Хаг је оборио хрватску дефиницију рата у СФРЈ

У само два дана, пресудама босанскохерцеговачким Хрватима, односно Станишићу и Симатовићу, Хашки трибунал је потпуно разорио двадесет година старе антисрпске поставке по којима је Југославија срушена агресијом Србије и Срба

Прича каже да је 1993. године Томислав Мерчеп позвао телефоном Анту Нобила, окружног тужиоца – човека који је против њега покренуо и водио поступак због убијања Срба у Вуковару, Пакрачкој Пољани, Загребу и стрпао у притвор 16 његових сабораца – да дође на Сљеме (шумовиту планину изнад Загреба) на разговор. Онај ко је тада живео у Хрватској зна шта је позив од таквог човека значио. Већина би већ после пола сата збрисала из Хрватске, преко Словеније или кроз Мађарску, само што даље од Мерчепа. Нобило је урадио нешто друго; позива једног пријатеља, пензионисаног полицијског инспектора, обојица узимају пиштоље и крећу на Сљеме, али не путем који је Мерчеп назначио. Дошли су му иза леђа. Овај није могао да верује и понео се као сваки злочинац кад се суочи са храбрим, наоружаним људима; пружио је руку „да се помире“.

[restrictedarea]

 

ЈЕДНА РЕСПЕКТАБИЛНА БИОГРАФИЈА За људе који нешто више знају о Нобилу овај потез сасвим је очекиван и логичан; ради се о веома одлучном и храбром човеку, који је био тужилац на суђењу Андрији Артуковићу, управнику усташког логора „Јасеновац“ изрученом Југославији од стране Америке. Артуковић је 1986. године на процесу у Загребу осуђен на смрт, а Нобило је у том случају бриљирао. На супротној страни имао је адвокате, Срђу Поповића из Београда и Силвија Дегена из Загреба. Они који су пратили суђење и данас тврде да се са њима играо као мачак са црквеним мишевима.
У својој богатој биографији Нобило је уписао и вођење процеса против Фрање Туђмана, браће Веселица, Жељка Ражнатовића Аркана. Пошто је суд по Туђмановом наређењу, а у изведби Владимира Шекса, пустио из притвора оне Мерчепове монструме, Нобило напушта посао тужиоца и одлази у адвокате. Један је од најбољих и најскупљих на простору бивше Југославије. Остаће упамћено да је у оно тешко Туђманово време у Загребу бесплатно бранио све Србе који су му се обратили. Добровољно је узео предмет деце убијене породице Зец, није наплатио ни динара, добио тај процес, узевши од хрватске државе приличну суму новца за децу Зец. Био је репрезентативац Југославије у теквандоу, светски вицепрвак у тој дисциплини борилачких вештина, има мајсторски појас осмог дана и није му проблем да се и данас потуче, само ако га неко довољно испровоцира. Прошле године су неки момци у Загребу блокирали једну мирну улицу јер им се играо фудбал. Загрепчани су окретали кола и тражили околне путеве, али не и Нобило, посвађао се са момцима, изашао из кола, испребијао их, склонио барикаду и наставио пут. Нобило је рођен 1950. године у Сплиту. Потиче из партизанске породице чији су корени на Корчули. Због чега спомињем Анту Нобила?

КУКАЊЕ И ЗАПОМАГАЊЕ У само два дана Хашки трибунал је донео две одлуке које су уздрмале Хрватску, разводњиле сав онај тријумфализам акумулиран пресудом Теодора Мерона да Готовина и Мерчеп нису криви. Најпре су шесторица Хрвата из Босне и Херцеговине добила 111 година затвора, уз оцену да су припадали злочиначком подухвату на чијем челу су били Туђман, Шушак и Бобетко, а потом је у Хагу донета одлука да Јовица Станишић и Франко Симатовић нису криви ни по једној тачки оптужнице. Е, онај ко те реакције није пратио не зна шта су кукњава и запомагање. Навикли да их Запад мази као сиротињско дете Хрвати су хорски, љути на цео свет, закључили да је све ово гола политика, последица нове позиције Србије стечене политичким заокретом у Београду. Потписали су споразум са Приштином и сада им Запад даје концесије за тај уступак – била је најчешћа оцена у Загребу. Анте Нобило је сведок да ствари стоје другачије. У оним данима опште еуфорије поводом пуштања на слободу Готовине и Маркача, славља, фешти са пуцањем и певањем широм Хрватске, Нобило је упозоравао на процес босанскохерцеговачким Хрватима. Сачекајте – говорио је – биће великих неугодних изненађења у Хагу. Годину дана пре тога, у једном интервјуу Нобило је казао да би Хрватска у случају који се води против Прлића и осталих могла да добије квалификацију државе агресора, али му нико није веровао. Ових дана не може да се одбрани од позива да процени шансе осуђених босанских Хрвата у жалбеном поступку. И шта каже? Мисли да постоје одређене могућности да се пресуда делимично преиначи, али напомиње да је и он изненађен уградњом у пресуду квалификације „злочиначки подухват“. „Простудирао сам тај предмет још пре неколико година, било ми је јасно да ту нема одбране, да ће Хрватска добити статус државе агресора, али заиста нисам веровао у квалификацију злочиначког подухвата“, каже данас Нобило.
Шта је толико погодило Хрватску? Може ли ова пресуда померити ту државу на споредни колосек двадесетак дана пред свечани улазак у Европску унију? Не може. Хрватска је обавила све неопходне радње, захваљујући својим моћним заштитницима ослобођена је сваке одговорности за протеривање 450 хиљада Срба, у периоду од 1990. до 1995. године, али је у великом тријумфализму заборавила да силе које владају светом понекад, после сукоба на малим просторима, у судовању и етикетирању, знају да поделе кривицу. Додуше, један познати загребачки политичар констатовао је да би једино Хрватска, остане ли пресуда Прлићу и генералима Херцег-Босне, у југословенском рату могла да понесе етикету државе агресора. Можемо ми Хрвати – казао је – до миле воље понављати како је Србија агресор, суд у Хагу каже да није, односно да је кроз ову пресуду једино Хрватска војно интервенисала у другој, самосталној, међународно признатој држави, Босни и Херцеговини.
Реалне анализе доносе закључак да ће окончање процеса Јадранку Прлићу и његовим генералима додатно погурати исељавање Хрвата из Босне, да ће ту земљу потпуно очистити од „католичког елемента“. Није далеко од истине, али то се не односи на Западну Херцеговину, тамо живе искључиво Хрвати, у којој државе БиХ нема ни у назнакама. Додуше, и Хрвата је тамо релативно мали број. Све су то мале општине, простори са тешким условима за живот, потпуно уништеном индустријом, пољопривредном, сточарством, и људи се трајно покрећу у трагању за лакшим и просперитетнијим животом.

СВЕ ЈЕ РЕЛАТИВИЗОВАНО Ништа мања мука није прилегла у хрватско двориште пошто је Хашки трибунал ослободио Станишића и Симатовића. Ту службени Загреб није имао ни најмању дилему; једино питање односило се на висину казне. За службену и неслужбену Хрватску, за позицију и опозицију ова двојица имали су статус најоданијих Милошевићевих људи на терену, узбуњивача Срба западно од Дрине, специјалних агената који су Србима делили оружје и позивали их на устанак. А онда… шок. Шта је у питању: лоша процена, свесно замагљивање истине или одбрана већ скорелих поставки о рату у Хрватској? Ово последње.
Хрватска је затечена одлукама о којима је реч, јер се хрватска дефиниција рата у Титовој Југославији, сукоба у којем је та творевина разваљена на делове, одавно уселила у тамошње уџбенике, као тврдња да је Хрватска водила одбрамбени, домовински рат, бранећи се од српског агресора. Ствари сада стоје мало другачије; све је релативизовано и доведено под знак питања, све већи број хрватских интелектуалаца, углавном млађе доби, дозвољава и дефиницију која каже да се у Хрватској одвијао грађански рат. Или, у строжијој варијанти, оружани сукоб који у себи има и елементе грађанског рата. Јавила се и иницијатива да Хрватски сабор поново поведе расправу о рату деведесетих, односно да раније донета „Декларација о Домовинском рату“ мора на ревизију.
Да ли је све ово случајно? Коинциденција? Хрвати (не рачунајући Анту Нобила) кажу да није. Сличног су размишљања и у Сарајеву, где одавно живи прича да је међународна заједница од почетка на страни Србије, да су Бошњаци највеће жртве, а да се Хрватима никада више не може веровати. Што се Срба и Србије тиче, без обзира на процесе који се воде против Караџића и Младића, сви су изгледи да ће на крају Хашки трибунал, исти онај о којем Срби немају једне лепе реч, заувек поставити тачну дефиницију рата на простору бивше Титове државе. Та дефиниција је у ствари српска поставка стара двадесет и више година и гласи – Југославија је нестала у грађанском рату.
[/restrictedarea]