Александар Ђикић: Јашари у српским школама?!

Образовни систем у српским срединама на Косову и Метохији, који, захваљујући Универзитету у Косовској Митровици, важи за кичму опстанка Срба у покрајини, већ грца пред бриселским тешкоћама

ало је оних који могу да се закуну да су упознати са свим тајнама Бриселског споразума и његовог евентуалног сповођења. И ту се отвара много простора за конфузију. Међу Србима на Косову и Метохији влада неподељено мишљење да је Бриселским споразумом отворена Пандорина кутија, а тек после тога се једно по једно зло покушава решити такозваним преговорима о имплементацији. Онда се појављују проблеми који нису само козметичке природе“, каже за „Печат“ Александар Ђикић, доцент Пољопривредног факултета у Косовској Митровици, појашњавајући какве ће последице оставити Бриселски споразум и његова примена на образовне и школске установе у покрајини.
„Да занемаримо велике инфраструктурне објекте за које су власти у Приштини сигурне да им припадају по Бриселском споразуму који има упориште у Ахтисаријевом плану, као што је брана Газиводе или електроенергетска постројења на северу Косова. А оне смо главне на централном Косову већ заборавили: минерална лежишта, руднике итд. Да се задржимо само на образовном систему. Одмах после потписивања споразума, на Универзитет су дошли чланови тима за имплементацију. Они су колегијуму декана саопштили да ће основно и средње образовање бити у надлежности Заједнице општина, а Универзитет у надлежности државе. На питање једног од присутних декана на коју државу Брисел мисли, није било јасног одговора, из чега је плашим се лако разумети да Брисел не мисли на Србију. Такође је врло нејасно која ће улога Заједнице општина бити у основном и средњем школству: да ли само кадрирање у школама или и надлежност над школским програмима, или ће за ово друго бити надлежно Министарство у Приштини? Од самог почетка смо се сви прибојавали да галама о „паралелним институцијама“ и потреби њиховог укидања има за циљ пре свега девастирање школског система, као извора виталности за српски народ. Без младих и образованих људи, тешко да се може рачунати на опстанак, а камоли повратак избеглих Срба који, погађате, нису ни предмет било каквих преговора и споразума, ни у Бриселу, нити игде у свету.
Срећом, опстанак школских и нарочито једине високошколске институције, а то је Универзитет у Косовској Митровици, још увек зависи од Владе Републике Србије. Какви ће њени потези бити, видећемо. И то у данима који долазе, а вероватно већ за време летњег распуста, како би се избегла било каква могућност неконтролисане реакције.
[restrictedarea]

Ко ће финансирати установе?
Уверавања која добијамо од наших званичника је да ће Србија наставити да финансира школске установе. Влада у Приштини декларативно нема ништа против, али да се то финансирање мора обављати посредством политичких и финансијских структура Косова. Идентично као што би Србија могла да финансира неку школу у Вуковару, на пример, али би о томе главну реч дали хрватско министарство и, наравно, хрватска банка. Невоља је такође, као и код свега другога што из ове бриселске Пандорине кутије излази, што увек искрсне неко „али“. На пример, нека све буде идеално, али да бисте као учитељ или професор подигли своју плату коју ће вам евентуално Србија уплаћивати, ви морате да отворите рачун у банци која послује у банкарском систему Косова, под капом „Централне банке Косова“. За тако нешто потребна вам је лична карта. Да бисте њу извадили морате прибавити документа, извод из књиге држављана на пример, на којима јасно стоји да их издаје Република Косово, а у рубрици националност да сте Косовар! Питање је да ли ће то бити наше ново држављанство или ће се оно придодати постојећем држављанству Републике Србије. И много се таквих проблема које вероватно неки сматрају ситницама свакодневно појављује као претња.

Коме ће те установе полагати рачуне?
Финансијски извештаји тих образовних институција ће се по некој логици ствари предавати Министарству финансија Косова, које је и надлежно за банковне извештаје својих банака. Не видим другачију технику. Не верујем да ће КЕП банка на пример, своје извештаје слати „Народној банци Србије“. Није логично.
Кад смо већ код финансирања, постоји један круг назови интелектуалаца у Београду, који крокодилске сузе лију за новцем којим се финансира Универзитет на северу Косова, а да им истовремено не сметају два универзитета у Новом Пазару.

Ко ће постављати руководеће кадрове?
Нема потребе да се на Универзитету постављају на другачији начин него до сада, непосредним изборима на факултетима. Код школа је већ другачије, тамо би по Бриселском споразуму кадрирање било у надлежности Заједнице општина. Међутим, у оба случаја остаје отворено питање шта даље. Које министарство образовања ће бити „капа“ српским образовним институцијама? Али, руковођење није најважнији проблем. Требало би да се има чиме да се руководи, а то ће, чини ми се, убудуће бити главни проблем, уколико се ишта буде мењало у образовном систему, јер је велико питање колико деце ће учити и студирати у тим школама, а поготово каква ће та динамика бити у годинама које долазе. Углавном, све прогнозе се односе на смањење, а никако на повећање броја ђака и студената, уколико образовни систем не остане у систему Србије.

По којем наставном плану и програму ће да делују образовне установе у српским срединама на КиМ?
Ако се неко сећа времена после Устава 1974. године, када је Косово имало готово исти статус као данас, сетиће се такође, ако је био добар ђак, да су школски уџбеници за српску децу на Косову били пуни Илира, Скендербега, Миђенија, Исмаила Кадареа… Не верујем да ће се барем у почетку ићи тако драстично, али се један тихи и ефикасни притисак убудуће може очекивати. На пример, уколико Министарство из Приштине буде надлежно, тешко је очекивати да се на Правном факултету изучава Устав Републике Србије, поготово код полагања стручних испита, а ако бисмо још мало развили тезу дошли бисмо до апсурда да ће се изучавати закон о меморијалном комплексу „Адем Јашари“, на пример. Ово што ћу сада рећи можемо узети са оградом. Наиме, прошле године сам чуо да је већ тада тзв. влада Косова унајмила једну британску фирму да преведе уџбенике који се користе у школама Косова на српски језик (и претпостављам латиницом). Можда то није тачно, али је лако проверљиво.
Када говоримо о Универзитету, ту заиста може доћи до најразличитијих проблема, почев од акредитације, преко програма, па до диплома. И то баш тим редом. За сада факултети одбијају да користе било које печате осим оних званичних државних, али такође сви очекују снажне притиске из Београда, тако да ће бити интересантно посматрати ко ће први да поклекне.

Какво је расположење међу просветарима на КиМ?
Да будемо искрени, сви су забринути. А забринутост има различите основе. Најбитније је да ли ће бити студената или не. На Универзитету студирају деца не само са севера Косова, већ из свих крајева Косова и Метохије, централне и јужне Србије, северне Црне Горе, Републике Српске. У случају да Универзитет не остане у правном и образовном систему Републике Србије, број студената би лако могао бити десеткован. Једно јавно обраћање министра Обрадовића, којим би позвао родитеље да уписују без бојазни децу на факултете на Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, много би помогло. Ево, за две-три недеље почиње први уписни рок. После тога све ће бити много јасније.
Даље, постоји забринутост и у погледу личне и породичне егзистенције. Уколико би финансирање било преко институција Косова, да ли би на пример они и њихова деца имали здравствено осигурање у Србији или не!? То до сада нико није словесно објаснио, а требало би. Искрено, још нисам срео никога ко је барем равнодушан према споразуму и његовој примени, а забринутих је много.
Постоје покушаји да се људи умире. Учестале су посете министара и других званичника из Београда, али понекад они изазивају и додатно узнемирење зато што објашњења која ти званичници дају нимало не охрабрују. Напротив. На пример, недавна посета министра просвете Жарка Обрадовића, када је изјавио: „Не би требало да отварамо питања која не отварају у Европи и да ми постављамо питање судбине Универзитета које не постављају други. Ако то питање дође на дневни ред онда ћемо заједно тражити решења и видети шта је за нас прихватљиво и могуће, и шта је европска и светска пракса у вези са тим питањем.“ Сви ми који знамо колики је значај Универзитета, знамо да је то кичма опстанка Срба. Свесни смо и да приштинска страна то још боље од нас зна, и стога тешко да можемо да поверујемо да једно тако крупно питање није покретано у Бриселу. Па чак и да није покретано, зашто бисмо ми чекали да post festum тражимо решења. Понављам, што се Универзитета тиче, Београд може још пуно да уради, али да ли ће!

Да ли су просветни радници на КиМ већ нешто предузели?
Колико је мени познато, одржани су састанци запослених на свим факултетима, и сви запослени су обавештени о томе да је потписан споразум у Бриселу који би требало да се имплементира. О појединостима се не могу добити подробније информације од руководстава факултета, јер претпостављам да их ни они немају. Такође, спорадично су упућивана писма државним органима са појединих факултета, али некаквог посебног организовања донедавно није било.
Пре десетак дана један број наставника и сарадника основао је Одбор за очување и одбрану Универзитета у Приштини. Задатак одбора је да пружи помоћ државним органима и органима Универзитета да очувају Универзитет у правном и образовном систему Републике Србије. За председника Одбора су (нажалост) изабрали мене. Два су основна разлога за формирање тог одбора: да помогне очувању Универзитета, пре свега ради школовања младих генерација без којих је опстанак Срба на Косову немогућ; и да што више људских ресурса стави на располагање Универзитету и факултетима како би се до тог узвишеног циља дошло, јер на Универзитету руководеће позиције могу припадати само редовним професорима, а таквих је можда 20 одсто. Сви остали су ван тога, а могли би много да помогну. Не видимо зашто би неки ванредни професор Правног факултета био мање компетентан од редовног професора ботанике, ако се ради о имплементацији једног међународно-правног документа. Наравно, у саветодавном смислу.
То оснивање Одбора је, колико је нама познато, наишло на веома повољан одјек код наставног особља, мада претпостављам да има и оних који се мрште, па можда и негодују. Али, то је код нас нормално. Што је академик Душан Ковачевић једном приликом рекао: када би Срби гласали да ли да се уведе куга, пола би било за, а пола против.
[/restrictedarea]