O plodovima srca i duha

Selimir Radulović direktor Sterijinog pozorja – Razgovarala Natalija Panić

„U grču da sve overe, danas i ovde, srpski su tranzicioni kulturni skakavci, u minulom desetleću, podelili (između sebe) sve značke i diplome. Čak i ne pomišljajući, recimo, naravno, da je autor samo talac svoje epohe, da ga tek kasnija vremena oslobađaju tog ropstva“

O nedavno održanom, a po mnogim ocenama izuzetno uspešnom (58. po redu) „Sterijinom pozorju“ u Novom Sadu, koje je ove godine ustalasalo duhove i nadahnulo mnoge javne kulturnjačke, ali i one druge – ideološke i političke raspre, razgovaramo sa jednim od glavnih „krivaca“ za pomenute događaje i ostvarene domete ove značajne teatarske manifestacije – Selimirom Radulovićem, direktorom Pozorja. Pomalo neočekivano, uz pominjanje nekih od gorućih tema ovdašnjih međusobica, kontroverzi i sukoba u kulturi – zaslugom našeg sagovornika, inače i pesnika, esejiste i izdavača, razgovor dotiče i neka religiozna, etička i filozofska pitanja.

Gospodine Raduloviću, spuštena je zavesa na 58. Sterijino pozorje. Opšti je utisak da su ove pozorišne igre, i pored brojnih nepozorišnih igara koje su ih pratile, vratile stari sjaj manifestaciji. Bilo je polemika, sporova, kontroverzi?
Generalna ocena je da je ovogodišnje Sterijino pozorje bilo, u programskom smislu, bogato, raznovrsno, dinamično. Kad to kažem imam u vidu znatno veći broj realizovanih programa nego minulih godina i dvostruko veći broj i gostiju i posetilaca. U minulih mesec dana, uz povišenu kreativnu temperaturu i strasnu umetničku energiju, Sterijino pozorje je bilo u središtu pažnje srpske javnosti, posebno selekcija nacionalne drame i pozorišta. Bilo je, kao što ste rekli, i dvoumica, i kontroverzi, i sporova, što je dobro za naš pozorišni život, ali i za srpsku kulturu u celosti.
Na Pozorju mladih, kao delu pratećeg programa, učestvovalo je 130 studenata i profesora, sa osam akademija umetnosti i visokih pozorišnih škola iz Srbije i regiona, čije su ispitne predstave privukle značajan broj mlađe pozorišne publike, pa se nameće zaključak da je ulivanje nove, mlade, kreativne (inovativne) energije u programske krajolike ovogodišnjeg Sterijinog pozorja bio jedan od osnovnih (pozitivnih) utisaka.
Igre oko pozorišnih igara, da tako kažemo, krenule su dva-tri meseca uoči Festivala.
Da, najpre smo dobili jedan komitetski dopis (u vidu Otvorenog pisma) iz Sarajeva koji je, nažalost, posvedočio o bednom stanju u prostoru naše javne svesti. U dopisu, kojeg nismo udostojili komentara, insistiralo se na borbi protiv nacionalističke truleži i retorike, iskazivao žal, jer nam se indoktrinacija ruga u lice, zauzimao jasan stav prema vladajućim strukturama, stavljajući im do znanja da nećemo klimati glavom na pokušaje da se umetnost iskoristi kao sredstvo ideološke propagande (!?) Bila je to odocnela, saglasno tome, i anahrona titoistička poslanica, koja se (ovaj put) pokazala nesvrhovitom, hoću reći, istrošenom. Njen osnovni cilj je bio da se, po zadatku, oblati najznamenitiji Sarajlija svih vremena, ugledni srpski, evropski i svetski reditelj Emir Kusturica, samo zato što je, svojevremeno, imenovao zjapeće rupe u dogovoreno-dozvoljenom narativu tragičnog rata u bivšoj Jugoslaviji. Dakle, ako se ima u vidu da je meta bio umetnik čiji je rediteljski rukopis overio relevantno mesto srpske kulture u evropskom i svetskom kontekstu, koji se, u ozarujućoj (svetootačkoj) reči može porediti s plodnim stablom koje, podnoseći udare vetra, ostaje na istom mestu, puštajući korenje duboko u zemlji, onda je izvesno da se narečena poslanica može nazvati, neuvijeno, izvanumetničkom invektivom, zagužvanom u mreži prelesti ideologizovanog jezika koji opoganjuje (i ukida) i najosnovnija umetnička značenja.

[restrictedarea] Pa, ipak, neki naši mediji su, reklo bi se, sa strašću, požurili da izveštavaju kao da se nešto značajno dogodilo…
Da, gotovo da su me prisiljavali da kažem bilo što – da odustanem od komentara da nemamo komentar! Šta je trebalo da komentarišem – pokušaj da se mrežama za vrapca nahvata orao pod oblacima! Sada kažem, braneći istinu, jer sam ćutao ne želeći da branim sebe – isti je komentar bio i kada je Bosansko narodno pozorište Zenica otkazalo dolazak u Novi Sad. Predstava Grebanje ili kako se ubila moja baka, Bosanskog narodnog pozorišta Zenica, Hartefakt fonda i Bitef-teatra, prijavljena je, iz umetničkih razloga, za 58. Sterijino pozorje. Naš selektor, ugledni dramski pisac Igor Bojović, uvrstio je ovu predstavu u Selekciju nacionalne drame i pozorišta, takođe iz umetničkih razloga. Bosansko narodno pozorište Zenica dostavilo nam je sav informativno-propagandni materijal i potvrdilo učešće na Festivalu. Deset dana uoči Festivala, usmenim putem, predočeno nam je da predstava neće biti odigrana. Na taj način je zatvoren (apsurdistički) krug, iscrtan na prvoj stranici Otvorenog pisma – da nećemo klimati glavom na pokušaje da se umetnost iskoristi kao sredstvo ideološke propagande! I na ovom primeru se možemo uveriti u verodostojnost reči Ernesta Sabata da se, pri vrtoglavoj brzini, ne rađaju plodovi, niti ima cvetanja!
Potom je istrčala na teren, na samom otvaranju, Kusturičina reprezentacija, u kojoj je svaki igrač bio spreman da zašilji pero i potpiše neku sasvim drugačiju vojvođansku deklaraciju…
Emir Kusturica je, na svečanom otvaranju, jednim duhovitim umetničkim gestom pozvao naše najeminentnije duhove da, po meri duha i kulture, overe našu sadašnjost i budućnost. I, očas, razbudio neotklonjivi zloduh Golubnjače i nemirnu savest lokalnih ideoloških fanatika. Tako smo dobili dva-tri saopštenja, doduše sa zakašnjenjem, jer se, valjda, i najtričavija sredstva moraju pravdati, koja su nas vratila u osamdesete godine prošlog veka, overavajući na delu da je, za jedan deo naše javne svesti, evropejstvo samo substitut za titoističko jugoslovenstvo!
Nije li to potcenjivanje srpske javne svesti, kako ste jednom Vi „definisali”, sve prisutnije (i intenzivnije) i povodom nedavnih saopštenja (pre svega srpskog PEN-a) o stanju u srpskoj kulturi!?
Ljubav prema novcu i ljubav prema praznoj i ništavnoj slavi su, od davnina, dva najtiranskija erosa. Posebno je poguban prvi eros, eros srebroljublja, koji je, bez ostatka, ovladao srpskim kulturnim tranzicionim skakavcima. Oni su, u minulom desetleću, opustošili dragocenu supstancu srpske kulture, radeći sve ono što rade bolesni, ne znajući da su bolesni! Za njih država ne nastaje zbog lepog života, kako podučava Aristotel, i ne služi Božjem delu na zemlji, kako nadahnjuju sveti oci, već zbog njihovog lepog života i pohote u sticanju zemaljskog blaga. I danas, predani pogubnom škrgutu zuba, bez želje da, u metežu svakodnevice, potraže put spasenja, ovi uzoholjeni kopljonosci su spremni da zlom glasu izvrgnu svakoga ko ne staje u njihovu zamišljenu meru, ne shvatajući da je Bog opremio čoveka, kako veli apostol Pavle, ne da bude dovoljan sebi, već i drugim ljudima. I nisu, nipošto, u kontinualnoj iznudici, namerni da se pridignu, da otvore oči i speru sa sebe so nevaljalstva. U bujici njihovog zloslovlja zagušen je svaki smisao, bez mogućnosti da proklija i da zdravo zrno. Pokušavajući od bezakonja sačiniti zakon, kušajući sve slasti bilja zemaljskoga, ogledajući se u sjaju ruha zlatotkanoga, još uvek su neobavešteni da je nikad prežaljeni i nedovoljno oplakani lider u regionu (sa sve žutim kartelom) uknjižen kao rashod. Kakav li im je danas eho rečenice, izgovorene u maniru nezrelog i nezdravog partijašenja, kojom je Piščev omiljeni Svetioničar poništavao sve ono što ga čini logosnim, slovesnim, smisaonim bićem, tvrdeći da je stranka koja je obesmislila svaku nacionalnu instituciju, zapravo, nacionalna institucija!
Hajde, povodom Vašeg pitanja, da stvar sasvim uprostimo. Kada neko od njih, recimo, dobije novac za projekat ili kad se jubilej pozorišne nacionalne kuće pretvori u njegov jubilej (po principu 1 u 3), a iz severne se srpske pokrajine širi jezivi (svepodrazumevajući) vapaj di su naši novci, onda srpska kultura cveta. I nema saopštenja i nema protesta. Kad se voljom naroda, taj neko, kao jedan od simbola žutog kartela, udalji od vagana, onda se srpska kultura vrtoglavo sunovraćuje, a srpski PEN, razumljivo, uzdiše nad njenim razvalinama. Verujem da ćete se složiti da ovakvo potcenjivanje javne svesti nije zabeleženo ni u vreme najtvrđeg komunizma! Ili – kada još jedan iz tima, jedinstvenog u službi i družbi, koji, u minulom desetleću, nije, ni na vrh prsta, nudio ni kap vode drugima, lamentira nad sudbinom SKD, jer nije iz budžeta Ministarstva kulture dobio istu crkavicu kao i UKS, onda bi bilo, ne samo kukavički, nego i nemoralno, ne podsetiti ga na vlastitu bedu, budući je ćutao kada je novac, više od deset godina, išao u suprotnom smeru. I nije neophodna neka velika hrabrost da ga opomenemo i pokušamo vratiti u okvire prave ljudske dimenzije, bez obzira na to što bestidni najteže podnose kad im se ukaže na ono što jesu.
Što se mene tiče ja sam, zaslepljen bučnim prizorima savremenosti, pokušavajući da ostvarim ono što sam kao dete osećao, kao čovek kulture, političke promene u Srbiji dočekao kao iscrpljeni brodolomnik koji se dočepao kopna posle duge bure s nevremenom. Ako je, u planetarnom smislu (Sabato, Spilberg), kultura na izdisaju, savremena srpska kultura je, u minulom desetleću, pod ubojima srpskih tranzicionih kulturnih skakavaca, izdahnula! Naš zadatak je da je vratimo u život, udahnjujući joj novu snagu i nove vrednosti, ne dozvoljavajući da protraćeni deo života zasvetli jače od onog dela kojeg smatramo uzvišenim. Ne bez svesti, naravno, da se onaj koji s đavolom ode u šetnju teško vraća kući.
Da li je reč samo o etičkom posrnuću?
Bez suviše rizika se može reći − reč je i o etičkom i o umetničkom posrnuću. U grču da sve overe, danas i ovde, srpski su tranzicioni kulturni skakavci, u minulom desetleću, podelili (između sebe) sve značke i diplome. Čak i ne pomišljajući, recimo, naravno, da je autor samo talac svoje epohe, da ga tek kasnija vremena oslobađaju tog ropstva. Umetničko delo se, na prvi pogled, otkriva u diferenciranom jedinstvu epohe u kojoj nastaje − u svojoj punoći tek u velikom vremenu. Tada nam se, naime, projektuju ogromne riznice potencijalnih smislova, koje su taložene vekovima. Njih su Šekspir ili Njegoš zaključali u svoja dela, ali ni oni, ni njihovi savremenici nisu mogli da ih prihvate i ocene u kontekstu kulture svoje epohe. Sve što pripada samo današnjem vremenu, veli Mihail Bahtin, umire zajedno s njim.
Jednom rečju, pokazalo se da su srpski tranzicioni kulturni skakavci nedostojni vlastite kulture. Možete zamisliti šta će se dogoditi kad progleda tek rođeni Svetioničarev Pisac i suoči se s etičkim i umetničkim preimenovanjem vlastitog lika i dela.
Udahnjujući, kako vi kažete, novi život srpskoj kulturi, otvaramo mogućnost za pronalaženje, odnosno istinsko ukorenjenje našeg savremenog čoveka.
Između progresa i preobraženja savremeni svet je izabrao progres, odbacujući hristonosni nauk o kretanju gore, a ne napred, k Nebu, k Bogu. Oglušio se o sveti poziv onih što blistaju tavorskom svetlošću, što se molitvom uznose sa zemlje u vazduh. Ima li, zaista, smisla srpska duša bez vere u mogućnost preobraženja žalosne i grehovne stvarnosti!? Bez Hrista, čovek je čoveku zver – u Hristu čovek je čoveku čovek. Ako je za Nemca sasvim normalno da je Nemačka iznad svega, da li je Srbinu dozvoljeno da makar pomisli, ako već ne sme da zapeva, da je Srbija iznad svega. I da se za takvu Srbiju Bogu moli. Zašto, da odemo još dalje, srpsko dete ne bi moglo biti slično ruskom detetu koje se, uz pesmu Aleksandra Sergejeviča Puškina, zahvaljuje Bogu što se rodilo kao Rus, ponoseći se svojom ruskošću, odnosno ruskom detetu koje se, zajedno sa Nikolajem Vasiljevičem Gogoljom, divi genijalnosti ruskog jezika, pa da se i ono ponosi svojom srpskošću, diveći se lepotama srpskog jezika. Ukratko, onaj koji ima obasjano individualno nacionalno-duhovno lice, na kojem se čita da smo svi jedno, da su u našoj nacionalnoj duhovnoj kulturi sva blaga naše otadžbine, zna kako da ga sačuva – i od ohole nacionalističke umišljenosti, na jednoj strani, i od nepodnošljivog sveizrugivačkog poništavanja, na drugoj strani. Nema bratstva u duhu ukoliko se stidiš nacionalno-duhovnog bića. Kad se utvrdiš u duhu vlastitog naroda, onda ćeš, na istinski način, razumevati duh drugih naroda!
Jedan ste od srpskih intelektualaca koji, neuvijeno, iskazuje kritički stav prema savremenom svetu’, a posebno prema Americi. Šta je presudno u tome‘?
To je velika tema i nije, razume se, tema od juče. Pre pola veka, jedan od vodećih evrofilosofa dvadesetog veka, Martin Hajdeger, Ameriku imenuje kao mesto katastrofe, kao društvo koje je konstitutivno nesposobno za kulturu. Između Amerike i Sovjetskog Saveza, veli on, može se povući znak jednakosti! I nastavlja – za ove zemlje je karakteristično odsustvo dubine, obe su zahvaćene ludošću težnje za tehnološkim progresom i uspostavljanjem kontrole nad svakim pojedincem, u obema je belodano prisustvo demonskih sila. Ništa nežniji nije bio, recimo, ni Žak Bodrijar. Amerika je, za njega, pustinja iz koje je iščezla realnost, prostor gde znaci realnog zamenjuju samu realnost. I kao takva, ona je verodostojno lice savremene civilizacije, drugo ime za obesnaženje svih vrednosti i smrt kulture – ona je vrhunac postmodernog kulturnog suicida.
Ali, pravo je reći, određujući se spram savremene Amerike, ne zaboravljam, nijednog trenutka, na podsticajnu linkolnovsku paradigmu, odnosno na činjenicu da je reč o zemlji koja je rodno mesto načela na kojima počiva savremena civilizacija (moderni konstitucionalizam, zaštita individualnih ljudskih prava, ravnoteža različitih grana vlasti, zaštita obespravljenih rasnih i kulturnih grupa). Podsećam samo na ono što je u iskustvu i horizontu mišljenja intelektualno-moralno utemeljenog savremenog evropskog čoveka.

Za svoj književni rad, nedavno ste dobili „Vukovu nagradu“.
Ponekad mi se čini da su pesnicima, s vremena na vreme, neophodna priznanja, da ne bi izgubili veru u sebe, da bi se osvedočili, iznova, da su stasali za svoju misao i svoju pesmu. Jer, istinom opsednuti pesnik, ne može da se ne zapita, u vremenu u kojem ljudi podsećaju na drvene kuglice, koje se međusobno sudaraju i odbijaju, u raznim pravcima, kako je to neko prepoznao da pesnička reč dopire čak tamo gde ne dopiru sunčevi zraci. Da kažem i ovo – ima li veće radosti za stvaraoca od one kad radi nešto zbog čega poveruje da je Gospod video njegovo srce, kad mu se, u plodovima zemaljskog truda, ukazuje nadzemaljsko. I da to što životu daje viši smisao, što ga osveštava, bude overeno nekom vrstom zvanične overe.
Kao što je istinska politika služenje narodu, tako je i istinska poezija (kultura) istinska duhovna služba. Ona je poslednja linija odbrane savremenog evropskog (i srpskog) čoveka da se ne zagubi u haotičnoj prašini slučajnih pojedinosti, u kojoj se ne razaznaju plodovi srca i duha. Naposletku, svoj dar sudbine usmerio sam k tome da se u pesmi prepozna kako se delo jevanđelizacije uliva u delo civilizacije, koja se usmerava k Istoku – Hristu. Kao i sve što diše i moja pesma, na duhovnim krilima vere, slavi Gospoda. Lepota se spušta ozgo, a poezija, kao ljudska duša, sija iznutra i ogledalo je slave Njegove. Samo je jedan Pesnik Univerzuma. Raspeta misao, veli Sveti Maksim Ispovednik, odnosno misao svakog oblika ovoga sveta. Zrak tavorske svetlosti!

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *