Патриотизам као упоришна тачка

Пише Александар Никитовић

Овај истакнути и ангажовани српски интелектуалац сматрао је да политичко деловање није избор између два добра, него нажалост избор између два (или више) зла. Тачније речено, процена шта је за земљу којој припадамо најмање зло од оног што у ограниченој ситуацији можемо да урадимо. Ова мисао је опредељивала и Стојановићево разумевање политике.

Политички ангажман професора Светозара Стојановића је значајан за српско друштво и о томе постоје многобројна и разноврсна сводочанства. Лична искуства представљају изузетно важну страну која допуњава и проширује слику о његовом политичком деловању. И сам Стојановић је често помињао значај који лична искуства имају посебно за правилно одређивање политичког ангажмана интелектуалца. Недостаци оваквог приступа могу се лако набројати пре свега због субјективности којом је прожет, али добра страна може значајно да претегне ако доприноси расветљавању недовољно познатих чињеница. То је и основни разлог због чега сам сматрао да је потребно да изнесем неке од најважнијих догађаја из политичког деловања Светозара Стојановића, којима сам највећим делом био сведок или који су проистицали из многобројних разговора које сам водио са њим. Овакав приступ је ограничен и раздобљем које покрива, јер се односи на период од 1998. до 2010. године, дакле на време када сам имао част да интензивно сарађујем са професором Стојановићем.
Први важан догађај који заслужује да се од њега крене јесте Стојановићево снажно залагање да 1998. године Војислав Коштуница одржи јавно предавање на Трибини Института за филозофију и друштвену теорију. Овде би требало имати у виду да је тада Стојановић био директор Института за филозофију и друштвену теорију, да је Коштуница радио у Институту, а да сам ја у том периоду водио Трибину Института. Пошто је Стојановић сваке године имао тромесечно предавање у САД-у и тај период се поклапао са временом када је Коштуница требало да одржи предавање, Стојановић ми је дао врло јасне и прецизне инструкције да Коштуница обавезно треба да одржи предавање о америчкој политици према Србији и да га одмах подробно известим које је ставове Коштуница изнео.
Тако је и урађено. А због чега је Стојановић држао да ја важно Коштуничино обраћање најбоље се може видети ако у најбитнијим цртама изнесем шта је у децембру 1998. године на Трибини Института Коштуница рекао о политици САД-а према косовском питању и Србији. Наслов Коштуничиног предавања био је: Амерички план за Косово – пример правног волунтаризма. У писму које сам послао Стојановићу навео сам да је Коштуница између осталог рекао следеће:
„Објављени амерички план за Косово намеће решење и не постоји никакав европски план или европски утицај на амерички план. Не постоји ни албански план за решење косовског питања, већ се он своди потпуно на амерички план.

[restrictedarea] Под фирмом правног решења за Косово, амерички план, у свим својим досадашњим верзијама, од којих је последња 2. децембра 1998. године, нуди неправна решења. То су по темељне правне појмове и вредности деструктивна и опасна решења.
Амерички план има карактер међународног уговора и зато поједине његове одредбе стоје изнад Устава СРЈ. Други део документа чини сада већ разрађен устав Косова. У америчком плану за Косово средишње место има устав Косова, дакле устав будуће самосталне државе.
По америчком плану Косово би требало да буде не унутар Србије и СРЈ, већ део међународног поретка. Косово по том плану стиче потпуну унутрашњу независност и потом му недостаје само међународно признање.
Да је Косово држава најбоље се види по томе што се америчким планом гарантује неприкосновеност његових граница и наводи се ‚да никакве промене спољних и унутрашњих граница Косова неће бити прављене без сагласности Скупштине и председништва Косова‘.
Косово у целости преузима надлежности Србије што се види из става да ће све институције које се установљују овим споразумом на Косову имати надлежности које сада има Република Србија.
У америчком плану може се наћи више растегљивих одредби којима се у крајњој инстанци искључује сваки утицај републичких и савезних органа на Косову, а тиме се и Косово изузима из правног система Србије и СРЈ.
Амерички план предвиђа и да Косово има потпуни систем власти, оличен у законодавној, извршној, судској власти, и сопственој полицији. Нема ни помена о надзору неке више инстанце у Србији или СРЈ над косовским органима власти.
Аутор плана Кристофер Хил саопштава да је тај документ морао бити тако написан да српска и албанска страна један исти параграф могу различито тумачити, а да то не ремети споразум. (Узгред, дословно исти став је изнет од стране ЕУ током склапања бриселских споразума 2012. и 2013. године).“
Ово су најкраћи изводи из Коштуничиног предавања које сам послао писмом Стојановићу, који је тада био у САД-у. Стојановић ми је одговорио да је изузетно задовољан јасном сликом коју је стекао о Коштуничином предавању и што је најважније ставовима које је изнео о америчком плану. И када данас упоредимо Коштуничино предавање о америчком плану из 1998. године са садашњим бриселским споразумима једино што можемо закључити јесте да је реч о готово истоветним споразумима које су западне силе одавно намениле Србији.
Други важан догађај за који сматрам да је значајно да буде поменут, јесте Стојановићева иницијатива да 1999. године разговара са митрополитом Амфилохијем. Стојановић је на митрополита Амфилохија гледао као на кључну личност у Српској православној цркви, док је Цркву разумевао као једног од тадашњих пресудних актера расплета српске политичке кризе и драме. Митрополит је одмах прихватио разговор који је био организован у Патријаршији. Стојановић је разложно, али истовремено и врло оштро говорио о неопходности одласка Милошевића са власти. Оно што је било ново у Стојановићевој аргументацији јесте јасна идеја да је незаобилазна улога Цркве у омогућавању ове велике друштвене промене. Снажан утисак који је Стојановић остављао био је појачан чињеницом да то говори човек који није био декларисани верник. Иако сам тада мислио да добро познајем Стојановића, и на мене је његова аргументација о значају Цркве на политичка дешавања оставила упечатљив утисак. Тим пре што сам у лето 1998. године водио и забележио теоријски разговор са Стојановићем у којем он објашњава важност успостављања светске владе која је неопходна у доба претеће самоапокалипсе (овај разговор је објављен у часопису „Филозофија и друштво“). Размишљао сам и са Стојановићем разговарао о тој разлици између његовог политичког деловања у којем Црква има посебно место и његовог теоријског става да је свету потребна светска влада. И дошао до закључка да је Стојановић у политичкој сфери био искрени патриота и бескрајно одан Србији, и да се његова практична мисао односила на садашњи тренутак и проблеме Србије, док се његова теоријска идеја загледала у будућност и у глобалне проблеме који свету куцају на врата. У сваком случају Стојановић ће се чврсто држати практичне идеје да је за Србију и њен миран развој улога Цркве од највећег значаја.
Ово Стојановићево разумевање улоге Цркве најбоље ће се показати у кључним догађајима за Србију током избора 24. септембра 2000. године и борбе народа за слободу која је кулминирала 5. октобра. Наиме, непосредно после избора 24. септембра на којима је Коштуница у првом кругу победио Милошевића, организован је сусрет Стојановића и Коштунице. Стојановић је изнео процену да је за признавање Коштуничине победе од пресудне важности да Српска православна црква изађе са јасним ставом да је Коштуница победио у првом кругу. Направљен је договор да се уради све што је могуће не би ли најпре наша Црква, а онда и Руска православна црква признале победу Коштунице. План је подразумевао да најпре митрополит Амфилохије у име Црногорско-приморске митрополије призна победу Коштунице, а да се онда иде даље на целу Српску православну цркву и на крају на Руску православну цркву. Митрополит Амфилохије је одмах и без двоумљења прихватио предлог и упутио јавну честитку Коштуници на победи и избор за председника СРЈ. То је била једна од првих честитики Коштуници и зато је имала посебан значај.
Стојановић је био задовољан и рекао бих поносан што је митрополит Амфилохије упутио честитку. Његов ранији труд и контакт са митрополитом Амфилохијем сада су у преломном тренутку дали и прави резултат. Пре 5. октобра упорно је и много рађено, и да цела наша и Руска црква признају победу Коштуници. Ствар је била сазрела и било је питање само тренутка када ће се Црква огласити. Народ је 5. октобра победио и ствар је била завршена.
На овом примеру може се нешто уопштеније рећи о профилу и карактеру Стојановићеве политичке делатности. Сасвим је извесно да Стојановић није био опортуниста и да је имао личну храброст да своја политичка уверења и ставове одлучно и јавно заступа у периоду када власт није презала ни од окрутних мера. Имао је заиста снажну унутрашњу потребу да се истински бори за бољу Србију. Могуће је да се мој став о Стојановићу разликује од бројних мишљења која су о њему изношена. Наиме, по мом суду Стојановић није био оптимиста и идеалиста који мисли да ће лако и једноставно променити политичку реалност у Србији. Али, то га с друге стране, није спутавало да уносећи њему својствену ведрину непрестано дела и стално покушава да нешто уради за Србију. Није он мислио, нити је био уверен да ће успети да обезбеди подршку Цркве за Коштуницу у борби против Милошевића. Али је био уверен да је та подршка од највећег значаја. Зато је и план поставио степенасто и кренуо од митрополита Амфилохија према општијим и самим тим тежим и већим захтевима. Искрено је био срећан када је митрополит Амфилохије честитао победу и за њега је то био крупан догађај. То што пре 5. октобра није успео да и цела Црква стане на страну новог председника кога је народ изабрао за њега није било нити изненађујуће, нити поразно. Он је сматрао да је наша дужност да урадимо све што је у нашој моћи и сваки успех у тој борби значио је да се вредело борити. А сваки неуспех терао га је само да ради још више и упорније.
Веома је важно и Стојановићево сведочење о предизборној кампањи у лето 2000. када је два пута путовао у Будимпешту да се сретне са америчким дипломатом Вилијамом Монтгомеријем. У поговору за Коштуничину књигу „Одбрана Косова“ Стојановић је изнео значајну историјску чињеницу да је Коштуница одбио да прими америчку новчану помоћ, као и да је одбио Монтгомеријев предлог да мање критикује Америку. О томе је Стојановић у поговору написао следеће: „Изнео сам (Монтгомерију) своју процену да ће на предстојећим изборима победити Војислав Коштуница, вероватно већ у првом кругу, између осталог и зато што оличава синтезу националног и грађанског, патриотског и демократског става… Монтгомери ме је замолио да Коштуници пренесем да САД желе да га подрже, чак и финансијски издашно, али да је штетно што их стално критикује. Обећао сам да ћу то одмах учинити и поново доћи у Будимпешту да га обавестим, додавши да сам сигуран да Коштуница неће мењати своју политику и поготово да неће примити никакву новчану помоћ. У Београду сам се одмах састао с њим, а он ме је замолио да Монтгомерију пренесем одговор баш у реченом духу, што сам и учинио приликом новог сусрета у Будимпешти који је убрзо уследио“.
Следећи догађај који желим да поменем одиграо се после 5. октобра, у време док су трајали преговори око формирања Савезне владе. Када је постало извесно да ће Савезну владу формирати црногорски СНП и ДОС, јер је ДПС бојкотовао изборе, Стојановић је сматрао да је важно покушати увући и ДПС у игру, тако што би они пристали да неколико нестраначких личности у њихово име учествују у новој Савезној влади. Иако је Стојановић добро знао колико су мале шансе да ДПС пристане да на овај начин уђе у владу, он је сматрао да вреди покушати, па је и организован састанак са Светозаром Маровићем у Подгорици. Стојановић је имао добре односе са Маровићем и пре 5. октобра, тако да смо једном и пре 2000. године били на разговору са њим у Подгорици. Најбоље аргументе који су постојали за ову иначе климаву идеју Стојановић је изнео Маровићу. Аргумети нису могли да надвладају стварност и ствар је пропала. Као што је већ било речи, ово су примери непрестаног деловања из дужности кад је год била прилика да се ради у интересу Србије. Успех или неуспех нису били критеријум који одлучује да ли би требало нешто предузети, већ је дужност да се ради у интересу Србије било оно што је обавезивало Стојановића.
Сам Стојановић је оставио писани траг о свом ангажовању на демократским променама током избора и народног револта 5. октобра. Реч је о циркуларном писму на енглеском језику које је Стојановић упутио пре свега својим бројним пријатељима у иностранству, а писмо је проследио и на више адреса у Београду. Писмо је важно сведочанство и само за себе све говори:

Драги пријатељи,
извињавам се што нисам писао раније, али сам био толико заузет да  једва ако сам спавао током протекле две недеље. Неки од вас су ме питали шта сам радио, па се сад извињавам што свима дајем један одговор.
Играо сам прилично значајну улогу као пријатељ, колега и неформални саветник Коштунице. Најзад, он је био виши сарадник у Институту чији сам директор. Исто важи и за Зорана Ђинђића, другу најважнију личност у Демократској опозицији Србије.
Истовремено сам био председник Савета радија „Индекс“, који је до пре неколико недеља био једина овдашња слободна радио-станица, тако да смо ми практично повезивали и координисали (отворено или тајно) различите организације и активности. Највећи део времена проводио сам у просторијама тог радија, у солитеру са којег су се виделе револуционарне масе на улицама Београда.
Такође сам допринео да се Српска православна црква убеди да отворено подржи Коштуницу и револуцију.
Добрица Ћосић, бивши председник, чије име вам је познато и чији сам саветник био и још увек јесам, такође је јавно подржао револуцију.
Осим тога, вршио сам доста утицаја на разне новинаре који су преузели медије.
Исто тако, имам пријатеља и присталица у врху руководства Црне Горе.
Сада, када сам много мање заузет и потребан овде, Анђелка и ја планирамо да период између 6. новембра и 12. децембра проведемо са синовима и снахама у Њујорку и Сент Луису.
С најбољим жељама,
Света Стојановић

Време после 5. октобра донело је убрзо нове проблеме и Стојановићева улога поново је постала истакнута и значајна. Криза и сукоб унутар ДОС-а, односно појављивање суштинских разлика између политика Војислава Коштунице и Зорана Ђинђића постале су све видљивије и дубље. То је период када сам са Стојановићем имао бројне и дуге разговоре. Иначе Стојановић је био веома задовољан што смо Слободан Самарџић и ја ушли у Кабинет председника СРЈ Војислава Коштунице, јер је сматрао да је права улога сваког интелектуалца да уради све што може за своју земљу. Добро знајући и из сопственог искуства да су политичке процене подложне бројним грешкама и недостацима, он је био уверен да је боље да ту улогу обаљају они који имају одређено знање из политичке теорије него они који имају само вољу да политички делују.
У разговорима о кризи која је постајала све већа и интензивнија Стојановић је добро разумео саму срж проблема, и потпуно јасно схватио разлике између Коштуничине идеје да земља задобије добре уставно-правне темеље на којима ће се градити трајна државна грађевина, и Ђинђићевог настојања да се земља у најкраћем року, често прибегавајући и правним пречицама,  модернизује. У основи Стојановић је сматрао да је већа обавеза на Коштуници да стрпљивим приступом покуша да придобије Ђинђића за своју политику, иако је знао колико је то мало вероватно да се изведе. У тим разговорима, оно што је било крајње неуобичајено за њега, Стојановић је често дуго ћутао и слушао бројне аргументе које сам износио за Коштуничину политику. Утисак који је на мене тада оставио јесте забринутост и сета због непремостивих разлика између ове две политике.
Хапшење Милошевића је продубило и неповратно разбило сваку могућност да заједничка политика Коштунице и Ђинђића остане макар и у неким лабавим обрисма. Стојановић, који је био декларисани борац против Милошевића и његовог режима док је Милошевић био на власти, заузимао је сасвим другачији однос према сада пораженом противнику. Сазнање да је Милошевић постао политички немоћан и потпуно поражен код Стојановића је створило битно различито осећање од оних који су се јуначили над обореним противником и хтели мртвом вуку да мере реп. Стојановић је вагао државни разлог и национални интерес приликом разговора о питању Милошевићевог хапшења и његовог изручења Хашком трибуналу. Постављало се природно питање његовог суђења у Србији, као и неразумевања због чега ДОС који је предводио Ђинђић одбацује такву идеју. Стојановић је трезвено и на основу најбољих аргумената разматрао које је најповољније решење за Србију поводом питања која су се отворила у српској јавности да ли би Милошевића требало изручити Хагу.
У ситуацији када је дошло да неповратног разлаза Коштуничине политике са Ђинђићевом, живот је наметнуо да и сам Стојановић буде предмет раскола унутар ДОС-а. Почетком 2002. године, после неуспешног покушаја дела ДОС-а да постави Стојана Церовића за нашег амбасадора у САД-у, Коштуница је разговарао са Стојановићем да њега предложи за амбасадора. Важно је напоменути да Стојановић никада ништа није тражио за себе, а да је редовно, приликом сваког разговора, за обављање државних послова предлагао људе за које је имао процену да могу бити од користи за опште интересе. Многи су захваљујући Стојановићевој препоруци и добијали државни посао.
Стојановић је прихватио Коштуничине разлоге зашто је за земљу најбоље да он буде наш амбасадор у САД-у. Јасно је било да су се ти разлози сами по себи наметали, јер није било у Србији бољег познаваоца америчких прилика од Стојановића. Међутим, Ђинђићев део ДОС-а, а ДОС је доносио одлуке ко ће бити амасадор, није хтео да прихвати предлог да Стојановић буде амбасадор. То да је Коштуница желео да Стојановић буде наш амбасадор у САД-у, као и то да је Ђинђић спречио његов избор, упућује на закључак како су њих двојица гледали на улогу Стојановића. Моја је претпоставка да је Стојановић био исувише независна личност са јасним политичким уверењима, него што је то требало ДОС-у.
Прелазим на 2004. годину и формирање прве Коштуничине владе. Стојановић је сматрао да се способност политичара огледа у томе да у неповољним околностима пронађу начин да формирају владу. А околности у земљи после избора 2003. године биле су крајње компликоване. Коштуница је успео да формира мањинску владу што је за Србију, која се налазила у превирањима, и која је била институцијално недовршена држава,  представљало сасвим нову политичку појаву. За Стојановића је формирање мањинске владе представљао знак нове снаге и политичке вештине Коштунице да пронађе пут и излаз у једној замршеној ситуацији кроз коју је Србија пролазила. Стојановић је непрестано износио предлоге како да се Србија стабилизује и државно и институционално доврши.
Пошто је Стојановић држао до неформалне дипломатије, Коштуница му је понудио да буде изасланик председника Владе Србије за САД. Притисак САД-а на тек формирану владу да се настави сарадња са Хашким трибуналом био је огроман. Стојановић је без двоумљења прихватио предлог да буде Коштуничин изасланик за САД о чему су формалним путем били обавештени и Американци. Коштуница је затражио од Стојановића да направи стратегију и предлог деловања према САД-у, са циљем да се за извесно време отклони притисак Америке. Још увек није време да се јавно подробно говори о стратегији коју су Коштуница и Стојановић усагласили и са којом је Стојановић отишао у САД. Као изасланик председника Владе четири месеца је боравио у САД-у, где је имао многобројне састанке на високом нивоу са америчким званичницима. Ово драгоцено време које је Србија добила захваљујући кредибилној улози Стојановића као Коштуничиног изасланика, омогућило је да се формира нова стратегија добровољних предаја Хашком трибуналу, што ће и бити Коштуничина државна политика у периоду који је следио.
Овде бих још поменуо и да је Стојановић приликом формирања владе предложио да његов син Душан Стојановић, који је врстан финансијски стручњак, дође из Америке и у једном ограниченом временском року помогне својој држави. Тако је Душан Стојановић постао вицегувернер „Народне банке Србије“ и пружио своје услуге Србији.
Криза око косовског питања се убрзавала и 2005. године Савет безбедности доноси одлуку да отпочну преговори, а да посредник у тим преговорима буде Марти Ахтисари. Каква је Стојановићева улога била у овим преговорима најбоље се може сагледати кроз чињеницу да је Коштуница своја најважнија обраћања слао Стојановићу пре него што их је износио на најважнијим адресама. Прво Коштуничино обраћање Савету безбедности било је посебно важно за Србију, јер се оно дешавало на самом почетку преговора. То је било 24. октобра 2005. године, и Коштуница је послао своје обраћање Стојановићу да изнесе свој суд, примедбе и предлоге. Стојановић који је изузетно добро познавао америчке прилике и амерички начин мишљења и политичког резоновања био је посебно задовољан предлогом Коштуничиног обраћања Савету безбедности. Јер, Стојановић је сматрао да је то био најбољи могући приступ, да се иде самом логиком коју признаје и примењује западни свет, па да се онда постави питање због чега та логика не важи и када је у питању Србија.
Посебно упечатљив био је разговор са Стојановићем 2007. године после његовог повратка из САД-а. У Њујорку Стојановић се срео са председником Рокфелерове фондације и била му је намера да покуша да што већи део разговора посвети Косову. Али на Стојановићево изненађење није било потребе да намеће косовску тему, јер је сам домаћин искључиво желео да разговара о Косову. Док је препричавао овај разговор Стојановић је провукао опаску да га силно чуди због чега је Рокфелеровој фондацији толико занимљиво Косово, када они фигуративно речено за један дан зараде више него што је годишњи буџет Косова. Јасно је да је епилог овог занимљивог разговора био такав да је закључак Стојановићеве аргументације био да би Косово требало да остане део Србије, док је домаћина занимало само како да Косово постане независно.
Почетком 2008. године Косово је под заштитом НАТО трупа у Покрајини и политичким туторством западних сила једнострано и противправно прогласило независност. У Србији је избила политичка криза јер је унутар власти постојала суштинска разлика и супротстављање мишљења на који начин би Србија требало да реагује, односно да ли је Косово или Европска унија примарни државни циљ. Коштуница је сматрао да европске интеграције могу бити настављене само ако Европска унија пружи чврсте гаранције да целовита Србија са Косовом наставља да иде овим путем, док је већински део владе предвођен ДС-ом био на становишту да ни по коју цену не би требало прекидати европске интеграције и да су Косово и ЕУ два одвојена процеса. Другим речима, за ДС су европске интеграције биле примарни циљ, без обзира на то што управо ЕУ покушава да нам отме Косово.
У тој прегрејаној атмосфери одржана је седница Владе на којој је тадашњи министар Самарџић изнео мишљење да би  влада требало да подржи предлог резолуције Скупштине Србије којом се Србија обавезује да може да настави европске интеграције само као целовита држава, док је тадашњи министар Јеремић изнео негативно мишљење о овој резолуцији, после чега је дошло до прегласавања председника Владе Коштунице и министара из редова ДСС од већине из ДС и Г17 плус. То је отворило питање да ли Коштуница после овог прегласавања о најважнијем државном и националном питању може и даље да остане премијер.
Коштуница је у периоду од десетак дана организовао консултације са угледним нестраначким људима до чијег мишљења је држао. То су били људи различитих идеологија, али које је красила патриотска свест и дубока оданост Србији. Стојановић је свакако био један од Коштуничиних саговорника. На њему својствен начин Стојановић је анализарао све могуће опције које су теоријски биле могуће. Указивао је на добре и лоше стране сваке од тих могућности. На сличан начин на који је био нерасположен када је видео да се ближи крај сарадњи Коштунице и Ђинђића, и у овом разговору код њега се видела дубока забринутост за будућност Србије. За њега је Коштуница био гарант стабилности Србије и међу политичарима једини чврсти ослонац у туробном времену које притиска земљу. Аналитичност и разборитост које су доминирали овим разговором биле су слаба утеха, јер су и један и други знали шта је главни и прави узрок кризе, и да правог решења заправо нема. Оставка је била просто неминовност.
Убрзо је Коштуница вратио народу мандат и после избора грубом преваром бирача уз директно мешање страних амбасадора и тајкуна створена је владајућа коалиција ДС и СПС. Започела је општа кампања против Коштунице и у јеку ове примитивне кампање Коштуница је одлучио да објави књигу „Одбрана Косова“. Када је књига била готова поставило се питање ко би на најбољи начин могао да напише поговор за ову књигу. То је био јул месец 2008. године, када су медији власти беснили колико су могли против Коштунице. Избор да напише поговор пао је на Стојановића. Разговарао сам са њим и изложио му идеју о књизи, и питао га да ли би он могао да напише поговор. Без икаквог премишљања он је одговорио да ће написати поговор. Нисам стигао ни да му кажем да ако му је због било којег разлога незгодно да напише поговор, да ћемо у том случају наћи некога другог. Једноставно видео сам да је то за Стојановића било питање дужности и дуга према човеку који се борио за Србију. Само људи попут Стојановића које краси исконска храброст, и која их спречава да калкулишу и вагају да ли би нешто било добро за њих, поступају на такав начин. А сам поговор који је Стојановић написао на тридесет две странице представља један од најбољих приказа Коштунице и његове државотворне политике.
И на крају закључио бих са догађајем из 2010. године, дакле који се збио у тренутку када је тадашњи режим био на врхунцу своје моћи. Постојала је процена, на основу бројних показатеља, да се режим спрема да снажније крене у правцу приближавања Србије НАТО-у. Коштуница је покренуо више разговора са угледним нестраначким људима и дошло се до закључка да је неопходно покренути петицију јавних личности против уласка Србије у НАТО. Стојановић је био на свим овим састанцима и по мишљењу свих управо је он требало да буде један од иницијатора ове петиције. Иако је имао бројна и стара пријатељства у врху тадашњег режима, Стојановић је био одлучан да потпуно јавно стане иза прогласа и петиције против НАТО-а. Стизале су му бројне молбе, ако то може тако да се каже, да се не меша у ту ствар јер се зна да иза ње стоји Коштуница. Али држећи се старе изреке која каже да су му драги пријатељи, али да му је истина још дража, Стојановић је на конференцији за новинаре, као иницијатор петиције против уласка Србије у НАТО, образложио ову петицију коју су потписали бројни угледни Срби.
Шта би могао бити закључак о политичкој улози Стојановића на основу онога што је речено? Или, до којег закључка сам могао доћи када узмем у обзир све што сам прошао са Стојановићем? Да је Стојановић био велики српски философ до тога се може доћи и на основу самих његових књига. Али оно што је дубље од саме теорије и што измиче свакој класификацији јесте сам живот и дужност политичког деловања. Стојановић је сматрао да политичко деловање није избор између два добра, него нажалост избор између два или више зала. Односно процена шта је за земљу којој припадамо најмање зло од оног што у ограниченој ситуацији можемо да урадимо. Ова мисао је опредељивала Стојановићево разумевање политике. Али још и дубље од ове мисли јесте његова потпуна преданост, припадност и посвећеност српском народу и Србији. Волео је свој народ и своју земљу, и био спреман да се жртвује за националне и државне интересе. Када се искрено воли свој народ и своја земља онда сасвим добро разумете и све мане и све врлине свога народа. И та љубав је она упоришна тачка коју никада и ништа не може уздрмати. Велика част је била познавати професора Светозара Стојановића и радити са њим.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.