Премијера „Ревизора“ у Атељеу 212 – Прича за сва времена, не и за модерну србију

Ова представа Гогољевог комада, уистину комедије над комедијама, могла је да донесе и жесток подсмех нашој корупционашкој савремености. Права је штета што је редитељка и адаптатор текста Ива Милошевић стала на пола пута

Откако је 1836. године први пут приказана у Александринском театру у Санкт Петербургу сјајна Гогољева комедија друштвене средине „Ревизор“ никако не губи у својој сатирички оштрој и непосредној убојитости. Ово дело биће актуелно и занимљиво у свим земљама света док год буде јавних служби и државних чиновника у њима. И заиста, светско путовање Гогољевог „Ревизора“ је започело 1853. у Паризу, да би га приказало и Народно позориште у Београду 1870. године, неких 17 година пре првог аустријског извођења у бечком Бургтеатру. Стављање на репертоар „Атељеа 212“ тог дела данас и овде доказ је да овај театар жели да буде у току савремених друштвених догађања и да сценски пропрати збивања у борби против корупције која је присутна у свим нашим јавним службама. Овај репертоарски потез „Атељеа 212“ свакако би требало поздравити, баш као и настојање редитељке и адаптаторке текста Иве Милошевић да дело приближи савремености и у неким појединостима прилагоди збивањима у нашој средини. Не би требало заборавити да је Гогољ као мото својој комедији написао: „Немој окривљавати огледало ако ти је њушка крива“, што и чини да се „Ревизор“ може означити комедијом „раскринкавања“ општег социјалног понашања. Једна погрешна претпоставка, која је проузроковала замену личности, заправо приписивање функције државног ревизора случајном путнику пролазнику, основа је овог Гогољевог ремек-дела, која и чини да оно није само комедија карактера него истинска друштвена комедија, која жестоко извргава руглу људске пороке, посебно оне што их испољавају приликом обављања својих дужности непосредни носиоци власти, као и сви који обављају појединачне функције у државним институцијама.
[restrictedarea] Представа „Ревизора“ у „Атељеу 212“ одиграва се на сцени која амбијентално подсећа на некакав хотелски вестибил – сценограф Горчин Стојановић – с тим што је већи део просторије испунио дуги сто прекривен белим столњаком. Око стола, на централном месту је градоначелник који је окупио све значајније градске службенике, почев од судије и управника болнице, па до школскога надзорника и управника поште, да би им саопштио невеселу вест да ће им доћи, ако није већ и ту, државни ревизор, те да што пре приступе отклањању силних неправилности у пословању својих институција. Невоља је што читава та галерија комичних типова седи за столом, тако да им се виде само половине фигура. Повремено пролази чистачица са усисивачем и кафански момак који доноси послужење, да би се у више наврата појавиле и две комичне личности – Бопчински и Допчински. Огроман сто, без обзира на то што ће се Хљестаков (не знамо зашто га у програму представе називају Хлестаков!) у једном тренутку и попети на њега и искористити га за игру, што ће учинити и Поднаредникова жена у својој епизоди, ипак је ограничавао сценска кретања актера и спутавао укупан мизансцен, што ће рећи ометао већину глумаца да се оптимално искажу на сцени. Појединци, нарочито они који нису све време били приковани седењем за столом, успевали су да се потпуније изразе, али то, сагледано у целини, није било довољно да галерија карактеристичних типова у потпуности и оживи, чак и када су неки од њих, ставом или начином обраћања, подсећали на поједине наше данашње политичаре.
Небојша Илић, као Градоначелник, у ставу и свеукупном понашању имао је довољно сугестивности и ауторитета. Умео је да буде подозрив и категоричан, домишљат и ироничан, али и да испољи неверицу када дође до сазнања ко је Хљестаков. Гордан Кичић као Хљестаков умео је енергично, најпре помало бојажљиво док не „схвати“ ситуацију у којој се нашао, потом чак и шармантно да представи лик који се може сматрати постојаним симболом варалице и да све његове поступке, уз несумњиву хохштаплерску лежерност у корупционашком деловању, која се данас често и назива хљестаковштина, обоји чак и симпатичним бојама. Поједине сцене, посебно када се попне на сто и почне да прима „поклоне“ од корумпираних чиновника, Кичић изводи заиста бравурозно. Галерија градских званичника, све самих оригиналних типова, није у овој представи увек уједначена. Најпре није јасно, иако је Горица Поповић коректно глумила, зашто је улога Судије претворена у женску ролу? Ако је Ненад Ћирић глумио Среског лекара са једном непотребном отуђеношћу, Бојан Жировић, у улози Управника болнице, више је личио на медицинског техничара него на лекара. Школског надзорника приказао је Иван Јевтовић са потребном дозом израза празноглаве надмености. Младен Андрејевић бледо је приказао Управника поште, иако је реч о типичном бирократском посленику, што се видело и у сцени кад објашњава како воли да чита туђа писма. Бранимир Брстина као Бопчински својим мајсторским глумачким поступком, нарочито изгледом, кретњама и свеколиким ставом, асоцирао је на једног нашег актуелног политичара и зато нас посебно развеселио, док је Бранислав Зеремски, као Допчински, био равноправни партнер, који је умео тачно и прецизно да реагује на опаске и доскочице Бопчинског. Милан Михаиловић и Ерол Кадић испољили су инвентивност и спретност у оживљавању фигура двојице трговаца. Прециозне и претенциозне појаве Ане Андрејевне и Марије Антоновне приказале су са потребном дозом приучене отмености Бранка Шелић и Јелена Петровић. У претежно мањим осталим улогама наступили су: Феђа Стојановић (Осип), Радмила Томовић (Градоначелникова секретарица), Милица Михајловић (Браварева жена), Владислав Михаиловић (Кафански момак), Исидора Минић (Поднаредникова жена) и Драгана Ђукић (Жена школског надзорника).
Ова представа Гогољевог „Ревизора“, уистину комедије над комедијама могла је да донесе и жесток подсмех нашој корупционашкој савремености. Права је штета што је редитељка и адаптаторка текста Ива Милошевић стала на пола пута.
[/restrictedarea]


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *