I Nemci bi da ubijaju na dugme

Afera koja bi mogla da se politički obije o glavu „desnoj ruci“ Angele Merkel, ministru odbrane Tomasu de Mezijeru, nekoliko meseci pred izbore za Bundestag: čuvan daleko od očiju javnosti, aranžman s Amerikancima o (opasnoj) bespilotnoj letelici za nemačke potrebe završio se fijaskom i velikom blamažom, uz protraćenih gotovo 700 miliona evra

Najbolji čovek Angele Merkel – kako, ne bez razloga, i u vlasti i u opoziciji označavaju Tomasa de Mezijera – nastupio je pruski samouvereno na konferenciji za novinare, poručujući rezolutno da neće podneti ostavku. Ali time afera u čijem se središtu našao nemački ministar odbrane nije okončana, iako se ministar trudio da, pripremajući se temeljito i dugo za sudbonosno obraćanje javnosti, na aferu „stavi tačku“. Naprotiv. Dobila je na dramatici i ubrzanju. Prilično uzdržana, u očekivanju ministrove „ispovesti“, opozicija je promptno graknula, tražeći njegovu ostavku. Ne zato što je ministar bio glavni protežer, iako ne i inicijator (bili su to njegovi prethodnici), problematičnog poduhvata – nabavka bespilotnih (borbenih) letelica – koji je trebalo da i Bundesveru, poput američkih oružanih snaga i tajnih službi (pre svega CIA), omogući „ubijanje na dugme“, nego što je zakasnelo stopirao njegovu realizaciju, tek kada je već bilo već proćerdano blizu sedam stotina miliona evra poreskih obveznika.

PREĆUTANO PITANJE Niko od opozicionih političara i prvaka – a gotovo svi se oni bave tehničkim, administrativnim i finansijskim pitanjima, i problemima, vezanim za operaciju koja je doživela napokon krah – ne postavlja pitanje, kojim se bavi samo neki intelektualci poput profesora Univerziteta u Bonu Kristijana Hakea – koga bi to, bez priziva i suda, Nemci (opet) da ubijaju.
To pravno, i nadasve moralno pitanje, ovoga puta je potpuno prenebregnuto, a u prvi plan je izašlo pitanje ministrove krivice što nije blagovremeno reagovao, iako su čelni ljudi u njegovom ministarstvu (a to bi trebalo da znači i on sam) odavno bili informisani da od čitavog poduhvata neće biti ništa, a da će troškovi „eksplodirati“.
Predstavnici Levice, koji su prvi, i najupornije, postavljali pitanja Ministarstvu odbrane o problemima sa famoznim bespilotnim letelicama, ne samo finansijske prirode, sada javno optužuju ministra Tomasa de Mezijera da je „lagao Bundestag“. Uporno ćutanje o pravom stanju stvari okončano je, konstatuju, „katastrofalno“.
Sam ministar je, u već spomenutom obraćanju novinarima, kad je reč o neinformisanju poslanika, indirektno priznao krivicu. U tradiciji je ovog ministarstva rekao je da ne govori javno o problemima (u ovom slučaju to se nije činilo ni na zatvorenim sednicama nadležnog odbora Bundestaga), a da je on, očigledno pod pritiskom afere čiji je ishod teško predvideti, rešio da takvu praksu napokon prekine.
Taj mali ustupak i „poklon“ neće, dakako, zadovoljiti opoziciju. Iako se zasedanje parlamenta u ovom sazivu primiče kraju – poslednja sednica, koju srpska vlast, zbog famoznog i neizvesnog „zelenog svetla“ za pregovore sa EU, iščekuje s većim nestrpljenjem i nervozom nego domaća, nemačka javnost, biće održana 27. juna – opozicija neće propustiti priliku da, uzimajući „na nišan“ njenog najpoverljivijeg čoveka i njenu „desnu ruku“, cilja na samu Angelu Merkel. Takvi „aduti“ se, u času kad se tek rasplamsava izborna kampanja – do izbora za Bundestag ostalo je (samo) tri meseca – ne ispuštaju iz ruku i kad su šanse za politički profit daleko manje nego u ovom slučaju.
[restrictedarea] Politički iskusna kancelarka je toga dakako svesna. Njena „preventivna“ taktika usmerena je u ovom času u dva pravca: ona, s jedne strane, demonstrira snažnu podršku svom ministru, a s druge strane čini sve da sama ne upadne u vrtlog velike afere.
Tomas de Mezijer je njeno „otkriće“ (iz pokrajinske ravni lansirala ga je na veliku nacionalnu političku scenu), njen „čovek za sve poslove“. Bio je najpre šef kancelarskog ureda, pa ministar unutrašnjih poslova i, konačno, ministar odbrane, s „istorijskom misijom“ da Bundesver, od tradicionalno „regrutske vojske“ – „građani u uniformi“ – pretvori u armiju profesionalaca, njen najjači i najpouzdaniji oslonac i, po uverenju mnogih, bar do sada, njen najizgledniji naslednik.
U ćudljivoj i nepredvidljivoj politici sve se to može dramatično i radikalno promeniti. O tome svedoči hronika i „anatomija“ političkih afera u ovoj zemlji, koje su počinjale naizgled benignim povodima da bi, vremenom, prerastale u lavinu koja je, u kratkom vremenskom razmaku, na primer, „oduvala“ dva predsednika republike, Horsta Kelera i Kristijana Vulfa. I jedan i drugi poticali su iz tabora konzervativaca, i jedan i drugi su na državno kormilo došli kao politički veoma iskusni i „jaki ljudi“, i jedan i drugi bili su „izabranici“ Angele Merkel, i jedan i drugi su, na startu afere, uživali njenu jaku i demonstrativnu podršku i zaštitu, ali to ih nije moglo spasiti. Keler je bio prinuđen da „baci koplje u trnje“ zbog jedne nespretne izjave, a Vulf zbog „darežljivog gostoprimstva“ i besplatnih letovanja u luksuznim vilama njegovih bogatih prijatelja, što je „mirisalo“ na potkupljivanje i – korupciju.

KAMEN O VRATU Tomas de Mezijer je kamen spoticanja, koji se lako može pretvoriti u „kamen o vratu“, nasledio od dvojice prethodnika, ali, i pre svega, naraslih ambicija Nemačke da demonstrira svoju moć i uticaj na globalnom planu, koristeći pri tom sve uočljivije i vojne „argumente“ u spoljnoj politici. Na putu ka „normalnoj državi“ – politička fraza koja se koristi kao osnov za sve učestalije vojno angažovanje („odgovornost podrazumeva i obaveze“) – Nemačka je već prešla dug put od „pacifikovane zemlje“, čija politička filozofija je decenijama bila, iz razloga mračne i tragične prošlosti, naglašena vojna uzdržanost ka sve uočljivijoj militarizaciji spoljne politike.
U tom kontekstu, i kao „stvar prestiža“, nametnula se potreba da i Nemačka dobije prestižni simbol budućih ratova, koji će, u interpretaciji sada uzdrmanog ministra odbrane Mezijera, „štititi i čuvati život nemačkih vojnika“: opasne, nakrcane ubojitim oružjem i špijunskom opremom, bespilotne letelice.
Nevolja je bila što ni visoko tehnološki razvijena Nemačka nije sposobna da sama realizuje ovako zahtevan poduhvat. Raspolagala je, istina, kao i priličan broj drugih zemalja, lakim letelicama ove vrste, teškim četrdesetak kilograma, koje su mogle da se upotrebe u izviđačke i špijunske svrhe, ali ne i za – ciljane odstrele „na dugme“ i na daljinu.
Sklopljen je zbog toga ugovor, i aranžman, s jednom specijalizovanom američkom firmom („Nortrop Gruman“ iz Kalifornije) za izradu letelica veličine putničkog aviona koja je nazvana „Evro hok“ (za špijunsku i specijalizovanu opremu u ovoj kooperaciji zadužen je evropski koncern EADS), ali su stvari krenule neželjenim tokom. Ne samo kad je reč o „eksploziji“ troškova i nemačkih finansijskih izdataka. Američki proizvođač je demonstrirao naglašenu podozrivost prema nemačkim ekspertima koji su očekivali da će biti upućeni u sve detalje planiranja i realizacije projekta. Ništa od toga.
Glavni problemi nastali su kada su eksperti nemačkog Ministarstva odbrane shvatili da američku letelicu nije uopšte moguće registrovati za upotrebu u Nemačkoj i – Evropi: ispostavilo se da je nesigurna i, u nedostatku „antikolizionog sistema“ koji bi sprečavao eventualne sudare u vazdušnom prostoru s putničkim ili vojnim avionima, visoko rizična.
Kod njenog lansiranja u Americi ili iz tajnih američkih baza u Saudijskoj Arabiji i Africi koje CIA koristi za likvidacije pripadnika Al kaide i ljudi osumnjičenih da su teroristi, zatvara se vazdušni prostor. I u jednom i u drugom slučaju reč je, uglavnom, o nenaseljenim prostorima. U gusto naseljenoj Nemačkoj (i Evropi), s takođe gustim vazdušnim saobraćajem, to je gotovo nemoguće. O tome vode, ali samo na svom tlu, računa i sami Amerikanci; prototipu „nemačke“ letelice nije, na putu ka jednom aerodromu u Bavarskoj, bio dozvoljen prelet preko SAD-a. Koristio se zaobilazni put, preko Kanade i Grenlanda. A onda se taj let pretvorio u dramatičnu avanturu: letelica je dva puta, na više minuta, „bila izgubljena“: nije bilo kontakta sa bazom i „pilotom“ koji je sedeo za kompjuterom u dalekoj Kaliforniji.
Nemačke vojne eksperte to je, s užasavanjem, podsetilo na incident koji je izazvala njihova laka bespilotska letelica „Luna“, incident koji je dugo čuvan kao velika vojna tajna. Snimak koji je, kao svojevrsna senzacija, volšebno stigao na Internet, razorio je vojnu tajnu: nad aerodrom u Kabulu za „dlaku“ je izbegnut sudar nemačke „Lune“ i afganistanskog putničkog aviona, koji je mogao da ima katastrofalan ishod.
NATO, inače, strahuje da bi Berlin, posle ovog fijaska, mogao da se povuče i iz aranžmana za nabavku sličnih letelica od istog proizvođača za NATO potrebe: bez nemačkog učešća i finansija, i ovaj poduhvat „težak“ milijardu i po evra, od čega trećina otpada na Nemce, doživeo bi krah.
Možda će traganje za odgovorom koji bi nišanili Nemci, a ne samo zašto je proćerdano 680 miliona evra nemačkih građana, postati jedna od „vrućih tema“ predstojeće izborne kampanje, i glasanja za Bundestag čiji ishod je neizvestan uprkos velikoj popularnosti kancelarke Angele Merkel, u čemu je znatan udeo imao njen doskora najpouzdaniji i najjači čovek, ministar odbrane Tomas de Mezijer, koji bi, zaista, lako mogao postati prva žrtva „prizemljene letelice“…
[/restrictedarea]