Нису Срби одбили референдум!

Пише НАТАША ЈОВАНОВИЋ

Кривљење истине је већ почело: кроз медије се натура теза да су косметски Срби одустали од народног изјашњавања о Бриселском споразуму, иако је истина сасвим другачија

После неколико дана готово неподношљиве лакоће пристајања на референдум о трговини Косовом и Метохијом, београдски властодршци су – сасвим очекивано – одједном окренули плочу, па су на самом крају априла и на почетку маја, уочи празника, слали поруке против изјашњавања народа. Наравно, покушали су да забашуре то што референдум, када би се спровео онако како би налагали поштење и одговорност пред историјом, првенствено њима не би ишао у прилог, па су за избегавање гласања покушали да оптуже косметске Србе.
У медијској клими каква влада Србијом, то што покушају власти најчешће и остваре, барем у одређеној мери. Тако су и овог пута најутицајнија домаћа гласила непрестано преносила како је, наводно, делегација четири општине са севера Косова и Метохије та која је одустала од референдума, односно одбила разумне услове за његовог одржавање, због чега су они, великодушни какве их је бог дао, одлучили да не муче косметске Србе инсистирањем на референдуму, већ су од истог одустали.

НЕМА ОДУСТАЈАЊА Председник Општине Зубин Поток Славиша Ристић у изјави за „Печат“ каже да су разговори са београдским властодршцима, у којима је лично учествовао, текли знатно другачије:
„Уопште ми нисмо одустали од референдума, напротив. Ми смо само одбили референдумске услове које нам је понудила влада, јер су стварно неприхватљиви. Заузврат смо, рецимо, понудили неколико варијанти референдумског питања, а не само једну, како се сада искривљује по медијима. Нисмо ми постављали услов да питање мора да буде баш такво и такво, али, са друге стране, не можемо ни да прихватимо да питање буде ‚Да ли прихватате Бриселски споразум‘. Питање мора да буде суштинско, мора да указује на то да споразум укида српске институције на Косову и Метохији.“
„Затим смо тражили да се одреди разуман рок за кампању“, наставља Ристић. „Закон предвиђа да референдум може да буде одржан најраније 15, а најкасније 90 дана после расписивања. Ми смо рекли властима да, ето, не мора свих 90 дана, али нека буде одређено барем 45 дана за кампању. Они су, међутим, инсистирали на томе да референдум мора да буде одржан у року од 15 дана по расписивању, што је неразумно. Заиста не знам чему толика журба, ако је већ реч о тако важном питању као што је Косово и Метохија. Такође смо тражили равноправан третман у медијима, а не као сада, да не можемо ни да привиримо на телевизије са националном фреквенцијом. Као што су у предизборној кампањи свим странкама обезбеђени једнаки услови, тако мора бити и у референдумској кампањи.“

[restrictedarea] „Предложили смо и да на референдуму право гласа имају и Срби из расејања, па Срби из Републике Српске… Знате, није Космет питање само нас који тамо живимо, нити само Срба из Србије. Космет је кључан за српски менталитет и зато смо сматрали да би сви Срби морали да добију прилику да се изјасне о споразуму који укида српску државност на Косову и Метохији. Нисмо инсистирали на томе, већ смо само изнели то као предлог. Вучић је, међутим, рекао да смо неозбиљни и да о томе не може бити говора, па то после нисмо ни помињали. Али, не одустајемо од референдума. Власт може и без нас да спроведе овакав референдум какав је замислила. Али, можемо и ми без ње. Закон дозвољава да референдум буде расписан ако такав захтев поднесе 50 посланика или 100.000 грађана. Дакле, имамо и те могућности, па ћемо и њих искористити ако буде било потребе“, закључује Ристић.

ОСЕЋАЊЕ ПРЕДАЈЕ Слично Ристићу размишља и Живојин Ракочевић, новинар из Грачанице, најпознатији по томе што му је, у једној недавној телевизијској расправи, Весна Пешић објашњавала предности живљења у „прихватљивом тоталитаризму“ Хашима Тачија. (Њему, из Грачанице, нешто је објашњавала она, из најповлашћеније касте у историји Београда!) Елем, Ракочевићев став побија тврдње београдских званичника да су, тобоже, Срби јужно од Ибра присталице Бриселског споразума:
„Већина Срба који живе јужно од Ибра сматра да је споразум лош и да ће директно утицати и на оно мало слободе која се формирала у гето заједницама“, каже Ракочевић за „Печат“. „Осећање отписаности и дефинитивне предаје је доминантно. Основно питање просечног човека из Ораховца гласи: ‚Због чега сам потрошио у овој несрећи тринаест година, ако сада своју слободу и борбу морам да предам онима који су ми уништили живот, породицу, посао, достојанство и могућност било каквог избора? Како данас да им верујем, и откуд ми право да им верујем?‘ Чак и Срби који директно учествују у Тачијевој извршној власти, у министарствима и по општинама, сматрају да ће договор дугорочно оставити трајне лоше последице на живот и будућност Срба.“
У потпуној сагласности са Ракочевићевим речима јесте и оно што се догодило у уторак, 30. априла, када су чланови владе одбили да приме представнике Срба јужно од Ибра, да би премијер Ивица Дачић на каснијој конференцији за новинаре исмевао дотичне представнике када су га новинари упитали због чега их није примио. Толико о томе да влада води рачуна о Србима са југа Космета. И о томе да су Срби из северних општина ти који су одбили референдум.
Сада очекујемо нове и даље манипулације званичног Београда.

Срби, највећи баласт Републике Србије

Пише Ненад Тодоровић, директор Народног позоришта из Приштине,  са привременим седиштем у Косовској Митровици

Као директор:
Судбина нашег Народног позоришта се многима, у овом тренутку, чини ирелевантном, постоје озбиљније ствари да се договоре… Али: зар нисмо ратовали због српске културе и идентитета на Косову, зар није важно да Срби са Косова престану да се третирају као двоножне овце у надигравању Београда и Приштине ко ће први да им додели неколико „кила“ зејтина и тако први опере савест?! Дакле, питање опстанка нашег позоришта је лакмус који ће јасно да докаже о каквој се заиста намери Београда ради. Ако нестанемо као установа, али и све друге установе културе, бар ћемо поуздано знати да ли је Београд доживео олакшање пуштајући нас низ блато и са радошћу се решио малог, али, запамтите, ЧИТАВОГ дела свог народа. Ако, да резимирам, опстану установе које не сметају Албанцима и, чак их и није брига за њих, доказаће нам Београд да је ово рађено зато што су им тамо завртали руке. Ако за који дан не видим по Косову, осим позоришта, музеј, покрајинску библиотеку, галерије по свим градовима испод и изнад Ибра, бићу принуђен да мислим да је, на шампањијади поводом парафирања, неком од наших излетело: „Е, фала Богу, кад се ратосиљасмо оних будала доле!“ Пред баронесом. Са све „фала“.

Као Ненад Тодоровић:
Имам косовску личну карту. Како другачије да у суду оверим купопродајни уговор за стан у Косовској Митровици, који сам купио од косовског Албанца? И да дигнем кредит за то у косовској банци? Српске банке не одобравају стамбене кредите за нас доле. Одавно.

Као отац тринаестогодишњег детета:
ИСИДОРА: Хоћемо ли на море ове године?
НЕНАД: Не верујем. Можда ће да тати и мами угасе фирму.
ИСИДОРА: Ко, бре, да вам угаси фирме? Ти си директор Народног позоришта, мама је специјалиста у Клиничком центру… Шта ти је данас, ћале?
НЕНАД: Па, Србија, сине. Где живиш ти?!
ИСИДОРА: Шта си сад опет урадио?
НЕНАД: Ништа, ево, нисам ни лануо!
ИСИДОРА: Па, ништа. Ови из доле из Приштине хоће да вас гасе, наши неће, и укруг…
НЕНАД: Неће, сине, они доле. Мислим, волели би они, ал` не инсистирају…
ИСИДОРА: Па? Све супер.
НЕНАД (љут): Није супер, аман! Ови наши горе исто неће, али, кад већ може, што да не! Шта је сто и нешто хиљада људи за оволики народ?!
ИСИДОРА: Тата, ја, како се сећам, ти си изричито против марихуане? Да ниси променио став?
НЕНАД: (без одговора, осећа се глупо што му дете држи политички говор): Злато, иди у собу и учи историју док је још наша.
ИСИДОРА: (укуцава статус на „Фејсу“: „Ћале ми пук`о, каже да су нас ови из Београда офлајновали“).

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Hvala vam na clanku. Izgleda, da ce oni, koji vole ostati Srbi, morati uvesti telale, da obaveste narod o cemu se radi – to u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *