И Немци би да убијају на дугме

Афера која би могла да се политички обије о главу „десној руци“ Ангеле Меркел, министру одбране Томасу де Мезијеру, неколико месеци пред изборе за Бундестаг: чуван далеко од очију јавности, аранжман с Американцима о (опасној) беспилотној летелици за немачке потребе завршио се фијаском и великом бламажом, уз протраћених готово 700 милиона евра

Најбољи човек Ангеле Меркел – како, не без разлога, и у власти и у опозицији означавају Томаса де Мезијера – наступио је пруски самоуверено на конференцији за новинаре, поручујући резолутно да неће поднети оставку. Али тиме афера у чијем се средишту нашао немачки министар одбране није окончана, иако се министар трудио да, припремајући се темељито и дуго за судбоносно обраћање јавности, на аферу „стави тачку“. Напротив. Добила је на драматици и убрзању. Прилично уздржана, у очекивању министрове „исповести“, опозиција је промптно гракнула, тражећи његову оставку. Не зато што је министар био главни протежер, иако не и иницијатор (били су то његови претходници), проблематичног подухвата – набавка беспилотних (борбених) летелица – који је требало да и Бундесверу, попут америчких оружаних снага и тајних служби (пре свега ЦИА), омогући „убијање на дугме“, него што је закаснело стопирао његову реализацију, тек када је већ било већ проћердано близу седам стотина милиона евра пореских обвезника.

ПРЕЋУТАНО ПИТАЊЕ Нико од опозиционих политичара и првака – а готово сви се они баве техничким, административним и финансијским питањима, и проблемима, везаним за операцију која је доживела напокон крах – не поставља питање, којим се бави само неки интелектуалци попут професора Универзитета у Бону Кристијана Хакеа – кога би то, без призива и суда, Немци (опет) да убијају.
То правно, и надасве морално питање, овога пута је потпуно пренебрегнуто, а у први план је изашло питање министрове кривице што није благовремено реаговао, иако су челни људи у његовом министарству (а то би требало да значи и он сам) одавно били информисани да од читавог подухвата неће бити ништа, а да ће трошкови „експлодирати“.
Представници Левице, који су први, и најупорније, постављали питања Министарству одбране о проблемима са фамозним беспилотним летелицама, не само финансијске природе, сада јавно оптужују министра Томаса де Мезијера да је „лагао Бундестаг“. Упорно ћутање о правом стању ствари окончано је, констатују, „катастрофално“.
Сам министар је, у већ споменутом обраћању новинарима, кад је реч о неинформисању посланика, индиректно признао кривицу. У традицији је овог министарства рекао је да не говори јавно о проблемима (у овом случају то се није чинило ни на затвореним седницама надлежног одбора Бундестага), а да је он, очигледно под притиском афере чији је исход тешко предвидети, решио да такву праксу напокон прекине.
Тај мали уступак и „поклон“ неће, дакако, задовољити опозицију. Иако се заседање парламента у овом сазиву примиче крају – последња седница, коју српска власт, због фамозног и неизвесног „зеленог светла“ за преговоре са ЕУ, ишчекује с већим нестрпљењем и нервозом него домаћа, немачка јавност, биће одржана 27. јуна – опозиција неће пропустити прилику да, узимајући „на нишан“ њеног најповерљивијег човека и њену „десну руку“, циља на саму Ангелу Меркел. Такви „адути“ се, у часу кад се тек распламсава изборна кампања – до избора за Бундестаг остало је (само) три месеца – не испуштају из руку и кад су шансе за политички профит далеко мање него у овом случају.
[restrictedarea] Политички искусна канцеларка је тога дакако свесна. Њена „превентивна“ тактика усмерена је у овом часу у два правца: она, с једне стране, демонстрира снажну подршку свом министру, а с друге стране чини све да сама не упадне у вртлог велике афере.
Томас де Мезијер је њено „откриће“ (из покрајинске равни лансирала га је на велику националну политичку сцену), њен „човек за све послове“. Био је најпре шеф канцеларског уреда, па министар унутрашњих послова и, коначно, министар одбране, с „историјском мисијом“ да Бундесвер, од традиционално „регрутске војске“ – „грађани у униформи“ – претвори у армију професионалаца, њен најјачи и најпоузданији ослонац и, по уверењу многих, бар до сада, њен најизгледнији наследник.
У ћудљивој и непредвидљивој политици све се то може драматично и радикално променити. О томе сведочи хроника и „анатомија“ политичких афера у овој земљи, које су почињале наизглед бенигним поводима да би, временом, прерастале у лавину која је, у кратком временском размаку, на пример, „одувала“ два председника републике, Хорста Келера и Кристијана Вулфа. И један и други потицали су из табора конзервативаца, и један и други су на државно кормило дошли као политички веома искусни и „јаки људи“, и један и други били су „изабраници“ Ангеле Меркел, и један и други су, на старту афере, уживали њену јаку и демонстративну подршку и заштиту, али то их није могло спасити. Келер је био принуђен да „баци копље у трње“ због једне неспретне изјаве, а Вулф због „дарежљивог гостопримства“ и бесплатних летовања у луксузним вилама његових богатих пријатеља, што је „мирисало“ на поткупљивање и – корупцију.

КАМЕН О ВРАТУ Томас де Мезијер је камен спотицања, који се лако може претворити у „камен о врату“, наследио од двојице претходника, али, и пре свега, нараслих амбиција Немачке да демонстрира своју моћ и утицај на глобалном плану, користећи при том све уочљивије и војне „аргументе“ у спољној политици. На путу ка „нормалној држави“ – политичка фраза која се користи као основ за све учесталије војно ангажовање („одговорност подразумева и обавезе“) – Немачка је већ прешла дуг пут од „пацификоване земље“, чија политичка филозофија је деценијама била, из разлога мрачне и трагичне прошлости, наглашена војна уздржаност ка све уочљивијој милитаризацији спољне политике.
У том контексту, и као „ствар престижа“, наметнула се потреба да и Немачка добије престижни симбол будућих ратова, који ће, у интерпретацији сада уздрманог министра одбране Мезијера, „штитити и чувати живот немачких војника“: опасне, накрцане убојитим оружјем и шпијунском опремом, беспилотне летелице.
Невоља је била што ни високо технолошки развијена Немачка није способна да сама реализује овако захтеван подухват. Располагала је, истина, као и приличан број других земаља, лаким летелицама ове врсте, тешким четрдесетак килограма, које су могле да се употребе у извиђачке и шпијунске сврхе, али не и за – циљане одстреле „на дугме“ и на даљину.
Склопљен је због тога уговор, и аранжман, с једном специјализованом америчком фирмом („Нортроп Груман“ из Калифорније) за израду летелица величине путничког авиона која је названа „Евро хок“ (за шпијунску и специјализовану опрему у овој кооперацији задужен је европски концерн ЕАДС), али су ствари кренуле нежељеним током. Не само кад је реч о „експлозији“ трошкова и немачких финансијских издатака. Амерички произвођач је демонстрирао наглашену подозривост према немачким експертима који су очекивали да ће бити упућени у све детаље планирања и реализације пројекта. Ништа од тога.
Главни проблеми настали су када су експерти немачког Министарства одбране схватили да америчку летелицу није уопште могуће регистровати за употребу у Немачкој и – Европи: испоставило се да је несигурна и, у недостатку „антиколизионог система“ који би спречавао евентуалне сударе у ваздушном простору с путничким или војним авионима, високо ризична.
Код њеног лансирања у Америци или из тајних америчких база у Саудијској Арабији и Африци које ЦИА користи за ликвидације припадника Ал каиде и људи осумњичених да су терористи, затвара се ваздушни простор. И у једном и у другом случају реч је, углавном, о ненасељеним просторима. У густо насељеној Немачкој (и Европи), с такође густим ваздушним саобраћајем, то је готово немогуће. О томе воде, али само на свом тлу, рачуна и сами Американци; прототипу „немачке“ летелице није, на путу ка једном аеродрому у Баварској, био дозвољен прелет преко САД-а. Користио се заобилазни пут, преко Канаде и Гренланда. А онда се тај лет претворио у драматичну авантуру: летелица је два пута, на више минута, „била изгубљена“: није било контакта са базом и „пилотом“ који је седео за компјутером у далекој Калифорнији.
Немачке војне експерте то је, с ужасавањем, подсетило на инцидент који је изазвала њихова лака беспилотска летелица „Луна“, инцидент који је дуго чуван као велика војна тајна. Снимак који је, као својеврсна сензација, волшебно стигао на Интернет, разорио је војну тајну: над аеродром у Кабулу за „длаку“ је избегнут судар немачке „Луне“ и афганистанског путничког авиона, који је могао да има катастрофалан исход.
НАТО, иначе, страхује да би Берлин, после овог фијаска, могао да се повуче и из аранжмана за набавку сличних летелица од истог произвођача за НАТО потребе: без немачког учешћа и финансија, и овај подухват „тежак“ милијарду и по евра, од чега трећина отпада на Немце, доживео би крах.
Можда ће трагање за одговором који би нишанили Немци, а не само зашто је проћердано 680 милиона евра немачких грађана, постати једна од „врућих тема“ предстојеће изборне кампање, и гласања за Бундестаг чији исход је неизвестан упркос великој популарности канцеларке Ангеле Меркел, у чему је знатан удео имао њен доскора најпоузданији и најјачи човек, министар одбране Томас де Мезијер, који би, заиста, лако могао постати прва жртва „приземљене летелице“…
[/restrictedarea]


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.