратегије претњи Европској унији; оних претњи да ће престати да имплементирају Бриселски споразум и тиме престати да издају Србију и њено Косово и Метохију, ако им у замену за ту издају ЕУ не удели (цитирамо сад објашњење Штефана Филеа, ЕУ комесара за проширење, шта је заправо то за чиме тежимо, па читајте пажљиво) датум почетка припреме израде нацрта преговарачког оквира, после чега ће уследити писање аналитичког прегледа правних тековина Европске уније („скрининг“ процес), после чега ће уследити отварање првог, од укупно 33 преговарачка поглавља… Елем, одустали су од оне стратегије претњи, оличене у претњама председника Томислава Николића („Ако нас ЕУ не охрабри… биће отежана имплементација Бриселског споразума, ако не и сасвим онемогућена“) и премијера Ивице Дачића („То ‚зелено светло‘ – нисмо ми саобраћајци… То за нас није прихватљиво и то може озбиљно да угрози примену Бриселског споразума“), и прешли на много достојанственију стратегију кукања. Дачић, у неколико различитих прилика: „Донели смо одлуке које су од историјског значаја за будућност Србије и регионалну стабилност. Очекујемо позитивну реакцију ЕУ… Србија је потезима које је направила охрабрила партнере да је подрже на европском путу… Сви су од Србије очекивали добре вести, а сада Србија из Брисела очекује добре вести на Видовдан… Не бисмо били задовољни и сматрали би разочаравајућим и супротним обећању високе представнице Кетрин Ештон да се одлучи да се Савет ЕУ у децембру поново састане да каже да ли је Србија испунила критеријуме.“ Николић: „Србија је учинила све да добије датум за почетак преговора са ЕУ, и Европски савет ће направити велику грешку ако давањем датума не пошаље позитиван сигнал Србији за све што је учинила… Није праведно да поједине земље у региону добију охрабрење, а постигле су много мање него Србија у сваком смислу.“

[restrictedarea]

И више ниједне претње, видимо (то прошле недеље и најависмо, не зато што смо видовити већ зато што знамо с ким имамо посла), већ само очекивања, те тихе молбе Европској унији да им, за споразумну предају Косова и Метохије Хашиму Тачију, заузврат да оно о чему је Филе говорио, а што не умемо ни да поновимо, а камоли да поверујемо да ће нам, то Филеово писање нацрта и скрининзи планова и агенди, донети икакав економски бољитак и опште благостање… При чему су, одустајући од својих шибицарских претњи, наши властодршци заправо изразили своју намеру, своју спремност да им Косово и Метохију испоруче ни за шта.

ЈАНУАР, МОЖДА Отприлике толико ће, баш ништа, следећег петка изгледа и добити за сву кооперативност коју су исказали у рушењу државе Србије, кршењу њеног уставног поретка и гажењу њених држављана. „Могуће је“, открила је ове недеље у Београду италијанска министарка спољних послова Ема Бонино, „да ће уместо прецизног датума Србија добити ‚зелено светло‘. То није став Италије и ми ћемо се залагати да Србија добије јасан датум.“ А чији то став јесте? То открива Рикард Џозвијак, дописник Радија „Слободна Европа“ из Брисела: „Немачка, коју подржавају Велика Британија и Холандија, жели да Србија отпочне преговоре о приступању у јануару. Остали, у октобру. Децембар је могући компромис.“ У сваком случају, наводи даље, „у овом часу изгледа да ће нови парламент (Немачке; избори су у септембру) морати да донесе коначну одлуку.“ Хенри Боне, овдашњи директор немачке фондације „Конрад Аденауер“ која је „блиска владајућој немачкој Хришћанско-демократској унији“ (ЦДУ), такође изјављује: „Очекујем одлагање одређивања датума за преговоре о чланству, због чињенице да у имплементацији договора, не само о северном Косову него и већине других договора, суштински није направљен прогрес.“ И Бодо Вебер, виши сарадник Савета за политику демократизације из Берлина, најављује нешто налик овоме; могућност да нам сада (ово је повољнија варијанта за српске властодршце) одреде условни датум – оно о чему говори Филе почело би у јануару 2014, ако до тада испунимо све испостављене услове – али је према Веберу ту и могућност, већ наведена, да Бундестаг идуће недеље уопште и не донесе одлуку о српском датуму, већ да се „одлука о датуму донесе тек после парламентарних избора у Немачкој“. Сличне поруке, према тврдњи два извора Радија „Слободна Европа“, примила је и делегација српских посланика која се ове недеље састала са посланицима ЦДУ-а; речено им је да постоји могућност да се следећег петка Србији не одреди датум почетка преговора, већ да се о датуму поново разговара у децембру, али да су „и унутар ЦДУ-а присутни гласови који се залажу за ублажавање политике према Србији“, и то су они који би да нам већ сада одреде условни датум – јануар 2014. године. И још се додаје – имајући у виду цитирану Ему Бонино и беспоштедно италијанско залагање за наш датум – „да је парламентарцима јасно стављено до знања да Немачка од таквог става неће одустати без обзира (на то) да ли ће нека од других држава чланица ЕУ подржати српске позиције“.
Све у свему, дакле, београдски продавци нашег Космета, у по њих најповољнијој варијанти, следећег петка могу да се надају условном датуму, при чему би тај условни датум освануо једног јануарског јутра 2014. године. Али није ни то све.

НОВИ УСЛОВИ ПОНИЖЕЊА „Печатов“ извор из Брисела, близак Савету ЕУ, наводи нам да верује да ћемо добити тај јануар 2014, али наглашава, и то је оно што је најважније, да ће „до тада сигурно бити додатних условљавања“ Србије. Благо нама. Истовремено, и министарка Бонино је у Београду открила да нам се управо то спрема: „Оно за шта се ми боримо је да не буде нових услова.“ А речи нашег извора, и наше тумачење речи италијанске шефице дипломатије, потврђује и писање приштинског дневника „Коха диторе“, који се позива на сопствене изворе и наводи да је „највероватнији сценарио да Србија добије ‚условни датум‘ да преговори почну у јануару 2014“, а да ће услов за тај условни датум бити – пазите сад – не (само) пуна имплементација Бриселског споразума којом нам се јавно маше пред очима, већ „задовољавајући прогрес у нормализацији односа са Косовом“. Шта та нормализација заправо значи, не објашњава се; објаснићемо ми, само мало стрпљења.
Пре тога, обавештавамо српску јавност да се некима од, званично још неиспоручених услова, већ удовољава. Један од таквих је и учлањење Косова у међународне организације, што је услов који смо већ најављивали; па, почео је да се испуњава и пре него што је обелодањен. Косово је, и то без звездице, већ само уз напомену да је „ова одлука без прејудицирања о ставу индивидуалних чланица о статусу Косова“, уз сагласност (остатка) наше земље примљено у Развојну банку Савета Европе као будући равноправни члан, одлучено је 14. јуна. Тврдили смо и да је један од тих, јавно неизговорених услова Србији, и долазак делегације Тачијеве владе у Београд; ове среде најављено је да ће у Београд доћи Фљора Читаку, Тачијева министарка за европске интеграције, на некакав семинар о интеграцијама у ЕУ и нормализацији односа Србије и Косова који ће организовати Форум за етничке односе, у чему су посредовале Делегација ЕУ у Београду и ЕУ канцеларија у Приштини. Свој долазак у Београд министарка је, егзалтирана, потврдила на „Твитеру“: „Да, потврђујем да долазим у Београд! Говорићу на конференцији у петак!“
Сва нас је ова приштинска егзалтираност снашла зато што се српска власт (и највећи део опозиције) унапред повиновала пред свиме што у Београд стигне из Брисела, из Берлина, Вашингтона, из саме Приштине… Убедљивом сведочанству овог понизног повиновања присуствовали смо крајем прошле и почетком ове недеље, када је у Београд пристизао косовски официр за везу, злосрећни амбасадор (то му је титула) Љуљзим Пеци који је на тој функцији официра за везу издржао читава два и по дана. За Београд се упутио бахато вређајући своје домаћине: „Дата ми је дужност да представљам своју земљу у земљи која је извршила агресију у мојој земљи и покушала да изврши геноцид према мом народу. То је, без сумње, задатак с много изазова, али се с друге стране осећам привилегованим што сам први представник Косова управо у земљи која је покушала да уништи моју земљу.“ Не само што Пецију, после ових увреда, нисмо моментално отказали ангажман у Београду, него смо његове увреде, погнуте главе, прогутали ћутке. Да, усудио се Дејан Павићевић, српски официр за везу у Приштини, да примети да ће његовим доласком број Срба који и даље тамо живе значајно порасти, али ако је та горка духовитост била сав одговор за који је ова Србија имала смелости, џаба је било. А да и не говоримо да вицкастом Павићевићу на памет није пало да изјави, сходно Уставу Србије, да је стигао у главни град наше јужне покрајине, за разлику од Пеција који јесте рекао, сходно Уставу Косова, да је стигао у главни град Косову суседне државе Србије…
Напоменимо и да је читав аранжман око размене официра за везу остао мистериозан. Нисмо, званично, обавештени ни када је тај аранжман закључен, ни шта све он уопште подразумева. Тек смо из Плана примене Бриселског споразума сазнали да он уопште и постоји, док смо из Пецијевог интервјуа за Б92 сазнали да је склопљен у Бриселу 30. маја. Кроз Владу Србије, каже наш извор у Влади Србије, овај документ није ни прошао, о Скупштини тек да не говоримо, тако да нам остаје потпуно нејасно о каквом је то приватном аранжману реч и о каквој се тачно узурпацији државе овде ради. У сваком случају, ето како се прикрива успостављање дипломатских односа са отетим делом сопствене земље.

ЗЛОСРЕЋНИ ЉУЉЗИМ Злосрећни Љуљзим, који је на дужност ступио овог понедељка тачно у подне, само два дана и неколико сати касније поднео је оставку. Поднео је оставку зато што га је критиковао Хашим Тачи, а Тачи га је критиковао зато што је разоткрио шта, заправо, значи она енигматична „нормализација односа“; приметили сте досад, а и сами смо на то скретали пажњу, да званично никада није дефинисано шта све тачно подразумева та „нормализација односа“, што је диктаторима те нормализације – нашим ЕУ пријатељима, је л’ – омогућавало да нам под том паролом увале сваки услов који им падне на памет, са недефинисаним крајњим условом… И сада Љуљзим, разоткривајући сву заверу против Србије, рече: „Сматрам да ће доћи дан када ће Република Србија признати Републику Косова, и с тим ће се постићи пуна нормализација односа између наших држава.“ При чему нам Тачијева критика злосрећног Љуљзима указује да ова завера против Србије укључује и актуелну власт (и највећи део опозиције) у Србији; најава узајамног признања Србије и Косова, наиме, проблеме би могла да изазове само у Србији, а не на Косову, јер Косово само то и прижељкује. Да је Тачи критиковао Љуљзима не зато што је забринут за себе већ зато што је забринут за Ивицу Дачића, Александра Вучића и Томислава Николића (и све из опозиције који подржавају њихову косовску политику, сакривајући од сопственог народа шта заправо раде и куда га воде), уосталом, потврдила нам је опаска Данијела Сервера после прошлонедељног предавања Хашима Тачија на Универзитету „Џонс Хопкинс“: „Није рекао ништа што би могло да створи невоље својим преговарачким партнерима у Београду.“
Или је, можда, оно о нормализацији и признању само Љуљзимово лично мишљење; можда је он то нешто погрешно схватио? Није. Поздрављајући размену официра за везу, шеф ЕУ дипломатије Кетрин Ештон је саопштила да је „ово још једно конкретно постигнуће у контексту примене (Бриселског споразума) и важан корак ка нормализацији односа“, што само говори да је и те како дефинисано шта ће та нормализација, ка којој идемо, тачно да значи. И Радио „Слободна Европа“ (РСЕ) јавља да је, приликом оног сусрета српских и немачких посланика, „подвучено и да, када Србија добије датум, неће ићи истим путем придруживања као друге државе чланице. У њеном случају инсистираће се на испуњавању политичких критеријума везаних за пуну нормализацију односа у региону.“ А када су, наводи РСЕ, парламентарци из Србије питали „шта то конкретно значи, одговорено је да је то ‚сасвим јасно‘“, иако, додаје се, „јасног помињања признања независности Косова није било“…
Али то је признање јасно споменуто на другим местима; на затвореном састанку земаља Квинте, одржаном пре три године, уочи почетка оног техничког дијалога Београда и Приштине, што нам је откривено у „Викиликсовој“ депеши 10BRUSSELS85: „Француска је рекла да (…) морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова. Велика Британија је указала да је од кључне важности да се то угради као услов у раној фази процеса уласка у ЕУ (…) Француска је рекла да је међусобно признање циљ, и да би требало да посаветујемо Владу Косова да у преговоре уђе схватајући да је то циљ.“
А коначно је то изговорено и јавно, и то баш поводом размене официра за везу; која је, наравно, похваљена. Похвала, и претња која иде уз ту похвалу, стигли су из Комитета за спољне послове Конгреса Сједињених Америчких Држава. Саопштено је кратко, али јасно, из табора демократа и њиховог вође у том комитету, конгресмена Елиота Енгела: „Изасланик на Косову је добар први корак за Србију, али само пуно признање (full recognition, да се случајно нешто не изгуби у преводу) може да прокрчи пут ка стабилној будућности на Балкану.“ Не само што је ова злокобна најава стигла са сасвим компетентне вашингтонске адресе, већ је, и утолико злокобније, њоме начињен оштар рез у односу на досадашњу америчку политику према Србији и Косову, изражену 2009. приликом сусрета Џозефа Бајдена, потпредседника САД-а, и Бориса Тадића, тадашњег председника Србије, када су се њих двојица „сложили да се не слажу“ око Косова; и прошле јесени, када су у Београду боравиле Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, поновљено је да се од Београда не тражи да призна Косово, и садашња је Елиотова реченица први пут да је неки амерички званичник отворено изговорио да ће Србија морати да призна Косово. И то нам, судећи по цитираној „Викиликсовој“ депеши, следи ускоро…
И наши властодршци то јако добро знају. А ипак настављају да нас воде према Европској унији и признању независности Косова која је ту неизоставан услов. Уосталом, шта мислите, зашто би се иначе Тачи онако трудио да не „створи невоље својим преговарачким партнерима у Београду“, осим ако већ сви заједно нису удружени у овај злочиначки подухват против Србије и њене државности, којем немо присуствујемо…

[/restrictedarea]