Значење сећања

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Како преспојити завичај и песника онтолошке безавичајности? Сам се Дис помирио са ширим завичајем, отаџбином Србијом, оних година тријумфалног страдања, прилажући саучесничке патриотске стихове и друга делања – а поред његове „сјајне звезде“ Тинке и поред два њихова „цвета из четири рата“ првобитна тамница му је засветлела као дом

И тамница може постати дом – под условом да тамнујемо међу својима. У тамници, у тесноти и невољи, некако јасније, одређеније будемо своји – у своме досуђеном простору и задатку. А присуствујемо раздобљу убрзаног брисања и разградње, ископавања постојаних темеља и кидања јаких веза унутар заједнице с којом делимо битна, утемељујућа сећања. И да нас неко упита зарад чега у томе саучествујемо, тешко да бисмо, препуштени глобалној струји, изнашли паметан, а камоли ослобађајући одговор. А на питање чему сећање?, савремена мисао одговара нешто што смо одувек заправо знали. Сећање служи да нас подсети, просто речено, да стварност нема само једну димензију, какву свакодневно видимо и трошимо. „Што је садашњост катастрофичнија и несагледивија, сећање на историју је спасоносније, а њена логика баца светло на таму“, вели немачки египтолог и културолог Јан Асман – а могао је да каже и ма ко други, лако бисмо се с овим сложили, и када говоримо о интимној, као и колективној историји.

ПОТВРДА У ИДЕНТИТЕТУ Свако дође до места и часа када, не знајући куда даље, неизбежно поглед усмерава на време протекло. Овде призвани Асман објашњава обухватније значење тога спасоносног погледа у прошло: „Сећањем на своју историју и предочавањем фундирајућих фигура сећања, група се потврђује у свом идентитету. То није идентитет свакодневице. У колективном идентитету има нечег свечаног, нечег што се разликује од свакодневног. Он је, на неки начин, ‚већи од живота‘, прекорачује хоризонт свакодневног, он је предмет церемонијалних, а не свакодневних комуникација.“ По аналогији: што важи за колектив, најужи и најшири, важи и за појединца. Тежимо да нам дани буду несвакидашњи, празнични дакле, да нам се животни оквири размакну. И не знамо ко смо, још мање куда течемо, док не погледамо за собом. Такву потребу нарочито сведочи поезија и њени актери, свесни да су време прошло и време садашње садржани у времену будућем – по речима славног песника и модерног мислиоца традиције.
Тако су и јавне свечаности сећања битније него што нам се каткада чини, рачунајући да убрзо прођу и како иза њих не остаје ништа. Али, другачије гледано, свечаности сећања, ритмичним понављањем, ударају такт нашем животу и годишњем кругу у чијем се оптоку одвија свачији живот, па и живот заједнице. Око „фундирајућих фигура сећања“ сабирци буду збир, заједница може да постане једно, легитимише се шта јесте и куда смера.
Занимљиво је сагледати речено питање управо на примеру Чачка и Диса. Пре неколико година, Оливера Недељковић, песникиња на раду у библиотеци, скреће пажњу читаоцима годишњака „Дисово пролеће“ на давни чланак Бранка В. Радичевића („Бог роштиљ и песник Дис“) из 1955. године. Тај чланак је, наиме, горки и јетки памфлет против завичајног нехата и немара, а исписује га потоњи „духовни утемељивач“ манифестације „Дисово пролеће“. Посредујући сећање своје мајке Косаре на тихог и бојажљивог дечака Владу из чачанске Палилуле – за којим су обесни дечаци викали „Влада, мисирска баба!“ – Радичевић већ тада увелико припрема, концепцијски подлаже „Дисово пролеће“, које ће формално и отворити 1964. године, програмским словом пред Дисовом бистом. Враћајући име песника из несећања у сећање средине у коју је пао „са нимало знања и без своје воље“, речити предводник силног и самосвојног поратног чачанског песничког таласа, предузео је да култивише запуштени и обезличени родни простор – ма да би се и његов нараштај у своме граду духовно скућио. Али, било је потребно да завичајни град понајпре пригрли к себи несрећног и одгурнутог великог песника „златног доба српског песништва“ и тиме постане утолико већи од своје уобичајене величине. Била је то знатна победа над инерцијом провинције која није имала разлога да то буде – поред толиких пређашњих, али и надолазећих изврсних стваралачких изданака.

[restrictedarea]

 
И сама синтагма „Дисово пролеће“ представља даровит потомачки песнички изум, померање устаљене тачке гледишта. „Bpаћa се у своје Пролеће“, говорио је Бранко В. Радичевић на почетку првог Дисовог „закаснелог“ пролећа. „То je највеће признање песнику утопљених душа. И сунчан глас у гробљанско задушничкој интерпретацији његовог дела“ – додаде говорник четрдесет и седмог пролећа откад је песник нестао у својој плавој гробници. Ново лирско поколење скида са претходника мрачни печат којим је његов лик био запечаћен у свести савременика и земљака, повлашћујући Дисову озарујућу слику из даљине слућеног пролећа у Србији, у које никада неће стићи, међу своје. „Завичај се одужио песнику за невесело детињство“, изрече тада Бранко, имајући јамачно на уму призор из наведеног сећања своје мајке. Завичај му се одужује већ пола века и дуг се не смањује.

У ГОСТИМА КОД – ДИСА Како преспојити завичај и песника онтолошке безавичајности? Сам се Дис помирио са ширим завичајем, отаџбином Србијом, оних година тријумфалног страдања, прилажући саучесничке патриотске стихове и друга делања – а поред његове „сјајне звезде“ Тинке и поред два њихова „цвета из четири рата“ првобитна тамница му је засветлела као дом. Није доспео да му се врати и још увек се враћа.
А како је Бранко В. Радичевић, непоновљиви завичајник – који је безавичајног Диса вратио завичају и неосетљиви завичај усмерио на Диса – сажео своју мисао о завичају? То је било 1976. кад је и сам у своме граду прихватио улогу госта, Дисовог госта: „Завичај је концентрат света. Уз то – посебна боја. И карактерна црта. Мој завичај је, за мене, завичајнији од свих завичаја на свету. Никада га не бих мењао. Завичај је највиша тачка света. Кад се човек тамо испење, када са те, разумне, висине погледа око себе, осетиће сигурност и стваралачки мир. И схватиће, лако, какве су му снаге, шта може и колико може да учини за овај свеколики узнемирени свет. А нешто мора да учини. Песник то мора.“
Колико год нас одмах Бранко убедио, населио у своју мисао о завичају, тако нас чачанско чудо по имену Брана Петровић – први добитник позно установљене „Дисове награде“ (1999) – мало више дисовски, напречац убеди у сасвим супротно: „Песник је свуда (онтолошки) странац, али нигде тако болно без остатка, као у завичају.“ Обојица својим искуством гарантују за веродостојност својих ставова.
Сви који су долазили Дису у госте, били су у прилици да преберу сопствено песничко искуство, али и да се одреде према Дису, мистичном домаћину, који их ничим коруптивним није могао обавезати. Свако је читао и, легитимно, код Диса препознавао и учитавао своја значења. У дугом низу похвала широког замаха, издвајамо из разговора са гостујућим песницима ону Матићеву конкретну, кад стих „Не јавља ми се. А има кад“ истиче као пример лепоте и синтетичности нашег језика: „Да ли се ишта може краће рећи; и ја питам ове странце, хајде преведите ми то француски, енглески, неким другим језиком; тако кратко, тако језгровито и тако једноставно…“ С друге стране, три деценије после Матића, Радмила Лазић исте стихове узгред оцењује као „крајње тривијалне, па чак и новокомпоноване“. Судови о поезији условљени су много чиме, разуме се. С друге стране, остарели Црњански – који у једном радио документу после повратка у земљу налази топле, разумевајуће речи за Диса, наводећи наизуст његове родољубиве стихове из песме „Споменик“ – новинару „Чачанског гласа“ не проговара скоро ништа о њему – али зато здушно афирмише бистре и пожртвоване чачанске устаничке војводе, истиче њихов одговорни однос према тешко задобијеним топовима: „Значи, толика је била свест тих обичних сељака, без артиљерије нема ништа. Узалуд јунаштво, узалуд све друго. Рајић је на топовима остао мртав.“ (Питамо се: колико је ово запажање рефлекс рада на грађи за ненаписане „Сеобе“ о епохи устанака?)
Песме као обреди и свечаности унутарње и личне, другим речима, потражују и спољне, колективне облике представљања. Поезији се ћутке одазива наша примљива, себи довољна читалачка свест, али песма једнако хоће и да одјекује у јавним ритуалима заједнице блиских и зближених, као на обредно-ритуалним почецима. И заједничка тамница се тако претвара у заједнички дом и празник.

Беседе о песнику и песништву

О Дисовој поезији су, у Чачку, своја умна изјашњења изложили најврснији и наши песници есејисти, као што су Миодраг Павловић, Милован Данојлић или Милосав Тешић. Из свога, увек благо искошеног угла, о збирци „Ми чекамо Цара“ за „Дисово пролеће“ оставља запис и Мирослав Максимовић. Што је „Дисово пролеће“ током година зревало, то су опсег и вредност, књижевна и документарна, његове писане оставштине нарастали, нарочито откад пригодну Плакету „Гост Дисовог пролећа“ замењује институт „Дисове награде“. Странице „Дисовог пролећа“ биле су свакогодишња поетичка исповедаоница изабраних песника, који су имали шта да изрекну „у Дисовој кући“ – како је своју беседу био насловио Божидар Тимотијевић. Бацање светла на личне фундирајуће слике и сећања, књижевни видокруг и однос према традицији оличеној и у Дису, важна су сведочанства што их је, забележена и сачувана, привредило „Дисово пролеће“ за историју нашег песништва.
За пет деценија трајања манифестације, посебно маркиран пункт представља Дисова биста покрај Господар-Јовановог конака, где су песници, старији и млађи, али и други говорници, доносили своја „слова о поезији“, у оквиру једног од почетка утврђеног профаног обреда. „Живот нам се може чинити као низ, мање-више неповезаних, слика чији смо посматрачи, али и глумци у њима, глумци тек мало или нимало свесни своје улоге“ – изговорио је 1994. крај бисте рођеног брата свога деде прозаист Радослав Петковић, указујући на дубљи смисао чина културе сећања у којем суделује, приписујући истоветни смисао и самој поезији: „Одатле наша потреба за свечаношћу, за обредом, јер сваки обред је покушај успостављања целине Бића и смисла, тачније трагања за оним што тај смисао успоставља. Наравно, посебан је начин на који, својим обредним карактером, то чини поезија.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *