Агенти утицаја да издаја лепше звучи

Пише Зоран Милошевић

Агент утицаја је грађанин државе у којој делује страна служба, који ради за интересе стране државе, користећи се службеним положајем у власти, политичкој партији, парламенту, средствима масовних комуникација, у науци, култури и уметности.

Агенти утицаја скренули су пажњу на себе током осамдесетих и деведесетих година XX века приликом разбијања Совјетског Савеза, да би данас доживели свој зенит. Наиме, током последњих неколико месеци светски медији и портали посветили су велики простор овој теми покушавајући да дају одговор – да ли су „агенти утицаја“ лобисти или пета колона?

УПОЗОРЕЊЕ КГБ-а Историја стварања „агената утицаја“ почиње 1947. године, када су САД разрадиле, ради борбе са комунизмом, програм стварања „истомишљеника, савезника и помоћника“ на територији Совјетског Савеза, да би, потом, и друге државе дошле под удар. Према саопштењу Министарства спољних послова Литваније, само у периоду од 1985. до 1992. године Запад (највише САД) је уложио у процес демократизације СССР-а 90 милијарди долара, а који су водили „агенти утицаја“. Ово је, наравно, КГБ уочио, а његов шеф Владимир Крјучков је, својевремено, на тајној седници Врховног савета обавестио ово тело да „ЦИА ствара агенте утицаја међу совјетским грађанима“. Ови агенти имају задатак „да активирају непријатељску делатност у циљу дезинтеграције совјетског друштва и дезорганизације социјалистичке економије. У том циљу, ЦИА тражи агенте утицаја међу грађанима Совјетског Савеза, затим их обучава и даље упућује у сферу политике, економије и науке.“ ЦИА је разрадила програм индивидуалне припреме агената у циљу да стекну културу шпијуна, али и одређену идеолошку подлогу, односно западноцентрични поглед на свет. Део припреме је и упућивање у тајне политичког управљања и познавања економије. Крјучков је потом упозорио: „Према замисли ЦИА, циљ агената утицаја јесте да створе тешкоће са унутрашњополитичким карактером, да успоре развој економије, као и да воде научна истраживања у бесмисленом правцу.“

[restrictedarea] Иако је, дакле, Крјучков на време упозорио највише носиоце власти у Совјетском Савезу о опасности која прети од агената утицаја, тадашњи председник Михаил Горбачов није га послушао. Према писању портала „ambition.ucoz.com“, Горбачов је чак знао и имена агената утицаја у Совјетском Савезу, али ништа није предузео да их уклони са позиција (чак је забранио службама да према њима предузимају било какве мере). Горбачов се овде није зауставио, него је „кума“ свих агената утицаја у СССР-у А. Н. Јаковљева, без обзира на податке које му је КГБ доставио, штитио не дозволивши да се ухапси и да му се суди. То је довело до тога да су се агенти утицаја избезобразили, јер су стекли осећање некажњивости и агресивно почели кампању на рушењу СССР-а, представљајући се као борци за прогресивне идеје, демократију, слободу, правду, једнакост, тржишну привреду и укључење Совјетског Савеза у светску заједницу.
Борба против агената утицаја веома је тешка и захтева стручне тимове и суверену државну власт. Агенти утицаја откривају се преко индикатора. Прво, кроз присуство у медијима (учесталост, стручност за тему…), а затим и преко укључености у одређену мрежу; агент утицаја је само један од точкића у сложеној машини политике, а обично укљученост у неку мрежу или групу открива и ко стоји иза њега. Треће, присуство курсевима који му организују послодавци такође открива за кога ради. Затим, ту је и припадност, односно повезаност са функционерима из сенке. Што је „агент“ моћнији, он је сакривенији. Основна групација агената утицаја у некој држави су људи из „другог плана“. Они су „сиве сенке“ које не владају, али управљају и вуку конце, и чине оно што је потребно њиховом послодавцу.
У дугорочној стратегији, агенти утицаја се деле на актуелне (већ имају улоге на терену) и перспективне (припремају се да наследе постојеће агенте утицаја). У садашњости, агенти утицаја имају једну од најважнијих улога политичких тајних операција обавештајних служби. Према научним истраживањима, у сваком друштву постоји око пет одсто лидера или агената утицаја, те центри моћи трагају за њима и када их пронађу на њих стављају акценат, како би утицали на ставове обичних људи.
Александр Хуршудов у чланку „Како делују агенти утицаја“ за портал „www.warandpeace.ru“ анализира делатност ових агената и каже да су то наизглед обични људи, али необично активни. На пример, на једном форуму о нафти у Хјустону где је разматрано 260 тема, 142 теме иницирао је пар који се представио као момак и девојка. Стални посао нису имали. Када се анализирала њихова делатност дошло се до запањујућих података. У својим дискусијама ширили су негативне информације и ставове о конкурентским фирмама и државама.

МАСОНЕРИЈА Олег Платонов, аутор књиге „Масони у Русији“, истиче да су формирање и инсталација агената утицаја у Совјетском Савезу и сада у постсовјетској Русији ишли (и) преко масона. „Први корак светске масонерије у СССР-у била је операција повезана са тражењем људи који могу постати агенти утицаја. У појмовнику обавештајних служби, агент утицаја је грађанин државе у којој делује страна служба, али који ради за интересе не своје него стране државе, користећи се службеним положајем у власти, политичкој партији, парламенту, средствима масовних комуникација, науци, култури и уметности.“
Агенти утицаја морају имати знање и способност да утичу на јавно мњење државе у којој живе, али и групе и појединце. Друго, морају се укључити у одређену мрежу која постоји у тој земљи. Треће, крајњи циљ агента утицаја је да његови ставови постану обавезујући. Четврто, сви агенти утицаја обавезно пролазе обуку којa се састоји од рада без подршке и рада у групи, затим говорништва (укључујући и методе завођења) и ненасилног наметања својих ставова другима. Пето, агенти утицаја теже да буду „људи из сенке“, да не владају, али да имају задњу реч у доношењу одлука. Шесто, агенти утицаја се у идеолошком смислу по правилу крију иза „општељудских вредности и људских права“, као и достигнућа светске цивилизације, чиме маскирају штетну делатност против своје нације и интереса државе. Програм делатности агената утицаја у Совјетском Савезу, према Платонову, лично је разрадио масон и каснији директор ЦИА Алан Далс.
„Агент утицаја“ је нов појам, који је релативно брзо прихваћен и постао је популаран како у медијима, тако и у науци, чиме је из употребе потиснуо старе и прилично јасне термине – шпијуни, „пета колона“ и издајници. Појам и поље делатности агената утицаја створила је ЦИА после Другог светског рата, али се интензивно почео користити шездесетих година XX века. У Србији се он не користи, мада у њој постоје и делују „агенти (страног) утицаја“. Ради се о појму који има два значења: прво, означава људе који раде за стране обавештајне службе са циљем да утичу на политику владе своје државе, и друго, то су друштвени радници који спроводе политику било које политичке партије, невладине организације… у средини у којој живе, а да званично не припадају тајним службама или медијским кућама.
Агент утицаја је посебно припремљен агент, по правилу доброг порекла, који има знатне способности и привлачну спољашност. После припреме, око њега се ствара мит, како би постао важан и популаран у средини у којој живи. Основни циљ убацивања агената утицаја у структуру власти неке државе је да тајно онемогући јавне или потенцијалне противнике, истиче Александар Доронин за портал „www.duel.ru“.
Николај Леонов за портал „stoletie.ru“ пише да се човечанство и иначе састоји од агената утицаја. Наиме, чак и родитељи желе да утичу на своју децу, а супружници једно на другога, педагози на ученике, доктори на пацијенте… Интересантно је да агенти утицаја раде јавно, а медији их радо позивају у госте јер износе „своје“ ставове и убеђења „на друштвено прихватљив начин“. Људи их процењују на основу властитих убеђења и интереса. Но, агенте утицаја који раде за стране државе пре свега не интересује напредак државе и друштва у којем живе, већ „ниске страсти“: власт, престижне државне функције, слава, новац… То нису људи идеалисти, већ себичњаци – хедонисти. У америчкој терминологији, агентима утицаја се сматрају људи који тајним утицајем на владе страних држава, компаније, научне институције, институције културе и уметности, медије, друштвене и спортске организације, те политичке партије могу да допринесу реализацији циљева и интереса америчке владе и државе, односно америчких компанија.

ПРОИЗВОДЊА АГЕНАТА Тренутно, наводи Александар Доронин за портал „agentura.ru“, агенти утицаја по правилу се стрпљиво придобијају и обучавају. У зависности од ситуације, да би се „добио“ добар агент утицаја потребно је од неколико месеци до неколико година. Све се наравно одвија у строгој тајности, а од „објекта“ интереса се дуго скрива шта се од њега заправо жели. Још тајновитија је акција финансирања акција које изводе агенти утицаја. Обично се користе различите међународне конференције, културни и спортски догађаји, као и професионална удружења. Оперативцима се обично не дозвољава директна „куповина“ агента утицаја, јер је пракса показала да су ти агенти непоуздани и кратког века. Агент утицаја постаје поуздан када добије огромне хонораре за објављене књиге у иностранству или пружене услуге (предавања, савете и слично).
Агенти утицаја могу бити на различитим позицијама и различитог образовног профила. Они сасвим легално лобирају „туђе“ интересе као државне у парламенту, извршној или судској власти. Такође, то чине лагодно и у научним, културним и уметничким институцијама. Сасвим регуларно наступају у медијима под плаштом „демократије и другачијег мишљења“.
На порталу „imperiya.by“ може се пронаћи чланак неименованог аутора посвећен питању „Како ЦИА врбује агенте утицаја“. Чланак почиње објашњењем зашто је Руска Федерација забранила државним службеницима да имају рачуне у страним банкама – то омогућава да их стране службе врбују или уцењују да раде за њих као агенти утицаја. Агенти утицаја се деле на оне који се сами нуде (да би продали неке, обично војне и економске тајне), и оне које стране службе лове и уцењују. Лов и уцена се обично догађају у страним државама где ЦИА има слободу деловања (Пољска, Аустрија, Естонија, Србија…) Принцип је да се у врбовању користи „замка од меда“ („honey trap“). ЦИА има љубавнике проститутке за све полове, као и геј популацију. За жене су ту „ждрепци“, а „ластавице“ за мушкарце. Када неки државни службеник отпутује у иностранство организује се „случајни флерт“ који по правилу прераста у љубавну или сексуалну везу. После неког времена јавља се сарадник ЦИА са снимцима сусрета. Следе „договор“ о сарадњи и новац по обављеном послу на рачуну у некој западноевропској или америчкој банци. Тако долазимо до објашњења зашто неки државни чиновници и посланици „нагло“ мењају политику и идеолошку оријентацију. Самим тим имамо објашњење и зашто је потребан закон који забрањује државним службеницима да имају новац у страним банкама.
Интересантно је да ЦИА отворено позива међу своје агенте утицаја све каријеристе, користољубиве и беспринципијелне, аморалне људе склоне авантуризму, говорећи да је њихова организација рај за њих. Управо би овде требало рећи да све то бешчашће треба и појмовно сакрити, дати му неутрални или чак позитивни смисао, па и неки позитивни мистични, идеалистички оквир. Но, за такве људе у српском језику постоје прецизни појмови: шпијуни, издајници и пета колона. Суштина појма „агенти утицаја“ је, дакле, да прикрије издају и омогући да се она тумачи као морални, јуначки чин, односно да они који постану издајници свог народа и државе немају грижу савести. Неко се у Вашингтону (до)сетио да издајницима помогне, да им „ослободи“ савест терета издаје назвавши их „агентима утицаја“. Како леп појам за нечасна чињења!

[/restrictedarea]