VIDOVDAN ILI GVIDOVDAN – PITANJE JE SAD

Piše Dragomir Antonić

Dok se ne imbecilujemo, a rok nam je Vidovdan – možda sledeći uslov za Datum bude da praznik zovemo Gvidovdan – Gvido i družina su nam najveći prijatelji

Srdačni zagrljaji, suze radosnice, neformalno odevanje, sve u čast dragog gosta Gvida koji dođe sa suprugom – da li žive kod njenih ili kod njegovih nepoznato je javnosti – da nam pruži podršku, da nas ohrabri da se čim pre odreknemo Kosova i Metohije i time „teške odluke donesemo na ispravan način i hrabro!?“ Ko ovo razume neka objasni drugima. Ja ne umem.

„BEZUSLOVNO – UBIJATI!“ Dok se ne imbecilujemo, a rok nam je Vidovdan – možda sledeći uslov za Datum bude da praznik zovemo Gvidovdan – Gvido i družina su nam najveći prijatelji. Od nemačkih investicija i ulaganja Srbija će, ako bude postojala, procvetati. Niko ništa neće morati da radi, sem ako ne želi. Valjalo bi naučiti neku švapsku pesmu, makar i refren tra-la-la, a ko želi baš da uspe u životu i bude cenjen u Braunšvajgu može naučiti da jodluje. Nije teško i moglo bi se poverovati u ovo što naša tri mudraca pričaju o dobijenim obećanjima ili će tek moliti da ih dobiju, da nema istorije, beležaka, zapisa, dokumenata, pamćenja. Pošto je na snazi stav o realnosti i političkoj korektnosti neću pisati o „dobroj volji“ nacional-socijalističke Nemačke i njenog firera Adolfa Hitlera. To nam je poznato – Kragujevac, Jasenovac, Jajinci, Kadinjača, Staro sajmište, 100 Srba za jednog Nemca – jer su nam roditelji i dedovi pričali. Prosto radi shvatanja kontinuiteta nemačkog dobročinstva i činjenice da njihove posete pokazuju „dobru volju“ prema Srbiji i to „korak po korak“ , bio bi red da pročitamo pojedine zapise iz vremena pre Adolfa Hitlera. Meni se čini logičnim da se prvo pročitaju delovi Carske i kraljevske zapovesti broj 9 iz 1914.
„Rat nas vodi u zemlju nastanjenu ljudima koji su nadahnuti fanatičnom mržnjom prema nama u zemlji u kojoj se ubistvo, kako je to katastrofa u Sarajevu još jednom pokazala, toleriše čak i među pripadnicima viših klasa koje ga uzdižu kao heroizam… Kao prvo, neću tolerisati zarobljavanje neuniformisanih, ali zato naoružanih ljudi iz ove neprijateljske zemlje, bilo da se pojave pojedinačno ili u grupama. Oni se bezuslovno moraju ubiti… Zvuk zvona je apsolutno zabranjen i zvona se moraju skinuti… Služba Božija je dozvoljena samo na zahtev stanovnika određenog mesta i to samo na otvorenom izvan crkve. Vod spreman za paljbu biće uvek u pripravnosti za vreme službe Božije.“

Kad se izda ovakva naredba onda ne čude izveštaji srpskih oficira slatih vrhovnoj komandi. Kapetan Ivan Mišić, komandir 4. čete, 5. puka izveštava 8/21 avgusta 1914. da je u Lešnici primetio sledeće detalje: „Čim sam ušao u selo, mnoge žene i devojčice dočekale su mene i moje vojnike, i žalile se da su podvrgavane teškim mučenjima. Masakrirali su dečake starije od osam godina, silovali devojke i žene. Na jednom mestu video sam šest vešala na kojima je bilo obešeno šest ljudi.“
Doktor Bašić, vojni lekar iz prvog konjičkog puka svedoči: „U selu Dobriću zatekao dva deteta stara 11 i 9 godina. Oboje imalo povrede abdomena koje su dovele do akutnog peritonitisa. Izvršio odmah laparotomiju, ali su deca umrla.“

IVER NE PADA DALEKO… Milan Jovanović, vojni sveštenik prvog pešadijsko puka je u Prnjavoru sahranio 25 lica koje su zločinci iz prosvećenog Beča streljali. Sledi spisak sa imenima i prezimenima žena, i muškaraca. Aleksandar Stevanović, inžinjerijski kapetan je u selu Šljivovu pronašao telo bebe od četiri meseca sa probodenim grkljanom. U Zavlaci je ubijeno 20 ljudi, Jarebicama 25, Brezjaku 54. U Loznici je ubijeno 60 ljudi, i ako je za njih plaćena globa od 30.000 franaka, koliko su Austrijanci tražili. Novac su uzeli, a ljude ubili. Ko želi može njihovim potomcima da veruje? Ili da se priseti narodne izreke: „ Iver ne pada dalje od klade.“ Ovi i drugi zločini zabeleženi su u knjizi „Austrougarski zločini u Srbiji 1914-1918“, autora Milana Starčevića.
Dr Slavka Mihajlović, lekar objavila je knjigu „Oblaci nad gradom“. Knjiga je dnevnik vođen za vreme okupacije Beograda u Prvom svetskom ratu. Septembra 26. 1915. zapisala je: „Jutros rano je došla nemačka straža. Vojnici su Prusi. Postavili su stražu na glavnoj kapiji i svim bolničkim izlazima. Prolazeći kroz bolnicu govorili su: ‘Nemojte misliti da su vam ovde Austrijanci. Mi smo Prusi. Naučićemo vas pameti’. Zaista, dopisuje Slavka, odmah smo osetili da su ovo pravi zavojevači.“ Zapis, 12. 10. 1915. govori o nemačkom lekaru profesoru Bekeru koji je preuzeo upravu nad zgradom bolnice i rekao da ga je „iznenadilo što je po stanovima naših lekara našao bogate biblioteke.“ Nemci su obišli mnoge stanove naših lekara i iz njihovih biblioteka odneli najbolje knjige.
Nisu Nemci odnosili, to jest pljačkali i krali samo knjige. Po beleškama Luke Lazarevića, „Beleške iz okupiranog Beograda (1915-1918)“, izdavač „Jasen“, Beograd 2010. piše: „Dvor, državna nadleštva, novčane zavode, ministarske i oficirske kuće – to su opljačkali prvih dana. Zatim se prešlo na najveće radnje, na velike kuće. Plen su delili među sobom. Nešto smeštali u svoje magacine, a ostalo šiljali u Madžarsku i Austriju, kao ratne trofeje“. Lazarević beleži da je iz Beograda kao ratni trofej odneto tri stotine klavira, da su i „gospoje oficirke koje nisu muzikalne ponele klavir kao dar svojim sestrama i rođakama“.
Tako je bilo kad su nam Nemci i drugi evropejci dolazili u pohode. Ne valja zaboravljati. Pomolite se za srpske heroje u haškom kazamatu.

 

2 komentara

  1. Vuk dlaku menja, ali cud nikada.
    Ovo se valjda sada vise na pravnim fakultetima ne cuje, ali cudim se Sumadincu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *