Чиновници  ”учама”  не верују

И ова школска година у Србији завршила се штрајком просветних радника. Какви су разлози за протесте?

Ушколској 2013/2014. години уписује се око 1.500 ђака мање у први разред основних, а близу 7.000 ђака мање у први разред средњих школа (мањак ђака у систему од деведесетих до данас је око 220 хиљада! Геноцидни губици у мирно доба, зар не?) Велики број запослених остаће без часова или са смањеном нормом часова (око 30 одсто просветара већ ради са смањеном нормом). УСПРС, заједно са другим репрезентативним синдикатима, предложила је Министарству просвете системско решење, засновано на Стратегији развоја образовног система Србије, коју је својевремено донело само Министарство.
[restrictedarea]

МАЊАК ЂАКА Пошто су у процедури одговарајући закони из области образовања, довољно би било да се у школама број ученика по одељењу ограничи на 25 (што је, не заборавимо, европски стандард). Тренутно у школама има 855 хиљада ђака распоређених у преко 40 хиљада одељења. С обзиром на разуђеност мреже школа, бројне мале школе и истурена одељења, постоје огромне разлике у броју ученика по одељењу – од једног до четрдесет ђака. Када би предлог просветара био прихваћен, амортизовао би се вишак запослених у школама, а повећао квалитет наставе. Не би било нових запошљавања. Иницијативу просветара подржале су и скупштине појединих локалних самоуправа (од Чачка до Ниша , али ни то није вредело – изговор је да нема новца).
Такође, Министарство је одбило иницијативу (на којој је, понављамо, у Стратегији развоја само инсистирало) да, ради повећања нивоа образованости грађана Србије, уведе обавезно средње школовање. Одбило је и да одложи, до 2020, примену финансирања по ученику, иако ће то бити бомба која ће додатно урушити просветни систем јер нико ни не зна како ће то финансирање уопште изгледати.
Али, где је новац? Министарство просвете, науке и технологије основало је од 5. октобра наовамо низ непотребних агенција, и број запослених који се, у име државе, баве школством (у Милошевићево „мрачно доба“ око двеста чиновника) порастао је на преко осам стотина! Само 2011. године Министарство је потрошило из буџета 13. 700 милиона динара (од чега је већи део отишао на тзв. „уговорене“ услуге). Поређења ради, Министарство рада и социјалне политике те исте, 2011, потрошило је 897 милиона, а Министарство за пољопривреду, трговину и шумарство свега 783 милиона.

НОВЦА НЕМА, А ЧЕГА ИМА? Новац је у Министарству просвете трошен „царски“, као да живимо у Кувајту, а не у Србији: рецимо, Завод за унапређење образовања и васпитања утрошио је 2. 600. 000 динара само за чишћење просторија (као да су у питању митске Аугијеве штале), а рекламни материјал те установе коштао је исто толико (коме се Завод рекламира ако је једини корисник његових услуга Министарство просвете )?
После свега, Министарство просвете основаће још једну агенцију – Агенцију за образовање и васпитање, а најављује се и некаква Агенција за ученике. А пара за квалитетну реорганизацију нашег школства нема. Чега има? Има само система у том лудилу, како је својевремено написао Шекспир. Кад све ово прође, оствариће се фирерова „школокауст визија“ о образовању на окупираним словенским територијама: мали Словени не смеју да знају да броје изнад пет стотина, говорио је Хитлер. Они који данас умеју да, пре но што их потроше на нове агенције и рекламу, броје новце примљене из буџета, тој вештини су се научили у доба кад је наша школа била сасвим нереформисана.
[/restrictedarea]


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.