Radnici u sosu od štrajka

Piše Marijana Milosavljević

Čovek koji je tokom štrajka glađu u proleće 2009. sebi odsekao i pojeo prst jer on i njegove kolege nisu dobili platu još od 1993. godine, Zoran Bulatović, tada predsednik tekstilnih radnika Sjenice, Tutina i Novog Pazara, danas čeka na odobrenje za azil u jednoj od zemalja EU. Bulatović, koji nas je tog varljivog aprila ostavio u jezi bez daha, i čije očajanje od tada neuništivo lebdi nad nama, kaže da, što se odlaska iz zemlje tiče, nije imao izbora: „Svi su u Pazaru znali za moju situaciju – policija, zaštitnik građana, nevladine organizacije… i svi su okretali glavu. Političari su nastavili hajku na mene i moju porodicu (pretili su čak i mom maloletnom sinu), nisam imao kome da se obratim, a i, iskreno, više nikome i ne verujem. Informacije cure na sve strane i izvrću se činjenice, sve se vrti ukrug… Nisam se nikome javio, samo sam otišao glavu da spasavam“, napisao je u pismu svom kolegi Zdravku Deuriću iz Zrenjanina, nekadašnjem lideru radničko-akcionarske borbe u „Jugoremediji“, koji se tada nalazio kao pritvorenik u zrenjaninskom istražnom zatvoru zbog navodne zloupotrebe službenog položaja.

NEUSPEH RADNIČKIH BORBI Poslednjeg dana avgusta prošle godine ova dvojica radničkih vođa pozvani su da se u Zrenjaninu obrate učesnicima okruglog stola „Uspeh i neuspeh radničkih borbi“. Pročitano je Bulatovićevo pismo sa početka teksta. Deurić je bio kratak: „Molim vas da kao i do sada budete jedinstveni, za pravičnu stvar za koju se borimo 10 godina. Ja sam dobro, verujte advokatima, bore se i čine sve što je u njihovoj moći.“ Skupu su prisustvovale nekadašnje vođe najozbiljnijih štrajkova koji su potresali zemlju, a koji danas zahvaljujući toj činjenici imaju status nezaposlenih lica. Govorili su Dragomir Erić iz „Šinvoza“, Zoran Gočević iz „Srboleka“, Vladimir Novaković iz „Trudbenika“, Slobodan Gajić iz „Zastave elektro“ iz Rače, i mnogi drugi koje nismo upamtili ili smo ih posle kratkotrajnog opažanja zaboravili, pritisnuti vlastitim mukama. Osim njihovih sledbenika i malobrojnih entuzijasta rešenih da se bore za unapred izgubljeno – radnička prava – ove ljude teško da će iko zapamtiti jer i istorija ume da bude izbirljiva.
Ipak, pamtiće se 2009. godina kao godina najdubljeg radničkog očajanja. Samoubistva, odsecanje ekstremiteta, štrajkovi glađu, blokade pruga i vitalnih saobraćajnica… Sve skoro uzalud, ništa nije moglo da zaustavi točak modernizacije koja melje radne ljude. Ali ima i onih koji se još uvek koprcaju.
Ove godine su samo najznatiželjniji obavešteni da su radnici kragujevačkog preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom „Šumadija DES“ 13. maja počeli štrajk glađu, zahtevajući da im se isplati 13 zaostalih plata. Iako se ovdašnja vlastela kune da namerava da zaštiti najslabije u lancu ishrane na investitorskoj trpezi – pre svih trudnice i invalide, na novinarsko pitanje kako je moguće da u „Šumadiji DES“ invalidi čak 13 meseci ne dobiju platu iako je firma potpuno u državnom vlasništvu, u resornom Ministarstvu rada nisu imali odgovor.
Mrcvarenje invalida u ovoj firmi traje dugo. Zbog toga je grupa radnika u leto prošle godine skoro tri sedmice neprekidno štrajkovala glađu, zahtevajući isto što i danas – isplatu zaostalih zarada i obezbeđenje posla za preduzeće. U avgustu je promenjeno poslovodstvo, ali su svi problemi ostali nerešeni. Zato su radnici 29. marta ove godine počeli generalni štrajk. Na početku je sindikalno rukovodstvo uspelo da ih odgovori od štrajka glađu. Direktor preduzeća Milan Miladinović optužio je predsednicu sindikata Milku Milovanović da manipuliše zaposlenima, pre svega invalidima, te da obustava rada ugrožava realizaciju poslovnih ugovora sa Vojskom Srbije i partnerom iz Švajcarske. Mediji su tek ovlaš izvestili o početku štrajka glađu, a apetit da ga prate ubrzo su potpuno izgubili.
Štrajkovalo se glađu i u Kliničkom centru Srbije. Posle tri dana štrajk se završio jer su poslodavci izašli u susret radničkim zahtevima. Sredinom aprila građevinari su najavili generalni štrajk za sredinu maja. Većina sindikata prosvetnih radnika najavila je sezonu štrajkova počev od 22. maja. Zahvaljujući opštoj nezainteresovanosti, mediji nisu izvestili o tome da li se završio i kako se završio štrajk rudara u Srbiji, ali su zato svi izvestili da su u Crnoj Gori rudari prekinuli štrajk posle 17 dana. Zgodno je još da se prisetimo svakodnevnih protesta koji su počeli 6. marta u Kruševcu u organizaciji radnika Industrije mašina i komponenti „14. oktobar“, koji su blokirali glavnu gradsku ulicu i ležali na dušecima ispred Skupštine grada tražeći da im se isplati 11 zaostalih plata. Inače, to preduzeće u većinskom državnom vlasništvu zapošljava 1.550 radnika i drugo je po veličini u Kruševcu.

[restrictedarea]

ZAKONI, RAD I ŠTRAJKOVI Krojačima i šnajderima naših medija kao da neko ne dozvoljava da prikažu sliku današnjice onako kako stvarnost nalaže. Kao da nečije neumoljive makaze jednostavno odsecaju one koji još nisu sasvim pokoreni, koji iako poluprogutani beznađem još imaju snage za bunt. Pored ovakvih medija, istraživačima socijalnih prilika jednog dana biće teško da sastave objektivnu sliku našeg vremena. I biće sve teže, jer tek dolazi vreme koje od njih traži da nas više ne opterećuju svojim svakodnevnim jadikovkama. Ove godine na jelovniku je „specijalitetna“ briga o radnicima. Prvo će se istranžirati kroz novi Zakon o radu, a onda propasirati kroz novi Zakon o štrajku.
Pa, ipak, samo mala grupa ljudi u organizaciji Anarho-sindikalističke inicijative izašla je 7. aprila, ispred zgrade Ministarstva rada u Nemanjinoj ulici da protestuje protiv novog Zakona o štrajku, protiv nezaposlenosti i otpuštanja. Upozorili su da je „vladajuća klasa odlučila da ponovo napadne naša osnovna prava i da je sledeći korak pooštravanje zakonske regulative koja se odnosi na štrajkovanje“. Podsetili su da bi u skupštinskoj proceduri uskoro trebalo da se nađe novi Zakon o štrajku, koji će „suštinski ukinuti pravo na štrajk“. Da li je baš tako?
Iz radne verzije ovog dokumenta može se zaključiti da država priželjkuje nevidljive radnike. Rešila je, naime, da zahtevne radnike, one koji proglase štrajk – smesti u tor. Naravno samo simbolično. Mesto štrajka je radnikovo radno mesto, odnosno poslovne prostorije. To znači da nas više neće nervirati kada ih gladne zateknemo da blokiraju centralne ulice, saobraćajnice ili ne daj bože prugu koja je često dosad bila i pruga za pod glavu u dugim noćima blokada. Sve je podređeno srećnicima koji i ne pomišljaju na štrajk, da se slučajno ne potresu, sve u cilju očuvanja javnog reda i mira. Doduše, postoji minimalna mogućnost da se protestuje i van radnog mesta, ali onda i onako kako MUP kaže. Samo je još ostalo, rezonuju sindikalci, da se od gazde zatraži odobrenje za štrajk, i kada se on složi da policija odredi od kog do kog vremena radnici mogu na protest.
Nije bez vraga (Ustav Republike Srbije definisao je pravo na štrajk kao isključivo pravo zaposlenih), a već je neko prebrojao, čitajući radnu verziju Zakona o štrajku, da se u ovom štivu reč zaposleni pominje 24, a reč poslodavac 36 puta. Mogućnost prava na štrajk se toliko iskomplikovala da bi, u stvari trebalo da dovede do gađenja prema štrajku.
Evo šta je, kao primedbe, naveo Industrijski sindikat Srbije: „Predlagač u zakon uključuje Socijalno-ekonomski savet, Agenciju za mirno rešavanje sporova, ministarstva i sud – nedostaju samo MMF i ‚Svetska banka‘… Industrijski sindikat Srbije smatra da je predložena radna verzija koncepcijski loša i da nikakva bitna poboljšanja nisu moguća.“ Ipak, dostavio je načelne primedbe. Polazeći od člana 61. Ustava Srbije, kojim se zaposlenima jamči pravo na štrajk, radna verzija zakona više se bavi sprečavanjem i onemogućavanjem (koristeći procedure) zaposlenih da svoje ustavno pravo ostvare. Zakon se bespotrebno bavi nekim pravima koja pripadaju poslodavcu, iako su ta njihova prava već regulisana drugim zakonima.
Najava štrajka u delatnostima koje zakon definiše kao „delatnosti od opštih interesa“ je vremenski predug (15 dana), štrajk upozorenja 48 časova. „Odluka o stupanju u generalni štrajk sa vremenskim rokom dostavljanja je smešna. Rok od dana dostavljanja do početka štrajka od 15 dana obesmišljava svaki smisao štrajka. Ovo se odnosi i na rok od 15 dana za koji je arbitraža dužna da donese odluku o minimumu procesa rada od dana imenovanja arbitra“, kaže se između ostalog u načelnim primedbama koje je predlagaču uputio Industrijski sindikat. Još se ističe da je posebna priča predlog da u zakonu stoji „Sudska odluka o nezakonitom štrajku“, i pride Zakon o štrajku opredeli kako i u kojem sastavu će sud da odlučuje. Postoji Zakon o sudovima koji uređuje rad sudova. Ovakvim rešenjem i naslovom, zakon je već opredelio da je štrajk nezakonit… Inače, iako je članom 10. predviđeno kome se dostavlja Odluka o stupanju u štrajk, na kraju se uvodi i obaveza Štrajkačkom odboru da Agenciji dostavi podatke o štrajku, što predstavlja još jedan vid pritiska na zaposlene. „Postavlja se pitanje, šta ako ne dostavi?“…
Iznoseći još niz nelogičnosti i nepotrebnih komplikacija u Industrijskom sindikatu zaključuju da aktuelni Zakon o štrajku (tzv. „Lilićev zakon“ iz 1996. godine) sadrži mnogo bolja rešenja, i da je lakše i celishodnije izvršiti dorade postojećeg zakona i uputiti ga na usvajanje.
Evo još jedne zanimljivosti. U članu 1. aktuelnog zakona piše: „Štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada“. U novoj verziji se tek u članu 2. definiše štrajk, i to kao „prekid rada zaposlenih radi ostvarivanja i zaštite njihovih ekonomskih i socijalnih interesa, i prava iz radnog odnosa“… Profesionalnost se, izgleda, svesno marginalizuje i gubi, a tako odumiru profesije. Već sada je profesionalnost najmanje na ceni – cenzura u medijima, policija selektivno hapsi, sindikalne vođe potpisuju ugovore štetne po radnike, urbanisti potpisuju urbicide, sudije presuđuju kako vlast očekuje… a sve u cilju zadržavanja radnog mesta. Zaposlenost kao takva danas je ovde vrhunac svake karijere, i zbog nje se sve češće krše ljudske, moralne i zakonske norme.
Kao i prethodne, i aktuelna vlast ima nameru da se zaštiti od potencijalno dobro organizovanih nemira. Kako je taj plan izgledao 11. jula 2009, otkriva nam jedna od depeša „Vikiliksa“. U belešci tadašnjeg američkog ambasadora Kamerona Mantera kaže se da vlada nema novca da plati dugove radnicima, a da je sve radikalnija priroda njihovih protesta podstakla vladu da „preuzme težak zadatak pronalaženja načina da umiri radnike bez da ih plaća“. Manter se, ipak, po malo čudi optimizmu vladajuće elite, koja po njemu nedovoljno zazire od radničkog besa. Ali, tu je rešenje. Konačno, u depeši registrovanoj 26. avgusta 2011, ambasador beleži: „Tek nedavno je Ministarstvo rada i socijalne politike koje vodi Rasim Ljajić izradilo sveobuhvatan plan vlade u cilju sprečavanja dalje radikalizacije protesta i pomoći najteže pogođenih krizom. Dana 23. jula vlada je odobrila formiranje radne grupe koja će rešavati probleme rada.“ U radnoj verziji Zakona o radu očekuje se veća angažovanost policije. „Prema tom predlogu, policija će omogućiti radnicima štrajk samo na mestima propisanim zakonom, uzimajući u obzir slobodan protok saobraćaja, kao i zaštitu ljudi i imovine. Po zakonu, javne demonstracije zahtevaju obaveštenje policije, a policija može da odbije dozvolu…“, piše u depeši.

EU KAO IZGOVOR I ondašnje i sadašnje vlasti, gurajući restriktivne zakone o svetu rada, izgovor nalaze u EU. To je, navodno, i razlog neophodnosti donošenja novog Zakona o radu i Zakona o štrajku.
Ali naravno da nije tako. Što se Zakona o štrajku tiče, veliki broj razvijenih i demokratskih država (među njima i najrazvijenije države EU) nisu štrajk regulisale posebnim zakonom, a najbitnija pitanja prepuštena su socijalnim partnerima. U stvari, samo mali broj zemalja ima poseban Zakon o štrajku. Po pravilu, zemlje koje su donele poseban zakon bitno su ograničile pravo na štrajk ili ga komplikovanim procedurama učinile teško izvodljivim. U razvijenim zemljama pravo na štrajk se načelno reguliše u Zakonu o radu, prepuštajući da se detaljnije uredi kolektivnim ugovorima i međusobnim pregovorima sindikata i poslodavaca, baš onako kako je i predvideo član 61. Ustava Republike Srbije.
Ali, vlast je po ko zna koji put pretpostavila javni interes interesima kapitala. Važno je znati – niko radnicima ne može da oduzme pravo na štrajk, pravo na protest, pravo na prekid i bojkot proizvodnje, pravo da se brane i reaguju ako bilo ko pokuša da ih spreči u borbi za svoja prava. Interesi šačice tajkuna i političara koje tajkuni drže u šaci, ne smeju se izjednačavati sa interesima čitavog društva. Ciljevi radnika neće se postići argumentovanom raspravom i objašnjenjima na pregovorima i sastancima koji uostalom uglavnom služe za umrtvljenje radničke pobune. Zato je krajnje vreme da se usprotivimo vlastodržačkoj težnji da nas skuva. Kuvarima je bolje. Raspolažu i sastojcima i začinima. A kako bi bilo da im i mi sami skuvamo i serviramo radnu verziju zakona, i poslužimo je gazdama?

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Kapitalizam je usao u svoju divlju fazu,gde se vise ne zaradjuje,
    vec otima.Otima se sve,prirodni i ljutski resursi,otimaju se pare koje su u bankama,otimaju se nekretnine od gradjana i firmi.
    Izazvana je kriza,rusenjem finansijske pitramide ili spirale,i sve je sruseno.
    “Vlasnici Planete” ,i njihove multinacionalne kompanije,sve imaju na dlanu.Ako vide mnogo para na Kipru,izazovu krizu,i te pare blokiraju…Ako vide mnogo nekretnina po mediteranskim obalama,
    isto,sruse kreditni sistem,ljudi ostanu bez stanova,a oni sada te stanove uzimaju NOVE na “akcijama” i do 70% jeftinije,kao u oblasti Valensije…
    Pre 5 godina je najnerazvijenija oblast Spanije Mursija,gradila godisnje vise stanova od Austrije i Madjarske,zajedno.Sada su na kolenima,sa vise od 27% zvanicnog proseka nezaposlenosti,a ti Austrijanci kupuju stanove na njihovoj obali,u pola cene.

    Krenuli su na Portugal,jer ima velike rezerve u zlatu,na Grcku,
    zbog ostrva…Banke su izmisljale “biznise” za narod,nudile neke proizvode sa velikom kamatom,danas su im te pare oteli…

    Medjutim,to su sve tehnike otimanja,sustina je da je pod plastom “krize”,izvrsena KLASNA KONTRAREVOLUCIJA,bez borbe.

    Sve sto su radnici u zadnjih 100 godina uspeli da izbore,i krvlju,sada su za nekoliko meseci ili godina izgubili,bez borbe.

    Recimo,u Spaniji je radnik do februara 2012.g.bio zasticen,imao je u slucaju otpusta,nadoknadu od 45 dana po godini staza u toj firmi.Ako racunamo tadasnji obracunski prosek oko 1000 eura mesecno,znaci da bi radnik mogao naplatiti 1500 eura po godini staza,kada ga otpuste,sto nije malo.Plus ide na biro do 2 godine,i ima prvih 6 meseci 70%,a ostali period 60% plate.I ide mu staz.
    Danas se za otpust dobija 33 dana,ali to je privid…prosirena je kovertura za tzv “objektivni otpust” (gubici firme,bolest radnika…),kada je nadoknada 20 dana,pri cemu je na birou smanjena osnovica posle 6 meseci,sa 60%,na 50%,da bi kao stimulisali ljude da traze posao.
    Jos gore,smeta im postojanje i tih 33 dana pri otpustu,sprema se tzv,”univerzalni ugovor”,po kome posle prve godine imas 12 dana u slucaju otpusta,a zatim 2 dana godisnje,tako da tek posle 10 godina u firmi,imas 32 dana nadoknadu,po godini,u slucaju otpusta…
    Pri svemu ovome je smanjena plata,tako da sva ova matematika,
    deluje jos gore.Takodje,podigli su u Spaniji starosni limit,
    odlazak u penziju sa 65,na 67 godina i za zene i za muskarce.
    Nemci od Spanije traze da se podigne na 70 godina…

    Sada je meta Francuska,gde se jos uvek ide u penziju sa 60 godina,na sta Nemcima pozli,kada cuju…
    Tamo ce uskoro biti ogromnih demonstracija i nemira,jer se Francuzi ponose sa stecenim socijalnm pravima.
    A sta briga ove “vlasnike Planete”,i divljeg kapitalizma,za Francuze.I sve nas.I za radnicku klasu…

    U Nemackoj se kao hvale sa visokom zaposlenoscu,ali ogroman broj ljudi ima tzv.smece plate i posao,od 400 eura,za nekoliko sati rada dnevno,za privremene i povremene poslove…samo da ne kradu,
    za hranu.Tamo znas da nikada neces moci kupiti normalan stan,i u Nemackoj vlasnistvo stana nije toliko zastupljeno,kao u Spaniji,
    gde 80% ljudi ima stan u vlasnistvu.
    Uskoro ce svagde biti nemoguce kupititi stan ,jer je posao nestabilan i jer je plata smanjena.

    Danas u Spaniji,da bi pospesili priliv novca spolja,ako kupis stan za oko 166.000 eura,dobijes i legalne papire,rezidenciju,dozvolu boravka,sa kojom mozes traziti i radnu dozvolu a i traziti i spansko drzavljanstvo,posle 10 godina,po osnovu rezidencije…

    Zato treba dobro shvatiti poruku americkog ambasadora u Beogradu Kirbija koji kaze da je “u Srbiji nemoguce otpustiti radnika”?!
    Najava dolaska njihovih multinacionalnih kompanija,znacice robovlasnicki radni odnos.Tome ce vlast Srbije doprineti,brzim “prilagodjavanjem zakona o radu i srajkovima”,na stetu radnika.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *