Национални идентитет и религија

Пише ЈОВО БАЈИЋ

Из англосаксонских мисаоних сфера долазе наводно вредне идеје које настоје да спасу човечанство и цивилизацију, а које се заснивају на поништавању нација; полемици са овим теоријама посвећено је ново издање Института за политичке студије

Национални идентитет и религија су две вредности које су допринеле развоју свеукупног човечанства. У новије време те вредности се маргинализују и оспоравају, а на њих се посебно усмерила идеологија и пракса глобализма. Све доскоро се сматрало да је оквир развоја човечанства, њен основни темељ била национална држава. Данас се јављају теоретичари који су осмислили теоријске правце којима се доказује да су национални идентитет, религија и национална држава кочница будућег развоја човечанства, узрочници великих сукоба, нетрпељивости међу људима, и да изазивају велике несреће. Из европских и америчких мисаоних сфера долазе наводне спасоносне идеје које настоје да спасу човечанство и цивилизацију, а који се заснивају на поништавању нација и националних вредности. То поништавање постиже се наметањем људских права и демократије.

[restrictedarea] Овој теми била је посвећена и међународна научна конференција „Национални идентитет и религија“ коју је организовао београдски Институт за политичке студије. За овај скуп, одржан недавно у Београду, припремљен је зборник у којем је заступљено двадесетак радова социолога, политиколога, геополитичара, етнолога из седам земаља. Зборник и научни скуп настали су у оквиру ширег пројекта „Демократски и национални капацитети политичких институција Србије у процесу међународних интеграција“ који се спроводи уз подршку Министарства просвете, науке и технолошког развоја Србије. Радове за зборник написали су Руси Георгиј С. Смирнов и Дмитриј Г. Смирнов са Државног универзитета Иваново; Татјана Ветрова са Државног универзитета из Череповца, Белоруси – академик Иван Чарота и Александар Гронски, Украјинац Владислав Гулевич, и Азејберџанка Вева Гизи Мехтијева. Из Норвешке је на скуп дошао Џафар Сахиб, а рад за зборник припремио је и Мехмедалија Нухић из Федерације Босне и Херцеговине. Из Републике Српске о овој теми су радове објавили Ирина Ковачевић, Брацо Ковачевић и Лазо Ристић. Најбројнији су били научници из Србије: етнолог Бојан Јовановић из Балканолошког института САНУ, Сеид Халиловић из Центра за религијске студије Ком – Београд, социолози Јасмина С. Петровић са Нишког универзитета и Урош В. Шуваковић са Универзитета у Косовској Митровици, Милан Парошки из Историјског архива из Новог Сада и Радмило Кошутић, докторант на Универзитету у Риму. Из Института за политичке студије радове су приложили: Милош Кнежевић, Миша Стојадиновић, Владан Станковић, Момчило Суботић, Зоран Милошевић и Александра Мировић. Зборник су приредили Зоран Милошевић и Живојин Ђурић.
Сва ова научна промишљања настоје да пруже одговор Европској унији која настоји, у име некаквог општег европског идентитета, да разори идентитете и религије појединих народа и држава. Учињен је покушај да се дâ одговор на питања: је ли или није добро ако се произведе криза идентитета, је ли могуће створити неки нови глобални и европски идентитет. Социолог са Државног универзитета Иваново из Русије Дмитриј Г. Смирнов сматра да је национални идентитет променљива категорија и да у савременој Русији постоје два идентитета – народни и државни. Проблем идентитета у Русији и Србији је сличан: уочава се да се религиозност и идентитет разилазе.
Највише радова у зборнику „Национални идентитет и религија“ и највише дискусија на научној конференцији, што је и разумљиво, посвећено је Србима. Са Србима се, на шта је упозорио Момчило Суботић, десило нешто што се није догодило ни са једним другим народом у Европи. Није било сличног примера да се један народ тако лако делио и осипао по верској основи. Такви процеси били су изражени и у време комунистичке атеизације када су од Срба стваране друге нације.
Као закључак овог научног скупа о националном идентитету и религији могли бисмо навести речи Милоша Кнежевића: „У којем ми времену и простору заправо живимо? Да ли је довољно рећи да је простор време у којем живимо, обележен са два снажна префикса: пост и нео? Да ли је довољно само рећи да живимо после нечега? Као да то у чему сада живимо нема неку самобитност? Изашли смо из онога у чему смо били, сада имамо само једну оријентацију, а то је да смо нешто напустили и живимо после. После чега? Наравно то питање има и наставак: ка чему стремимо, у којем правцу идемо, и наравно префикс нео. Као да је то нешто виђено, па ово што сад тренутно поново политички, геополитички преживљавамо као да је нека, да кажемо, рђава историја која се понавља у неком концепту цикличности. Прва Србија, па онда – прва Југославија, друга Југославија, трећа Југославија, па затим друга Србија. Шта ће сад да дође? Неки кажу неојугославизам, југосфера, западни Балкан… Хрлимо у Европу? У коју Европу хрлимо? Па Европа се дели, два спрата, три спрата, сад су предвидели европски подрум где су полубанкротиране земље. Ако и уђемо у Европску унију нећемо бити у рангу са Холандијом, са Немачком, ми ћемо бити доле на дну, у подруму.“
[/restrictedarea]