Осветом против корпор ативне Америке

Пише Владислав Панов

Иако је препун типичне холивудске акције филм  „Напад на Вол стрит“ је све само не јефтина холивудска пуцачка, насилна и испразна здела ничега за празноглаве адолесценте, што је иначе деценијама преовлађујућа понуда тамошње индустрије забаве

Ништа није обећавало овакав искорак од устаљених стереотипа модерног америчког филма. Име немачког режисера Уве Бола које стоји иза филма „Напад на Вол стрит“ (познатог и под именом „Спас: Доба похлепе“) понајмање. Његов је замашни учинак од тридесетак наслова углавном низ тешких разочарања и промашаја у сваком смислу. А онда му се десио овај филм за који је сам написао сценарио очигледно веома надахнут актуелним последицама светске економске кризе. У њему посматрамо последице кризе у микро свету. У животу једног поштеног, вредног и послушног америчког грађанина. У тренутку када му жена после победе над раком лечи последице тешке болести, што захтева додатни, дакако скупоцени третман, брокерска компанија у којој има уштеђевину диже руке од својих клијената и у борби за сопствени спас у вртлогу кризе, похлепе банкара и последица колапса „економије“ оставља хиљаде људи без новца. Буквално преко ноћи многи од њих, укључујући и главног јунака филма (животна интерпретација робусног Доминика Пурсела, звезде хваљене ТВ-серије „Бекство из затвора“), остају на улици. Суноврат овог човека, чија ужасна судбина представља парадигму безбројних судбина „обичних људи“ чији се амерички сан претворио у најстрашнији кошмар, намерно театралан и пренаглашен, толико је животан, уверљив и потресан да је позитивна идентификација са њим у срцу скоро сваког гледаоца обезбеђена практично од првих кадрова. Уве Бол је успео да врати веру у амерички филм. Иако је препун типичне холивудске акције „Напад на Вол стрит“ је све само не јефтина холивудска пуцачка, насилна и испразна здела ничега за празноглаве адолесценте, што је иначе деценијама преовлађујућа понуда тамошње индустрије забаве. Овде је реч о храбром и бескомпромисном социјално-политичком коментару и осуди негативних трендова у друштву каквих у америчком филму није било још од седамдесетих година прошлог века.

[restrictedarea]

Бес обичног човека Амерички сан је, рекосмо, кошмар. Поштење главног јунака, радника у компанији која обезбеђује транспорт новца, потпуно исмејано, анулирано и размонитирано у судару са последицама похлепе корпоративне Америке. У клинчу између губитка уштеђевине, нараслих дугова и непоходног наставка непредвидљиво скупог лечења, жена главног јунака одлучује да се убије! Та њена одлука и сцена у којој је спроводи у дело је једна од најтужнијих коју тренутно можете видети у америчком филму. Јасно, тај габарит емоционалног набоја био је неопходан за оправдавање негативне трансформације главног јунака у осветољубиву убилачку звер пошто без своје кривице не само да запада у несавладиве дугове, да остаје без жене, потом и без посла, куће, достојанства и воље за животом, већ му због свега поменутог бива разорен и животни вредносни систем. Он постаје бездушна осветничка машина. Наоружан до зуба започиње мисију тамањења свих које сматра одговорним за своју несрећу. Омиљена тема америчког филма – узимање правде у своје руке и оправдавање крвопролића због освете – овде никако не делује испразно, као клише или као једини разлог снимања филма. Трагедија у животу „обичног, поштеног Американца“ је симболична. Она представља све, безбројне, губитнике у савременом корпоративном капитализму у коме се и кроз филмове (наставци „Вол стрита“, серија „Газда“, неколико филмова који су се из разних углова бавили текућом светском економском кризом…), медије и на кожи сваког америчког уживаоца њиховог тако драгоценог „начина живота“, зарад којих су добар део планете завили у црно, а неке су и бомбардовали (укључујући и нас) не би ли тај најсавршенији начин живота остао доминантан, имплементира беспоштедна утакмица свих против свих у којој су увек једини победници, разуме се, банкари. У кључном моменту филма, када главни јунак долази до главног негативца, једног од шефова брокерске компаније која је проћердала његову уштеђевину, Уве Бол набраја све јахаче америчке банкарске апокалипсе, од Рокфелера до данашњих корпоративних икона које успешно воде овај свет у хаос. Тирада брокера у којој се разголићује накарадност „правила игре“ (черупања клијената) успостављених од стране оних који руководе економијама, новцем и банкама, други је болно тужан моменат овог филма, чак толико да крволочна освета разбијеног поштеног човека уопште не пада тешко, чак ни онима који воле да се сматрају принципијелним противницима насиља.

На раскрсници између спаса и хаоса Тешко је замислити било кога ко, макар скровито и од самог себе, не осећа задовољство док јунак приче напада Вол стрит и тамани банкарски олош. Насиље, свакако, није решење иако је у овом случају болно прихватљиво. Оно није порука филма. Она није ни у праву на правду, стварну, а не фиктивну, на њену неукаљаност, чистоту и универзалност, што су све иначе препознатљиви постулати теоријске демократије за које се западни свет принципијелно залаже. Иако делује да је поента филма у праву на освету и узимању правде у своје руке, није тако. Додуше, деценијама је амерички филм крцат управо таквим драматуршким решењима. Од чувеног серијала „Смртна жеља“ у којој је Чарлс Бронсон брутално таманио криминалце, преко још чувенијег Скорсезеовог „Таксисте“, до последњих година све заступљенијих филмова са највећим звездама Холивуда које тумаче осветнике (Џоди Фостер, Дензел Вошингтон, Мел Гибсон, Николас Кејџ, Џерард Батлер…), та идеја од чистој, политиком и корупцијом неукаљаној правди до које се долази једино својеручним ангажманом побеснелог „обичног човека“, један је од најпопуларнијих заплета америчког филма. Чини се, ипак, да је Уве Болов побеснели обични, добри човек нешто ново. Његов је помахнитали бес, најмрачнији очај душе и пораз свега што је чинило темељ модерне цивилизације далеко од било каквих комерцијалних филмским настојања. Он је упозорење да је свет пред надолазећим хаосом незаустављиве анархије која може да буде и увод у апокалиптични крај. Иако, дакле, и после гледања овог филма делује као да на западу нема ничега новог, управо је супротно. Само што је то ново толико страшно и незамисливо лоше, да га је најлакше не приметити. На жалост, то није довољно да се избегне. Оно што филм такође поручује је управо да више не сме ништа остати непримећено. Похлепа више не сме да буде добра, како то поносно поручују клонови Оливер Стоуновог Гордона Гека из „Вол стрита“ који данас воде берзанску лутрију. Да би се свет пренуо, променио и спасао, неће бити довољно ни да сви узмемо оружје у своје руке и потаманимо кривце за наше проблеме и несреће. Нужно је уложити много више труда од тога. Потребно је што пре створити друштво у коме свет више неће покретати саможивост и похлепа малобројних моћника. Дакле, потребна је нова револуција. Права, велика промена. Нови почетак. Ново доба и нови човек. Ко ће пре стићи до краја наше цивилизације: похлепни банкари, осветници, весници апокалиптичне анархије, или ти пионири новог времена? Та је трка, заправо, поента и порука овог филма. Она је у току. И води преко раскршћа према хаосу или спасењу. Ко зна, можда управо једна оваква, наизглед малена, лична правда буде одлучујућа приликом избора правца на том раскршћу.

[/restrictedarea]