Документ морално и политички сумњив

Пише проф. др Миодраг Зечевић

Историја је скуп узрока и последица о једном времену постојања државе. Раздвајање последице од узрока или узрока од последице је мењање целине истине и свесно или несвесно неразумевање, фалсификовање историје. Декларација о осуди злочина над Мађарима није цела историјска истина и Србија прима одговорност за оно што није учинила. То је урадила југословенска држава са својим егзекутивним органима на територији на којој је увела војну управу, јер је за време окупације припадала другој држави. Злочин над цивилним становништвом је тежак злочин по прописима националног и међународног права и општег морала. Србија је овим чином примила одговорност у име српског народа без потребног приступа овом проблему и без целе истине.

МАЗОХИСТИЧКИ МАНИР Постао је манир да се руководећи људи Србије, али и највиши државни органи последњих десетак година извињавају свима и сваком за злочине које су учинили припадници српског народа према туђем народу. Није познато да се нека држава извинила Србији што су припадници њеног народа чинили тешке злочине према српском народу. Испада да су само Срби вршили злочине и да су други народи били изложени злочинима. Ако се ово ради, ради се бар реципрочно, што једино има резултате и постиже сврху. Већ два века то је званична прича, посебно немачких, аустроугарских, мађарских, бугарских и других европских историчара. Мења се историја Првог и Другог светског рата и распада СФРЈ, и Срби постају историјски реметилачки народ. Нажалост, званичним понашањем српских званичника и органа ту произвољну оцену прихватамо. Као (да смо) мазохисти.
Догађај у Шајкашком подручју према мађарским војним обвезницима и припадницима управних, судских и полицијског апарата, тада цивилима, а не укупном цивилном становништву (женама, деци и старцима) 1941-1945. године је, нажалост, тачан. Али, та истина неће помирити никог ако се историјски не повежу узрок и последица. Питање догађања у 10 шајкашких општина и Новом Саду, Старом Бечеју и Србобрану, није питање за политичаре, већ за историчаре и правнике. Сврха помирења коју покреће политика постигла би циљну сврху да је мађарски парламент донео сличну декларацију о осуди злочина мађарске државе и Мађара према Србима, Јеврејима, Ромима и другима. Са оваквом Декларацијом, која има потрошну дневну употребу, отворено је поново још једно међунационално жариште и узбуркало нове генерације. Требало је посматрати Србе, посланике из Војводине, на каквој су били муци везани партијском дисциплином, стварним осећањем и изигравање европеизације.

[restrictedarea]

ЧИЊЕНИЦЕ ИСТОРИЈЕ За разрешавање ове последице морамо поћи од ратних догађања још априла 1941. када су одлуком мађарске државе Бачка, Барања и Лендава одузети од Југославије и припојени територијално и правно Мађарској, па је тако то подручје постало организациона јединица те државе и друштва. У свим насељима је успостављена нова мађарска управна, судска, полицијска и војна власт, мађарски војни обвезници мобилисани у војне јединице, а Мађари укључени у новоуспостављене органе мађарске власти.
Злочини према српском, јеврејском и ромском становништву почели су већ априлских дана 1941. године, када су убрзо протерани, ако нису убијени или послати у логоре српски досељеници после Првог светског рата. Етничко чишћење била је текућа политика мађарске државе и бачких и барањаских власти за све време рата. Одлуком мађарске владе 4. јануара 1942. године престали су привремено са радом цивилни органи власти у свих 10 шајкашких општина, Новом Саду, Старом Бечеју и Србобрану, и убијено је тада на десетине хиљада Срба, Јевреја и Рома свих узраста и пола. Зверства над људима су била несхватљива за тадашња европска мерила. Мала деца су држана за ноге и главе су им разбијане о зидове кућа, дрвеће или земљу. Морбидно, али истинито. Однос према Србима, Јеврејима и Ромима који су преостали за време рата није се променио, односно поправио.
Због правног стања и ратних догађаја 1941-1944. године (то је био део мађарске државе), нова југословенска држава завела је Војну управу. Сва срећа, јер је спречено да народна стихија преузме ствар у своје руке. И тада су без селекције страдали бројни мештани, бивши припадници Хортијеве војске, управног, полицијског и правосудног апарата, али и невини грађани (мушкарци), а не остало цивилно становништво.
Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача је 3.437 припадника војног, управног, полицијског и правосудног апарата Мађарске који су деловали на овом подручју прогласила за ратне злочинце, за злочине почињене у Југославији, односно у Бачкој, Лендави и Барањи. Од 3.437 Мађара проглашених за ратне злочине због злочина учињених према Србима, Ромима, Јеврејима и другима у Бачкој, Барањи и Лендави, само површним прегледом досијеа 807 је из Жабља, Чуруга, Ђурђева, Госпођинаца, Титела, Лока, Шајкаша, Гардиновца, Вилова и Мошорина. У тај број нису укључени беземљаши, бироши и лица чији злочини нису до краја територијално индентификовани. Међу лицима проглашеним за ратне злочинце има и један број жена. За та лица је доказано да су учествовала и вршила ратне злочине у току окупације, када је убијено неколико десетина хиљада Срба, Рома и Јевреја, без разлике на пол и узраст, вршено етничко чишћење и мађаризовање преживелих.
Питање се поставља зашто Србије прима одговорност за оно што је урадила или омогућила југословенска држава на делу територије под Војном управом. Скупштина Србије је преузела једнострано колективну одговорност за ове злочине. Партизани, односно присталице Народноослободилачког антифашистичког покрета проглашени су за изршиоце и одговорни за те злочине. Таква је морална и политичка димензија ове Декларације.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *