„Pametni“ grad ili preteća budućnost?

Na samitu koji se održava u engleskom hotelu „Grouv“, Bilderberg klub će razmatrati ideju „pametnih gradova“ – u cilju poboljšanja kontrole stanovništva

Svet se suočio sa nekvalitetnim životom ljudi u prenaseljenim i loše uređenih gradovima, što izaziva različite traume i bolesti. Prema podacima Ujedinjenih nacija, više od polovine stanovnika Zemlje živi u gradovima. Oni troše oko 75 odsto svetskih resursa i proizvode adekvatnu količinu smeća. Vlasti u gradovima suočavaju se sa nizom izazova: gradski resursi su ograničeni i imaju tendenciju smanjenja, a po pravilu, rast broja stanovnika u gradovima pored starih otvara i nove probleme, od kojih su gorući bezbednosni, ističe Tatjana Tolmačeva u članku „Gradovi se bore za um, o koncepciji ‘pametnog grada’ i problemu njegove realizacije“ koji je objavio portal „www.relga.ru.“
Prema najnovijim podacima OUN, veliki gradovi mesečno dobiju na stotine hiljada novih stanovnika koji kreću u potragu za boljim životom (na nivou planete gradovi se mesečno uvećaju za pet miliona novih stanovnika). Istovremeno, infrastruktura ne prati priliv ljudi. To rađa problem prebivališta i adekvatnog stana doseljenika (što uključuje i problem zdravlja i bezbednosti, kako za doseljenike, tako i za starosedeoce), gradskog prevoza, vodosnabdevanja… U nekim gradovima javlja se i problem disbalansa na tržištu nekretnina, koje drastično poskupljuju, što onemogućava rešavanja pitanja stana doseljenika. Na drugoj strani, države umanjuju sredstva za finansiranje socijalne sfere i priklanjaju se politici „manje, ali kvalitetnije“, pri čemu razvijaju nove obrasce upravljanja (vladanja) stanovnicima grada, u okviru kojeg se izdvaja podrška privatno-državnom partnerstvu, posebno u sferi bezbednosti, odnosno kontrole stanovnika grada.
[restrictedarea]

BILDERBERG INICIJATIVA Inicijativa za izgradnju pametnih gradova dolazi od zagovornika Novog svetskog poretka, dok eksperti i humanistički usmereni intelektualci predlažu koncepciju „živog grada“. U vezi sa pitanjem prve ideje najviše takvih predloga dolazi od nezvanične svetske vlade – Bilderberg kluba. Upravo na samitu koji se održava od 6. do 9. juna 2013. u engleskom hotelu „Grouv“, Bilderberg klub će razmatrati ideju „pametnih gradova“ radi poboljšanja kontrole stanovništva. Predlozi, od radikalnih do umerenijih, sadrže različit nivo kontrole, ali svi podrazumevaju monitoring, centralizovanu kontrolu stanovnika, važnije tehnike, javnih mesta, automobila, novca, resursa i banaka… Inicijative „odozdo“, međutim, imaju u vidu slobodu kao prvi princip gradnje „živih gradova“, ali dominacija je u rukama onih „odozgo“. Drugim rečima, imamo sukob dve koncepcije gradova: Bilderberg kluba – „Pametni grad“, i stručnjaka i intelektualaca – „Živi grad“. O čemu se radi?
Zagovornici Novog svetskog poretka, koji oličava i Bilderberg klub, imaju inicijativu u izgradnji „pametnih gradova“, a u tom smislu postoje programi koje koordinira Brisel (Evropska unija) na uključivanju građana u izgradnju „pametnih gradova“. Primer ovakvog projekta je SMARTiP (Smart Metropolitan Areas Realized Through Innovation and People), koji koordinira Mančesterska agencija za čipizaciju (Manchester Digital Development Agency). „Pametni gradovi“ imaju ograničen broj stanovnika; na primer, već izgrađeni „pametni“ grad Masdar u Ujedinjenim Arapskim Emiratima projektovan je na 50.000 stanovnika, a ljudi bez čipa ne mogu da uđu na teritoriju; predviđaju se posetioci i gosti, ali njihovi čipovi imaju ograničen rok važenja, a posle toga im se onemogućava pristup vodi, hrani, bankama, hotelima, toaletu… a čip će policiji pokazati gde se dotični gost skriva.
Klasična definicija „pametnog grada“ kaže da je to jedinstveni informacioni sistem i unikalni program potpune rekonstrukcije i modernizacije infrastrukture grada, radi razvoja principijelno novih mogućnosti centralizovanog upravljanja, novim nivoom servisiranja usluga i garantovanja bezbednosti. Projekat se, navodno, razrađuje „radi povećanja životnog standarda stanovnika grada i prigradskih delova, ali i za privlačenje nebudžetskih sredstava (investicija) za rešavanje aktuelnih zadataka“. U osnovi projekta je sistem informacionih tehnologija – mreža. Naime, mreža predstavlja bazu za stvaranje i korišćenje svih usluga (od zdravstvenih do rekreativnih).
Iako tehnologija već sada omogućava razvoj „pametnih gradova“, njihova izgradnja u svetu nije uzela maha. Osnovna prepreka izradi ovakvih gradova je u ovlašćenjima gradskih vlasti. Naime, većina gradskih vlada nema zakonska ovlašćenja i potrebne resurse da realizuje ovakve ideje. Na primer, u Španiji, Francuskoj i SAD gradske vlasti imaju pravo da formulišu politiku u okviru svojih geografskih granica, ali u Velikoj Britaniji tih mogućnosti nema, čak ne može da utiče ni na urbanistički plan grada. Tu su i ograničeni budžeti, politička ograničenja, ali i pristup resursima (vodi, električnoj energiji…) Zato su zagovornici Novog svetskog poretka preduzeli akciju na razbijanju nacionalnih država i njihovoj regionalizaciji, što otvara prostor za donošenje novih zakonskih rešenja u duhu omogućavanja izgradnje „pametnih gradova“.
Ipak, „pametni gradovi“, i pored nedostatka zakonskih i drugih preduslova, u nekim delova našeg sveta postaju realnost. Postoji desetak primera realizacije koncepcije „pametnih gradova“ – Neapolis (Kipar), Songdo i Inčhon (Južna Koreja), Džazan (Saudijska Arabija), Lavasa (Indija), Usi, Hučan, Dongtan (Kina), Masdar (Emirati), Dolina PlanIT (Portugalija), i proces njihove izgradnje, smatra već citirana Tatjana Tolmačeva, nastaviće se. Kompanija „Cisco“ (inače je svetski lider u oblasti računarske i mrežne tehnologije koje menjaju način komunikacije ljudi, a obim prodatih tehnologija 2010. iznosio je 43,2 milijarde dolara) aktivno promoviše koncepciju „pametnog grada“ i već je izgradila nekoliko ovakvih gradova i povezanih zajednica (Smart+Connected Communities, S+CC).
Zbog toga su neke države (uglavnom veće i bogatije) počele eksperimente sa tzv. pametnim gradovima, jer predloženi model grada smanjuje emitovanje štetnih gasova, umanjuju pritisak na sistem usluga, smanjuju potrošnju sredstava iz budžeta, umanjuju pritisak na javni prevoz i nekontrolisano širenje privatnog voznog parka, povećava konkurentnost regiona i pomaže razvoju industrije, povećava kvalitet vodosnabdevanja, eksploatacije puteva, socijalnih usluga i saradnju stanovnika.
Izgradnja „pametnih gradova“, u većini slučajeva, počinje od nule, kako bi se demonstrirala preimućstva novih tehnologija i novih tehnoloških rešenja. Međutim, za stvaranje „pametnih gradova“ najveći je problem broj institucionalnih i organizacionih prepreka na putu korišćenja novih tehnologija (neke nisu u skladu sa demokratijom i ljudskim pravima, a neke sa drugim standardima). No, koncepcija „pametnog grada“ je sakupljanje inicijativa, a opšteprihvaćena definicija ne postoji. Postoji mnoštvo određenja: „intelektualni grad“, „čipovani grad“ i slično, a što je povezano sa viđenjima predlagača i korišćene metodologije. Zajedničko svim ovim opisivanjima „pametnih gradova“ je: poštovanje ekoloških principa, ekonomska održivost i kontrola stanovništva uz pomoć savremene tehnologije (čipizacija).

PAMETNA ŠTEDNJA I KONTROLA Izgradnja „pametnih gradova“ počela je u jugoistočnoj Aziji i Bliskom istoku „od nule“, a najbolji primeri su Sangdo u Južnoj Koreji i Masdar u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U ovim gradovima se aktivno koristi telekomunikaciona struktura i informacione tehnologije za ostvarenje ekoloških, socijalnih, ekonomskih i bezbednosnih ciljeva. Upravo informaciona infrastruktura se planira u početnoj, projektnoj fazi. „Pametni gradovi“ u Evropi i SAD-u se grade na bazi postojeće infrastrukture, što je zahtevniji i složeniji poduhvat. No, u Evropi postoji „pametni grad“, izgrađen od nule u severnoj Portugaliji – grad PlanIT Valley.
U „pametnim gradovima“ će, smatraju njegovi zagovornici, biti moguće štedeti, zahvaljujući tehnologiji, sve – od vode do električne energije. Takođe, prema iskustvima Moskve i Tokija, tehnologija nije rešila problem gužve na putevima, a desili su se i incidenti usled pada sistema, kao u Tokiju 2008. godine kada se stvorila kolona od 112 kilometara, ističe Mihail Blinkin, naučni rukovodilac moskovskog Instituta za transport i železnice.
„Pametna kuća ili stan“ u okviru „pametnog grada“ podrazumeva stambeni prostor organizovan za život ljudi uz pomoć automatike i visokotehnoloških dostignuća. „Pametni stan“ obezbeđuje bezbednost, komfor, ali i hranu, piće, energiju, struju, kao i ostale usluge vezane za Internet i mobilnu telefoniju. Poljski profesor Bogdan Jalovecki, saradnik Centra evropskih regionalnih i lokalnih istraživanja Varšavskog univerziteta, za poljski list „Przeglad“ (16. 5. 2013), kao urbanista vizionar opisivao je izgled grada 2050. godine. On suprotstavlja uređenom gradu košmar neuređenih naseljenih mesta. Situacija je takva da kapitalizam preživljava krizu, a pojedine kompanije postaju sve bogatije, te je za očekivati da one ulože novac u razvoj gradova, što one i hoće, ali u „pametne gradove“. Način koncentracije kapitala na Zapadu se dogodio, ističe Dejvid Harvi, autor knjige „Buntovnički grad“, zahvaljujući razvoju gradova, odnosno njihovoj urbanizaciji. Tako je preuređen Pariz pod Napoleonom III. Gradovi su bili u centru interesa krupnog kapitala, ali istovremeno su postali i poprište klasne borbe. Danas naučnici i političari žele drugačiju koncepciju grada, tj. da ga preobraze u miran prostor, gde neće biti razdora između bogatih i siromašnih. No, sama podela na bogate i siromašne stvara segregaciju, što rađa suparništvo i suparničke grupe, a one otuđenost i mržnju. Problem je što je danas više od 50 odsto stanovništva planete koncentrisano u gradovima, a ta cifra će do 2050. godine dostići i nivo od 60 do 70 odsto.
Kako, dakle, popraviti život u gusto naseljenom gradu? Kajd Benfild za američki „The Atlantic“ ističe da se društvo suočilo sa jednim veoma složenim problemom – prenaseljenošću gradova, što se u SAD-u izražava brojem ljudi koji žive na jednoj kvadratnoj milji. Ljudi su počeli da se šire ka predgrađima, što je dovelo do povećane tražnje automobila, koji su opet zagađivali vazduh i okolinu, i na taj način negativno uticali na zdravlje ljudi. Tako je danas problem naseljenosti i života u gradu postao ne samo urbanistički i građevinarski, nego i politički.
Problem je kako da grad postane komforniji i bezbedniji za život ljudi? Urbanistički institut iz SAD-a Urban Land Institute (ULI) publikovao je deset principa opstanka gusto naseljenih i prigradskih četvrti, a to su: planirati troškove za dalji rast i modernizaciju, promovisanje različitosti i tolerancije, približavanje prirode čoveku, izgradnja uz pomoć sredstava iz budžeta mnogo funkcionalnih stanova i kompleksa, poboljšanje efikasnosti i iskorišćavanja javnih površina, razvoj ekološkog transporta i graditeljstva, razbijanje gusto naseljenih delova grada izgradnjom solitera različite visine i ozelenjavanjem dela prostora, stvaranje prostora povećane bezbednosti u gradu, primena inovacionih i netradicionalnih rešenja i razvijanje kulture socijalnog partnerstva.

ŽIVI GRAD Sasvim suprotnu koncepciju grada ima danski arhitekta Jan Gejl. On, nasuprot „pametnog grada“ (portal „iHNed.cz“), zastupa ideju stvaranja „živog grada“, jer ovaj grad šalje druželjubive signale socijalne uslovljenosti. Samo prisustvo ljudi govori o tome kakav je grad. Puno i prazno pozorište šalju različite signale. Prvi signal govori da će čovek provesti prijatne trenutke, a drugi da neće biti tako. Živi i neživi grad takođe šalju različite signale. Ako grad želi biti živ potreban mu je raznovrstan i pun život, gde dominiraju mesta za odmor, socijalnu aktivnost, parkovi, pešačke i biciklističke staze. Prepuni trotoari takođe nisu dobar znak, što navodi na potrebu diskusije oko broja učesnika u zbivanjima grada. Činjenica je da ljudi dolaze na mesta gde ima ljudi, jer prisustvo drugih osoba nadahnjuje. Drugim rečima, Jan Gejl sugeriše potrebu ne za stvaranjem „pametnih gradova“, nego „živih“, a tu je važno urbanističko planiranje kojima se u nove gradske četvrti unosi život.
Grad bi trebalo da bude po meri čoveka, a to znači humaniji, što upravo u svojoj knjizi („Grad za ljude“ – „Cities for People“) i savetuje Jan Gejl. Gradovima su potrebne pešačke zone, biciklističke staze, parkovi i drugi elementi koji grad čine živim. Gejl sa svojim saradnicima pokušava da naselja učini humanijim, što je bio i njihov početni zadatak, te da ih učini prijatnim za život. „Živi grad“ uvodi različita ograničenja, ali pre svega za tehniku, a ne čoveka. Ograničava se automobilski prevoz i transport, a uvodi zajednički prevoz. Digitalizacija samo tamo gde je nužna, a ne kao obaveza. Gejl, kako navodi Sali Makgrejn za američki „New Yorker“, zapravo predlaže „kopenhagenizaciju“, tj. širenje danskog stila gradskog života na ceo svet.
Zagovornici Novog svetskog poretka kritikuju Gejlovu koncepciju „živog grada“ zbog toga što, navodno, autori ovog projekta izbegavaju probleme koje pešačke i druge zone izazivaju u gradskoj infrastrukturi. Ako automobilima zabranimo da prolaze jednom ulicom, moramo im omogućiti prolaz drugom, a često to nije moguće, pa Gejla i njemu slične proglašavaju demagozima. Postoje ljudi koji žele spokoj solitera koji štrče u nebo, gde je sve automatizovano i kontrolisano, gde mu ne mogu prići teroristi i odseći glavu ili aktivirati eksploziv. Takođe, tačno je da zbog razloga bezbednosti (ili izgovora koji se time prikrivaju) ne bi trebalo proterati slobodu iz ljudske zajednice i gradova.
[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *