Premijera „Revizora“ u Ateljeu 212 – Priča za sva vremena, ne i za modernu srbiju

Ova predstava Gogoljevog komada, uistinu komedije nad komedijama, mogla je da donese i žestok podsmeh našoj korupcionaškoj savremenosti. Prava je šteta što je rediteljka i adaptator teksta Iva Milošević stala na pola puta

Otkako je 1836. godine prvi put prikazana u Aleksandrinskom teatru u Sankt Peterburgu sjajna Gogoljeva komedija društvene sredine „Revizor“ nikako ne gubi u svojoj satirički oštroj i neposrednoj ubojitosti. Ovo delo biće aktuelno i zanimljivo u svim zemljama sveta dok god bude javnih službi i državnih činovnika u njima. I zaista, svetsko putovanje Gogoljevog „Revizora“ je započelo 1853. u Parizu, da bi ga prikazalo i Narodno pozorište u Beogradu 1870. godine, nekih 17 godina pre prvog austrijskog izvođenja u bečkom Burgteatru. Stavljanje na repertoar „Ateljea 212“ tog dela danas i ovde dokaz je da ovaj teatar želi da bude u toku savremenih društvenih događanja i da scenski proprati zbivanja u borbi protiv korupcije koja je prisutna u svim našim javnim službama. Ovaj repertoarski potez „Ateljea 212“ svakako bi trebalo pozdraviti, baš kao i nastojanje rediteljke i adaptatorke teksta Ive Milošević da delo približi savremenosti i u nekim pojedinostima prilagodi zbivanjima u našoj sredini. Ne bi trebalo zaboraviti da je Gogolj kao moto svojoj komediji napisao: „Nemoj okrivljavati ogledalo ako ti je njuška kriva“, što i čini da se „Revizor“ može označiti komedijom „raskrinkavanja“ opšteg socijalnog ponašanja. Jedna pogrešna pretpostavka, koja je prouzrokovala zamenu ličnosti, zapravo pripisivanje funkcije državnog revizora slučajnom putniku prolazniku, osnova je ovog Gogoljevog remek-dela, koja i čini da ono nije samo komedija karaktera nego istinska društvena komedija, koja žestoko izvrgava ruglu ljudske poroke, posebno one što ih ispoljavaju prilikom obavljanja svojih dužnosti neposredni nosioci vlasti, kao i svi koji obavljaju pojedinačne funkcije u državnim institucijama.
[restrictedarea] Predstava „Revizora“ u „Ateljeu 212“ odigrava se na sceni koja ambijentalno podseća na nekakav hotelski vestibil – scenograf Gorčin Stojanović – s tim što je veći deo prostorije ispunio dugi sto prekriven belim stolnjakom. Oko stola, na centralnom mestu je gradonačelnik koji je okupio sve značajnije gradske službenike, počev od sudije i upravnika bolnice, pa do školskoga nadzornika i upravnika pošte, da bi im saopštio neveselu vest da će im doći, ako nije već i tu, državni revizor, te da što pre pristupe otklanjanju silnih nepravilnosti u poslovanju svojih institucija. Nevolja je što čitava ta galerija komičnih tipova sedi za stolom, tako da im se vide samo polovine figura. Povremeno prolazi čistačica sa usisivačem i kafanski momak koji donosi posluženje, da bi se u više navrata pojavile i dve komične ličnosti – Bopčinski i Dopčinski. Ogroman sto, bez obzira na to što će se Hljestakov (ne znamo zašto ga u programu predstave nazivaju Hlestakov!) u jednom trenutku i popeti na njega i iskoristiti ga za igru, što će učiniti i Podnarednikova žena u svojoj epizodi, ipak je ograničavao scenska kretanja aktera i sputavao ukupan mizanscen, što će reći ometao većinu glumaca da se optimalno iskažu na sceni. Pojedinci, naročito oni koji nisu sve vreme bili prikovani sedenjem za stolom, uspevali su da se potpunije izraze, ali to, sagledano u celini, nije bilo dovoljno da galerija karakterističnih tipova u potpunosti i oživi, čak i kada su neki od njih, stavom ili načinom obraćanja, podsećali na pojedine naše današnje političare.
Nebojša Ilić, kao Gradonačelnik, u stavu i sveukupnom ponašanju imao je dovoljno sugestivnosti i autoriteta. Umeo je da bude podozriv i kategoričan, domišljat i ironičan, ali i da ispolji nevericu kada dođe do saznanja ko je Hljestakov. Gordan Kičić kao Hljestakov umeo je energično, najpre pomalo bojažljivo dok ne „shvati“ situaciju u kojoj se našao, potom čak i šarmantno da predstavi lik koji se može smatrati postojanim simbolom varalice i da sve njegove postupke, uz nesumnjivu hohštaplersku ležernost u korupcionaškom delovanju, koja se danas često i naziva hljestakovština, oboji čak i simpatičnim bojama. Pojedine scene, posebno kada se popne na sto i počne da prima „poklone“ od korumpiranih činovnika, Kičić izvodi zaista bravurozno. Galerija gradskih zvaničnika, sve samih originalnih tipova, nije u ovoj predstavi uvek ujednačena. Najpre nije jasno, iako je Gorica Popović korektno glumila, zašto je uloga Sudije pretvorena u žensku rolu? Ako je Nenad Ćirić glumio Sreskog lekara sa jednom nepotrebnom otuđenošću, Bojan Žirović, u ulozi Upravnika bolnice, više je ličio na medicinskog tehničara nego na lekara. Školskog nadzornika prikazao je Ivan Jevtović sa potrebnom dozom izraza praznoglave nadmenosti. Mladen Andrejević bledo je prikazao Upravnika pošte, iako je reč o tipičnom birokratskom posleniku, što se videlo i u sceni kad objašnjava kako voli da čita tuđa pisma. Branimir Brstina kao Bopčinski svojim majstorskim glumačkim postupkom, naročito izgledom, kretnjama i svekolikim stavom, asocirao je na jednog našeg aktuelnog političara i zato nas posebno razveselio, dok je Branislav Zeremski, kao Dopčinski, bio ravnopravni partner, koji je umeo tačno i precizno da reaguje na opaske i doskočice Bopčinskog. Milan Mihailović i Erol Kadić ispoljili su inventivnost i spretnost u oživljavanju figura dvojice trgovaca. Preciozne i pretenciozne pojave Ane Andrejevne i Marije Antonovne prikazale su sa potrebnom dozom priučene otmenosti Branka Šelić i Jelena Petrović. U pretežno manjim ostalim ulogama nastupili su: Feđa Stojanović (Osip), Radmila Tomović (Gradonačelnikova sekretarica), Milica Mihajlović (Bravareva žena), Vladislav Mihailović (Kafanski momak), Isidora Minić (Podnarednikova žena) i Dragana Đukić (Žena školskog nadzornika).
Ova predstava Gogoljevog „Revizora“, uistinu komedije nad komedijama mogla je da donese i žestok podsmeh našoj korupcionaškoj savremenosti. Prava je šteta što je rediteljka i adaptatorka teksta Iva Milošević stala na pola puta.
[/restrictedarea]