ЊЕГОШ И ЊЕГОВА МИСИЈА У НАШЕМ СВЕТУ

Пише проф. др Владан Петров

О  УСТАВНОСТИ У ЦРНОЈ ГОРИ У ДОБА ЊЕГОША И О ЊЕГОШЕВИМ ВЛАДАЛАЧКИМ ОСОБИНАМА У ДОБА МОДЕРНЕ УСТАВНОСТИ

Петар Други Петровић Његош, као и све ретке појаве у историји једног народа, био је саздан од финих, али противречних слојева: духовни и световни вођ, војник, државник, песник, филозоф; у оно доба, врхунски интелектуалац широког образовања и познавалац светских језика. Овако га описује историчар Милићевић: „С једне стране је поседовао особине које су његови сународници посебно ценили: био је миран и присебан на ратишту, одличан јахач, изванредан стрелац. С друге стране је испољавао и многе особености које су биле стране тадашњем Црногорцу… Био је веома образован и поред тако слабих услова за то. Сем тога, Црногорце је опчињавао и својим горостасним растом, а посебно својим понашањем. Као што је рекао један енглески лорд, био је ‚џентлмен од природе‘. У опхођењу и са страним и са домаћим гостима био је љубазан, природан, речит (‚сјајног духа за конверзацију‘), на ненаметљив начин достојанствен, приступачан. А уз то је, мада дивље нарави горштака, умео да влада собом, због чега су га неки сматрали лукавим. Можда је свој углед код Црногораца стекао и тиме што је живео скромно. Био је умерен у јелу и пићу, а одевао се најчешће једноставно. Такође је знао да са својим главарима и сенаторима треба највише да разговара о јунаштву уколико жели да управља њима“. Рекло би се да је много тога био, али једно није: уставни владалац.
Црна Гора у Његошево доба није била до краја дефинисана држава. Њена територија и границе били су спорни. Суверена државна власт није постојала. Црна Гора, номинално под турском влашћу, није била међународно призната држава. Власт није била јединствена; била је подељена међу нахијским главарима, премда је племенски сепаратизам почео да копни. Осим Србије и Грчке, државе на простору Балкана, тридесетих година 19. века, биле су далеко од устава и уставности.
Говорићемо о две ствари. Прво, о траговима уставности у Његошево доба. Друго, о питању да ли је и колико је данас модерна уставност са својим развијеним, каткад до најситнијих детаља разрађеним механизмима и процедурама, довела до замирања индивидуалности која се некада сматрала једном од најважнијих карактеристика доброг руковођења државом. Да ли су правни прописи који формално теже максималној објективизацији функционисања политичких и других институција, проузроковали нестанак јаких индивидуа на највишим државним функцијама или да питање и крајње упростимо: да ли би данас, и како, један Његош могао да влада?

[restrictedarea]

ЛЕГИТИМНОСТ ВЛАСТИ – ХАРИЗМАТСКА Да бисмо одговорили на прво питање, неопходно је подсећање на основна обележја организације власти за Његошеве владе. У строгом смислу, то није била организација власти која подразумева „начин на који је организовано вршење државних власти и успостављен однос међу њима“ (Р. Марковић). Ти први органи, за које се условно може рећи да су органи власти, нису имали тачно дефинисане надлежности и састав. Не само да ови органи нису били уређени позитивно-правним прописима, него скоро да нису били уређени уопште.
По доласку на место владике Петра II Петровића Његоша, племенски сепаратизам је још увек био препрека бржем успостављању огранизације државне власти. Његош је успоставио Правитељствујушчи сенат, састављен од најутицајнијих главара. Замишљен као врховни судски и управни орган власти, Сенат је био, у доброј мери, потчињен личној вољи владике. Ево лепог описа Сената из пера једног путописца:. „Сенат сачињавају дванаест умних људи изабраних у разним нахијама (окрузима); они представљају народ и зову се сенаторима (…) О народним пословима расправља се и дискутује у посебној згради, названој Сенат, која се налази недалеко од монсињоровог стана, између колиба становника и манастира… То је стара приземна зграда издуженог облика, уска, неомалтерисаних зидова, и са врло уздигнутим малим прозорима; кров је од широког и танког камена… кад се гледа изазивао је страх због великог терета који је претио да се сруши услед малог труљења. Унутрашњост је сва чађава… У првом од ових одељења… налазили су се састављени кревети од простог  дрвета, чини ми се њих шест, а служили су, вероватно, за сенаторе који станују далеко да ту проведу ноћ. Следеће, тј. средње одељење дворана је у којој се састаје Сенат. Усред њега на земљи налази се гомила пепела, по чему се да закључити да се ту ложи ватра; усправно над овим истим пепелом висио је одзго гвоздени лонац, закачен за попречну греду… Око оваквог огњишта било је дванаест камена, и још један по страни на тлу уздгигнутом око стопу и по, узетих из грубе природе, пошто лепе уметности још не стигоше на ову висину. Сваки од сенатора смешта се на једном камену, па седећи тако око огња, са лулом у зубима, расправљају о пословима велике важности. Уздигнутије место по страни било је, вероватно, одређено за монсињора или за неког његовог опуномоћеника који председава. Треће одељење било је, изгледа, стан за чувара или слугу, јер беше мање, неуредније и ниже од осталих.“
Гвардија је била извршни орган Сената, пазила је на одржавање унутрашњег поретка и пресуђивала у мањим кривичним и грађанским споровима. Поред Гвардије, постојали су и перјаници, који су, углавном, обављали полицијску делатност. На подручјима племена, владика је увео плаћене државне функционере – капетане, који су њему били строго подређени.

ПРВИ ТРАГ УСТАВНОСТИ Органи власти нису имали прецизно одређену надлежност, док је њихов састав био племенског карактера. У Сенату, Гвардији и међу перјаницијима, били су искључиво чланови из главарских кућа. Није било речи ни о каквој подели власти, јер су се послови ових органа преплитали, и били под, мање-више, јаком контролом владике. Легитимност ове власти била је делом традиционална, а делом харизматска. Његошева владавина била је апсолутизам, умерен каткад неповољним спољним приликама, каткад непослушним племенским главарима. Тако, на једном месту у литератури налазимо: „Владика, истина, има највећи утицај на вођење државних послова. Тај утицај пак не почива само на новцу и духовном достојанству, него и на старом обичају као и на његовој личности; ипак би се човек преварио кад би веровао да је владика неограничени аутократа; поглавари најугледнијих породица одувек су суделовали у важним одлукама, њима припадају и садањи сенатори, и ово природно племство  не сме се заборавити. Разуме се да владика мора да стоји у присним односима са онима који су му најближи по угледу и моћи и да, у њиховом друштву, мора да се спусти на њихов културни ступањ, ако не може да их уздигне на ступањ који одоговара његовом васпитању“.
Органи које је Његош установио трајно су функционисали. Сенатори и перјаници морали су да бораве на Цетињу, те се може говорити о томе да су ови органи управо ту имали седиште. У уставном праву се зна да устав (конституција) добија право значење не са установљењем органа власти, већ са њиховим релативно трајним функционисањем. Дакле, постојаност ових институција, која се више огледала у њиховом каквом-таквом функционисању, него у прецизно одређеним надлежностима и саставу, први је  траг уставности у Црној Гори.
На друго питање, с почетка овог излагања, које је знатно сложеније, нисмо сигурни да можемо дати одговор. Живимо у доба „брбљивих устава“ (С. Милачић). Модерни устави регулишу оне области које раније нису постојале; уводе институције које класична уставност не познаје; приступају уставној материји детаљистички. Углавном се заборавља на правило да устави да би живели морају имати нечег „личног“, „аутобиографског“ у себи, да не смеју бити „рамови“ за било коју „слику“, већ „слику земље за коју се доносе“. Ова појава, укратко описана на примеру већине модерних устава је општа карактеристика процеса стварања и примене права у већини европских држава које су тежиле или, попут Србије, прејако теже да постану чланице Европске уније. Она се испољава као општа пренормираност; нормативно-техничка детаљистика својствена англосаксонским правним документима; схватање права као неодређеног процеса чији су циљеви разводњени формулацијама без правог значења; затирање индивидуалности и истицање тезе „битне су институције, а не људи“.

ВЛАДИКА И ЛАЖИ МОДЕРНОГ ДОБА Како би се у таквим приликама снашао Његош? Вероватно би се могло лаконски одговорити да је ово друго време, које тражи друкчије људе и друкчије понашање. Они који не верују у легенде о великим људима из прошлости, који тврде да су такви, по правилу, производ народног предања, кажу да нам данас нису потребни велики људи на најодговорнијим функцијама, него само врхунски администратори који компетентно и безлично обављају своје послове. Такав функционер и данас је неопходан државној управи, али он не може и не сме бити на функцијама политичког одлучивања. На политичким функцијама морају бити људи који имају „врлину политичког вође, врлину водећег државника“, која подразумева „личну одговорност за оно што чини, одговорност коју не може, нити сме одбацити или пребацити на другог“ (М. Вебер). У том смислу, не може се говорити о времену некад и сад; о времену када су велики људи били замена за јаке институције, и времену када су јаке институције замениле велике људе. Политика мора бити у границама објективног права, али се две ствари не смеју занемарити. Прво, политика се никада не може и не би требало подвести у потпуности под објективно право. Они који тврде да је то могуће или не знају шта је политика, или право користе  као инструмент политике. Друго, политика, она највиша државна и државотворна, без обзира на њену демократску основу и форму, мора припадати елитним појединцима. Не могу сви бити „Његошевског“ формата, али морају имати довољно индивидуалности, као и спремности да ту индивидуалност изразе. У супротном, долази се до баналног резултата: свако ко испуњава формалне услове прописане правом може бити носилац високе државне функције. Устав и закон прописују да сваки пунолетни пословно способни држављанин Републике Србије може бити председник Републике, али да ли је заиста тако? Устав Србије тражи од судије Уставног суда да буде „истакнути правник“, али да ли је свако ко има најмање 40 година и 15 година искуства у правној струци, предложен од стране овлашћеног предлагача, истакнути правник или је то онај који бар, у извесној мери, сједињује „Његошевске“ особине?
Теза о институцијама без људи велика је лаж модерног доба. Институција, ма колико регулисана правним нормама, није иста кад у њој раде јаки и независни људи или кад су у њој слаби људи подложни свакојаким утицајима. „Тоталитаризам“ правне норме који уништава сваку индивидуалност велика је заблуда модерног доба. Индивидуалност, дисциплинована културом и образовањем, свесна себе и преваге општег над појединачним интересом, универзална је вредност и насушна потреба ваљано уређеног поретка.
У српском друштву, већ дуже време, на делу је затирање индивидуалности. Томе подједнако доприносе и две врсте интелектуалаца. Први су „псеудоинтелектуалци“, који се зарад честог присуства у медијима, приказају као оштри и доследни критичари стања у друштву. Они су, како је један академик имао обичај да каже, „доктори опште праксе“, који специјалност немају или је слабо познају, али који себи дају за право да говоре о свему и свачему. Кад би се њима којим случајем пружила прилика да дођу на власт, оберучке би је прихватили, само што највероватније не би знали ни како се дужност преузима, а камоли нешто више од тога. Други су интелектуалци, који нису спремни да удобност својих кабинета напусте и да у јавном животу учествују, наступајући умерено, али достојанствено, разумљиво, али компетентно.

ПИТАЊА НАШЕГ ВРЕМЕНА Затирање индивидуалности повлачи за собом и дух „негативног критицизма“, који се испољава у испразним критикама свега постојећег, неспособних и недоследних носилаца власти, њиховог необразовања и неискуства или погрешног образовања и потрошених прилика. У стварању права, то се најчешће види код оних који ће жестоко критиковати правну норму, али неће знати да предложе и формулишу бољу.
Затирање индивидуалности испољава се и у садржински осиромашеним говорима политичара, у понављању увек истих фраза, релативно оскудном речнику, који је често језик улице, а не народа; у неразвијеној свести о достојанству највиших државних функција, најпре посланичке, јер је она непосредни израз суверености грађана.
Затирање индивидуалности изражава се и у неспремности да се верује у себе и сопствене способности, у снагу и исправност сопственог става. Тај недостатак интегритета личности, који је свеприсутан, пресликава се и на понашање државе, тј. њених највиших представника. Његош је у тестаменту написао: „Хвала ти Господе, што си ме љепотом тијела и душе над милионима узвисио.“ Нису то речи младог човека чија је животна снага пресахла и који за њом жали, већ човека који је свестан да је живео и да је оставио за собом дело. То је индивидуалност која је сва стављена у службу општег и наставља да живи и после физичке смрти.
Да ли би, и на који начин, Његош данас могао да влада? Да постоји такав човек, владао би као уставни владалац са државотворном визијом и највишом одговорношћу за судбину народа и државе. Да ли ће српски народ добити у скорије време таквог, не би требало нагађати. У једно смо сигурни, а то је да би неизоставно морало и требало улагати напоре да се очувају живим сећање на велике људе и догађаје из наше прошлости. уз уверење да они знају прави пут за оздрављење Србије. Морамо хранити дух  личношћу и делима Његоша и других великана, да Србија постане културна, јака и стабилна држава. То је била Његошева мисија, али то мора бити мисија свих нас који се с највећим поштовањем клањамо његовим сенима.

Аутор је професор Уставног права
на Правном факултету Универзитета
у Београду

[/restrictedarea]

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.