Aleksandar Jerkov – Naša književnost je bolja od nas (prvi deo)

Razgovarao ZLATKO BOGATINOVSKI
Fotografije MILORAD MILANKOVIĆ

Mesto srpske književnosti u Evropskoj uniji mora biti određeno njenim vrednostima, a ne politikantskim potrebama ulagivanja bilo kome, najmanje potrebi da sebe prikažemo gorim nego što jesmo. Uzgred, da smo u svemu kao srpska književnost zavredeli bismo mnogo bolje mesto u zajednici stvaralačkih naroda sveta

Naš sagovornik je profesor na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta, i jedan od vodećih i najuticajnijih književnih kritičara u Srbiji. Njegov višedecenijski angažman uticao je ne samo na uspostavljanje vrednosne paradigme u savremenoj srpskoj književnosti, već je delom odredio i „formatiranje“ razumevanja i ovdašnjeg promišljanja literaranog stvaralaštva uopšte. Nedavno, Aleksandar Jerkov je izabran za direktora Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u Beogradu. Uprkos povremenom nagoveštavanju da se „povlači“ iz sfere i delovanja na polju književne kritike, on ne odoleva izazovu da živo i jasno, sa uobičajenim rezolutnim i „drsko samosvojnim“ stavom, progovori o delima koja privuku njegovu pažnju. Tako je bilo i sa njegovim zapaženim učešćem u razgovoru o drugom izdanju „Sto jada“ Emira Kusturice. Kao urednik od nerva, intuicije i znanja, on takođe beleži uspehe, a najnoviji je „umešanost“ u objavljivanje značajnog romana naše savremene književnosti koji je upravo doživeo neverovatno četrnaesto izdanje i odneo gotovo sve velike domaće literarne nagrade. Reč je o „Velikom ratu“Aleksandra Gatalice, koji je Jerkov potpisao kao urednik izdanja. Razgovor za „Pečat“ prvi je intervju koji je Aleksandar Jerkov dao po stupanju na dužnost u Univezitetskoj biblioteci.

Na Filološkom fakultetu u Beogradu počeli ste da radite u vreme SFRJ, 1984. kao asistent na Odseku za jugoslovensku književnost. Sada, kao profesor, držite predmet „Srpska književnost 20. veka“ na Katedri za srpsku književnost. Šta se za ovih 30 godina desilo sa jugoslovenskom književnošću i kakav je odnos jugoslovenstva i srpstva u našoj književnosti danas?

To je veoma dobro i suviše teško pitanje, odgovor na njega krije u sebi mnogo više od novije istorije jednog naziva. U periodu koji je prekrio gotovo ceo jedan vek prešli smo dug i uzaludan put. Na kraju smo prisiljeni da se vratimo sami sebi i pravo pitanje nije da li smo to što jesmo, već da li je trebalo da pokušavamo da budemo i nešto drugo. Odnos srpskog ideala i jugoslovenske utopije izuzetno je složen i težak. Mislim da je jedna u osnovi plemenita ideja poražena. Ideja je vrlo jednostavna i nije naša, reč je o tome da oni koji su vrlo bliski žive zajedno, da budu objedinjeni – to je, plašim se, bio jedini oblik u kojem su se svi Srbi mogli naći u istoj državi. Ali ta država, Jugoslavija, dva puta se krvavo raspala i zato čak ni najveći sanjari (a ja bih rado bio jedan od njih) moraju da se probude u jednoj surovoj istoriji.
Mi smo uvek predavali srpsku književnost i čuvali ono što ona jeste, pa je raspad Jugoslavije na samoj Katedri i na Filološkom fakultetu prošao neuporedivo bolje i lakše nego u društvu. Čini mi se da će se u krizi Evropske unije lako prepoznati mnogo toga što se dešavalo i u Jugoslaviji, ali ne sve, naročito ne državotvorna neiživljenost zapadnih republika i novih nacija. Kombinacija njihove frustracije i naše preispoljne gluposti, a možda će se uskoro moći reći i obratno, dala je strašnu, zapaljivu smesu.
Jugoslovenska kultura, kao jedan nedovršeni projekat i supstrat, bila je nemoćna, ali ono što nam je ostalo zajedničko i što nas čak i u neprijateljstvu čini donekle bliskim nije nestalo samo po sebi. To što je bilo dobro nije iskorišćeno, ono što nije valjalo je dovedeno do vrhunca. Danas je sve veća briga da li će se na ostacima jugoslovenstva graditi lažna dvostruka politika čiji bi konačni cilj bio podjarmljivanje. Mislim da nas čekaju teški trenuci i da će se hrvatski aspekt ugrađen u Evropsku uniju pokazati kao veliki izazov i velika prepreka.
Jednom rečju, premda je iluzija o jedinstvenoj jugoslovenskoj književnosti trajala vrlo kratko i srpska književnost suštinski nije ni bila svedena na nju, istorija dvostrukog raspada – i kraljevine i federalne republike – suviše je teška da bi se za nju smelo reći da je samo poučna. Ona je obavezujuća i morala bi da govori kako se u integracije ide sa onim što je najbolje, ali bez odricanja od sebe. Tako i mesto srpske književnosti u Evropskoj uniji mora biti određeno njenim vrednostima, a ne politikantskim potrebama ulagivanja bilo kome, najmanje potrebi da sebe prikažemo gorim nego što jesmo. Uzgred, da smo u svemu kao srpska književnost zavredeli bismo mnogo bolje mesto u zajednici stvaralačkih naroda sveta.
[restrictedarea]

Da li postoji i šta je srpsko-hrvatski jezik danas? Koji je značaj i smisao Novosadskog dogovora 1954. godine?
Ako uzmemo u obzir da nije jedino važno kako će se jezik zvati, ukoliko niste promenili jezik koji govorite, a govorili ste srpskohrvatski, onda u srpskom i dalje postoji i srpskohrvatski. Meni se čini da je to teže pitanje za Hrvate jer je njihov neverovatan trud da hrvatski izdvoje iz hrvatskosrpskog, iako je doživeo za sada totalni fijasko, mera onoga što žele a nemaju. Sa druge strane, i srpski jezik se menjao u tom okruženju i to je činio ne samo u zajedničkoj državi. Nikoga ne možete naterati da govori onako kako neće, a ni Hrvate ne možete sprečiti da govore onako kako hoće, pa i hrvatski kao hrvatskosrpski – čime hoću da kažem da će sutra Evropska unija izgraditi sve elemente svog jezičkog standarda komunikacije prema hrvatskom kao hrvatskosrpskom i dočekaće nas na ulazu u Evropu, svejedno da li kao punopravnog člana ili samo kao ostatak Evrope, hrvatski jezik. Evropa će koliko to treba i mora progovoriti hrvatski i kako ćemo je onda uveriti da bi trebalo da progovori i srpski? Dobićemo jedan ciničan odgovor da se i tako odlično razumemo, pa će uz kozmetičke zahvate biti, kako nije smelo da bude, da se Evropi obraćamo na srpskom, a ona nam odogovara na hrvatskom. To je poluga jedne posebne moći i jedna vrlo, vrlo tupa oštrica koju ćemo tek osetiti na svojoj koži. Strašno bih voleo da ne budem u pravu i da nas dočeka nešto nežnije i lepše od Nemaca i Holanđana, na primer, koji mucaju tzv. zapadnim narečjem i osim površne ljubaznosti nemaju ni volje, ni potrebe da se udubljuju u naš problem. Neće nam baš reći: kaj ne bute bili ko bratja Horvati, ali samo se idiot može nadati da će to zvučati kao – ma gde ste do sada braćo Srbi. Uopšte, to je srpski idiotizam koji bi uvek da izgradi neku fikciju o bratstvu. Mi nismo ni sami sebi braća, što bismo morali da budemo, a u ostatku sveta nema braće, ima samo građana i valja sa njima biti u dobrim odnosima i raditi na osnovnoj ideji građanstva – jednakosti, ravnopravnosti.
Sam sporazum iz 1954. je posledica stogodišnjeg vukovskog dogovora, on je i plod i uzrok jugoslovenske iluzije. Pošto je takva iluzija u mnogim zemljama uspela, pa samim tim i nije bila iluzija, a kod nas nije, pa je samim tim ostala iluzija, to sve govori i o ideji i o nama.

Da li postoje, u pravom lingvističkom smislu, hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik?

Naročito ovaj treći je, kako se cinično kaže u Americi, rial bjuti. Da đavo postoji, što se za Boga još ne može pouzdano reći, jedan od dokaza je upravo beda izmišljenih jezika.

Da li je neupotreba i zatiranje ćirilice civilizacijski nehat ili danak torture anglosaksonske kulture? Ako Nemci nisu mogli da sačuvaju svoje pismo – „goticu“, kako će Srbi ćirilicu?

Teško, ali nije tu reč o obliku slova, a ni taj oblik nije tako specifičan kao što su kineski, japanski ili arapski. Sa druge strane, kako grčki alfabet nije na istom takvom udaru? Ćirilica je nesumnjivo deo našeg kulturnog nasleđa i ona bi se, u onoj meri u kojoj je to razumno i nije plod frustracija, vrlo lako sačuvala da za to postoji stvarna volja. Ali mi svoju frustraciju Evropom i Zapadom pokazujemo kao i svaki psihički poremećaj: sa jedne strane odbacujemo i protivimo se, obično tamo gde je to racionalno i dobro za nas, ali zato hrlimo i prilagođavamo se onome što za nas nije dobro. Zato nemate evropske bankarske usluge, ali imate Velikog brata.

Ivo Andrić je deo Vaše doktorske disertacije, ali i dugogodišnjeg književnog rada. Prošle godine ste u Kolarčevoj zadužbini održali ciklus predavanja „S onu stranu Andrića i zla“, povodom 50 godišnjice dobijanja jedine Nobelove nagrade na ovim prostorima. Poruke sa tih predavanja su vrlo aktuelne i danas, zar ne?

I mnogo više od toga, Andrić je nešto što nam se možda više neće ponoviti: sve najbolje iz celog okruženja uneto u srpsku kulturu i književnost koju je Andrić birajući da bude, da postane, da ostane Srbin predao u naše nasleđe. Ima još takvih velikih primera, recimo Vasko Popa, ali Andrić je progovorio iz samih korena našeg samorazumevanja u jednoj modernoj univerzalnosti višoj od borbenog modernizma. To se može reći i za Crnjanskog, osim što je zbog njegovog prekog karaktera, ali i sticaja okolnosti, recepcija njegovog dela imala drugačiji tok. Oni su obasjali prošli vek i ne postoji zakon po kojem nam se takva vrlina mora opet dogoditi. Plašim se da njihovu svetskoistorijsku dubinu više ne dosežemo. Sa te visine do koje su nas uzdigli moglo se gledati očima Vladana Desnice i Meše Selimovića, Kiša, Pekića i Pavića. Danas se previše žmirka i trepće, oči srpskih pisaca pune su svakovrsnog trunja.
Andrić je moja jedina prava korist od doktorata posvećenog upravo ovim autorima: kada sam seo da ga pišem, Andrić je bio podrazumevana veličina. Kada sam napisao poslednju stranicu više nisam mogao bez njega. I da me neko povede na pusto ostrvo, premda sam sebi odavno previše ličim na nekoga ko se sa njega nikuda nije ni makao, ne bih imao dilemu šta da ponesem. Svi smo mi ostrva, a na mome vlada zakon književnosti. Na Filološkom fakultetu za predmet Srpska književnost HH veka takođe vlada strog zakon: niko ko ne poznaje u meri koju program predviđa sve, i ponavljam sve, što bi trebalo znati o Andriću i Crnjanskom nikada neće položiti ispit i postati profesor srpske književnosti. Svemir se ne da popraviti, tu je nešto nepopravljivo loše krenulo već od velikog praska, jer da je sve valjalo kud bi tako i praštalo i rasipalo se u beskraje eona, ali je za tih umalo četrnaest milijardi godina nastala odlična književnost i u tome najboljem ima mesta za naše pisce, a u samom središtu se nalaze Andrić i Crnjanski. Što se svemira tiče, imao bih dakle štošta da mu prigovorim, posebno bedi fizike i evolucije – kakav nedostatak mašte, a mogli su svetovi da se učine savršenim u svoj raznolikosti i sreći živih bića. Nema se šta, međutim, prigovoriti književnosti. To je malo iskupljenje za svu ljudsku patnju i stalnu pretnju bolesti i smrti, nesreće i ontičke samoće. Andrić bi mi se osmehnuo misleći da su to prejake reči, Crnjanski bi se namrgodio smatrajući da to nisam dovoljno jako rekao. A ja bih više od svega voleo da sam mogao da vidim njihov izraz lica, recimo, dok se šetaju od kafane „Moskva“ do one male ulice u kojoj su delili književne snove. Toliko me privlači još jedino Dositej po povratku u Beograd, naročito u danima pred smrt kada je, slutim, mogao da vidi meru celine našeg dotadašnjeg trajanja, ali i sumrak budućnosti. I možda Sterija kada se vraća iz Srbije razočaran, očajan, bolestan i živi u kućerku bez prozora ka ulici. Svi koji su hteli nešto da promene iskusili su šta je povratak u sobu bez pogleda.

Bili ste član Redakcijskog odbora najnovijeg izdanja „Sabranih dela Ive Andrića“ u 20 tomova 2011. beogradskog izdavača „Štampar Makarije“ i podgoričkog „Nova knjiga“. Po čemu se ono razlikuje od prvog izdanja posle dobijanja „Nobelove nagrade“ 1963. i onog posthumnog 1976. godine?

Zahvaljujući velikom razumevanju ovih izdavača i Andrićeve zadužbine, posle dvadeset godina upornog i dovoljno tihog dokazivanja ukazala se prilika da promenim osnovni princip zbog kojeg punih pola veka nismo mogli da vidimo knjige koje je oblikovao sam Andrić. Premda je profesor Vučković bio za to još pre dve decenije kada sam kao glavni urednik „Prosvete“ neuspešno pokušavao da u neophodnost takve promene ubedim drugu dvojicu priređivača, a prava prepreka je uvek bio Petar Džadžić i neka neshvatljiva podrška koju je uspevao da isposluje kod stručnjaka kojima nije bio ni po čemu ravan, sve do ovog izdanja se nije maklo od pukog preštampavanja jedne sofisticirane greške. Uprkos nekim greškama koje su u ovom izdanju učinjene, a njih je mnogo lakše otkloniti, veoma sam zahvalan na toj ključnoj ispravci i nimalo mi ne smeta što sve na kraju nije u personalnom smislu proteklo sasvim dobro – jer se to još lakše može popraviti. Ljudi se ponaked muče sa mnom. Međutim ako pogledaju sa kakvim strpljenjem ja trpim njih i trideset godina nikome nisam rekao ružnu reč, bolje će me razumeti, ako je do toga ikome stalo, ali i kako deluje zakon književnosti. Nismo mi bitni. Ako sam išta u ovom životu bio, bio sam čovek dobre volje.
Sada je pokrenut mnogo važniji projekat novog celovitijeg izdanja Sabranih dela Ive Andrića. Sve je pokrenuo Filološki fakultet zahvaljujući dinamičnoj viziji naše dekanese, prof. dr Aleksandre Vraneš, koja je uložila u fakultet tokom tri godine svog mandata toliko energije da je to malo čudo i za one koji su je poznavali od studentskih dana. Tako je ona uradila digitalizaciju celokupne Andrićeve ostavštine i sada se organizuje rad na priređivanju prvih tomova pravog izdanja Andrićevih dela, dok se za ovo izdanje od neprocenjivog značaja traže sredstva. Dakle, prvi put će se pripremati pravo kritičko izdanje i to nije posao od interesa samo za usku struku, već je to pitanje pozicioniranja Andrića u srpskoj kulturi. Ne bi trebalo prevideti sve veće nasrtaje da se on izmesti iz srpske književnosti i dovede u pitanje da li je i koliko je on srpski pisac. Znam da je vreme teško, ali ako ima pravih ljudi neko bi mogao ponuditi za njega skromnu, a nama toliko potrebnu pomoć, kao što hoću da verujem kako će i ovo malo države koliko je preostalo shvatiti da je to njen primarni zadatak. Filološki fakultet i Andrićeva zadužbina su na pragu da učine nešto stvarno izvanredno i da dela Ive Andrića u ovom veku budu čvrst oslonac srpske kulture. Sitne razlike između stručnjaka tome ne smeju biti prepreka.

Zašto su Andrićevi „Znakovi pored puta“ najčitanija knjiga u Srba, sa najvećim tiražom od svih srpskih knjiga u poslednjih tridesetak godina, uprkos pratećoj bofl literaturi?

To sam više puta isticao kao kulturni paradoks prvoga reda, da je u bedi vremena srpski čitalac umeo da prepozna knjigu setne utehe i tihe nade da pisanje nešto ipak čini na ovom svetu. To je knjiga ogromnog iskustva u mudrosti i staloženosti u buri, upravo ono što nam je potrebno. Nama je Andrić preko potreban.

Ko su, po Vama, danas u srpskoj književnosti „naši kulturni svetionici“?

Teško je tu reći neka imena, a neka ne, pa biti nepravičan, ali ako mi dopustite da na trenutak budem teško zamišljeni profesor, rekao bih oni koji dok govore najdublje ćute.

Gde je tu mesto Svetislava Basare, i šta je on, u stvari?

Eh, moj stari Bas. Nikada se ne odričem svojih ljubavi, pa štogod bilo. Ponekad mi nedostaje Basara naše zajedničke književne mladosti, ponekad me i ovaj današnji iznenadi, ima u njemu više duha no života i više potrebe za životom nego što je imao pre neku deceniju. Između njegovog nihilističkog aktivizma i političke akcije nije teško izabrati, ali Basara dolazi u paketu. Basaramazov, kako sam ga jednom davno već karamazovski nazvao, umeo je sa terase jedne redakcije da gleda na ulicu tako da sam ga skoro hvatao za ruku da se ne baci u ponor, iako tamo dole gde mi vidimo propast stoje raširena krila anđela, makar kao korice knjiga, kako je rekao Blanšo. Napisao je Basarilo, i to je ime pikarsko koje sam mu nekada nadenuo, više knjiga koje se ne mogu preskočiti, od „Kineskog pisma“ i „Falslenda“ do „Uklete zemlje“ i, naravno, „Fame o biciklistima“, a i posle je njegova proza novim čitaocima bila bolja i bliža nego onima koji su čitali svaku stranicu koju je napisao. Bas je ispad koji je postao pravilo i čudo koje se može objasniti, on je čisto stanje talenta u vremenu od kojeg se niko nije spasao. Nisam ga se odricao ni kada me je gadno ružio, a neću mu se ulagivati ni kada mi se za to opravdao, sve će s vremenom doći na svoje mesto. Voleo sam njegovu prozu i volim je i sada, a ta književna mladost i onaj moped na kojem me je jednom davno vozio ka Banovom brdu – a on automobilima koji su proletali pored nas terajući nas sa puta uzvikivao kako i mali imaju prava – još štekće, nekadašnja mlada srpske proza jednako se uspinje. Kada je mislio da mu pripada „Nobelova nagrada“ za samoću bio je najbolji, a ja sam bio spreman da je podelim sa njim.

Da li je paradoks srpske književne scene svojevrsna inflacija knjiga domaćih autora?

Prošlogodišnjih sto šezdeset romana je znak paraliterarne bolesti i duhovnog rastrojstva. To nije književnost.

Knjiga je poslednjih decenija postala roba. Šta se dešava sa ovim svojevrsnim „intelektualnim artiklom“ prepuštenom nemilosti tržišta?

Upravo to, svedena na puku robu ona tako i nastaje – kao proizvodnja za poznatog kupca – i tako se tretira. Ali to nije samo komercijalna roba, to je i politička roba, pa su oba oblika zloupotrebe – komercijalizam i politikantstvo – rašireni. Teško vreme za knjigu odavno traje, a sada je sve bliže tzv. rijalitiju. Sve čekam da mi neko javi kako su na nekoj od mentalnih Farmi dobili zadatak od Velikog brata da čitaju neko delo voditeljske ili politikantske paraliterature. Tada će slika biti potpuna.

Da li je poezija bolji deo srpske književnosti danas? Ako je tako, kakav je to fenomen, budući da poeziju u čitavoj Evropi čita „samo 30.000 ljudi“?

To je pre neku deceniju znao da kaže Aleksandar Jovanović, sada još odlučnije, ali tiše Dragan Bošković. Nisam siguran, mislim da ima odlične poezije, ali ona se lakše brani od ove dve pošasti, pa nam se čini da je bolja. Ipak, ako pomislite šta iz jedne godišnje produkcije ostaje za antologiju srpskog pesništva dobijete složeniju sliku: produkcija je na visokom nivou, ali su vrhunci retki, kao i ranije. Pre bih rekao da je poezija dugo bila potcenjena i da se sada stvara jedna ujednačenija slika poezije i proze. Ako se bez mnogo oklevanja kaže Pavlović, Popa, Lalić – da li posle nužno kažete Tešić? Jesmo li sigurni kada se kaže Karanović, a kada Danilov? I treba li da Novica Tadić i Raša Livada, ta dva poetička oponenta, umru da bismo počeli bolje da shvatamo njihove domete? Gledajte kakva je tišina, pa i otpor oko Bore Radovića i Milutina Petrovića. Encesbergerov duhoviti odgovor da poeziju nikada nije ni čitalo više od 30. 000 ljudi je cinična uteha Evrope. Danas bi već trebalo brinuti i o njoj, a mi smo u mnogo čemu s one strane svake brige, gde više ni Bog ne pomaže. Ipak, ja sam stari uljez u filozofiji, pa mi je briga bliska od – Grgura Ninskog koji upozorava da Sokratov nalog da spoznaš samoga sebe nije dovoljan, već da bi trebalo brinuti o sebi, do Hajdegerovog „brigovanja“. Poezija je oblik brige da se rasporedom reči svet učini boljim no što može da bude.
[/restrictedarea]

2 komentara

  1. svaka je književnost bolja od EU-nije… Što manje taštine i laži, tim bolja…?!

  2. Kratak a tako kvalitetan intervju. Slutim da zastupate mudre stavove Crnjanskog… Pomenuli ste ga i u Revoluciji kod Malagurskog.

    Kad čujem da ovakav čovjek dođe na poziciju direktora ovako važne istitucije, ulije mi nadu koju mi malo šta daje u današnjem posrnulom vremenu. Daće Bog duhovni i kulturni oporavak Srba i srpskih država na Balkanu! NEMA PREDAJE!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *