Мило Ломпар: Постигли смо јединство на идеји националне издаје

Разговарао Миодраг Зарковић 

Као што је неугодно посматрати садашње перјанице либерализма и демократије, а сећати се њихових некадашњих комунистичких речи и поступака, тако је непријатно слушати шта говоре данашњи носиоци власти, јер их знамо као људе који су доскора говорили сасвим супротне ствари – оцењује у интервјуу „Печату“ Мило Ломпар, професор Београдског универзитета и писац књиге „Дух самопорицања“ која је најутицајније овдашње медије приморала да поново прибегну чистој цензури

Посежући и за трећим издањем у само годину дана, српско тржиште показало је немалу наклоност према књизи „Дух самопорицања“ Мила Ломпара, професора књижевности на Београдском универзитету и председника „Задужбине Милоша Црњанског“. Такав пријем међу ширим читалаштвом стоји у јасној супротности са ћутањем најтиражнијиг и најгледанијих гласила, која, како је и сам Ломпар истакао у беседи приликом примања награде „Печат времена“, не нађоше за сходно да о „Духу самопорицања“ објаве ни реченицу осврта.

Да ли сте овом књигом стекли више противника или поклоника? Како су „Дух самопорицања“ дочекали Ваши сарадници, пријатељи, колеге, студенти?
Један старији колега, који је прихватио моју књигу са симпатијама, иначе човек медитеранског расположења и поимања историјских и културних ствари, имајући у виду опште стање јавне свести у нас, са незлобивим осмехом ми је казао: „До краја живота ћете плаћати што сте написали ту књигу. Ваши непријатељи ће се намножити, али ће вас пријатељи – због ње – још више заволети.“ То се показало као тачно, премда нисам мислио да баш толике авети призивам из понора.
Постао сам предмет различитих политичких и јавних дискриминација. Оне понекад нису нимало драматичне. Тако је „Политика“ – у јануару 2013. године – одбила да објави једну реченицу којом се обавештава јавност да се мојим предавањем о Николи Милошевићу и Хани Арент обележава шест година од смрти Николе Милошевића. Оне каткад имају комичан вид. Тако је „Политика“ – 25. маја 2013. године – обавестила јавност о одржавању међународног песничког скупа: наведени су сви страни и домаћи учесници, сви организатори, чак и донатори, осим податка – који природно постоји на плакату који је штампао организатор – да сам уводни беседник, јер говорим о Милошу Црњанском.

Шта је сврха тог поступања?
Таквим цензорским поступцима не упућује се порука мени, будући да би то била залудна ствар. Таквим начином обавештавања упућује се порука онима који би могли да следе онај начин мишљења и борбу за вредности које заступам: указује им се шта им се може догодити, ако то учине. Они се, дакле, прећутно позивају на самоцензуру. Реч је, при том, о мојим активностима које су потпуно неполитичког карактера, јер припадају мојим духовним и интелектуалним склоностима. То је један вид дискриминације: зато што јој се не допада моја политичка оријентација, „Политика“ узима на себе да поништи моје интелектуално постојање.

Излази ли повремено то поништавање из недраматичних, комичних оквира које сте навели?
Има „Политикина“ дискриминација и много злоћуднији вид, јер извире из националне дискриминације моје личности. Тако „Политика“ – 23. маја 2013. године – објављује текст у којем ме два пута називају „теразијским Милом“, као што ме посредно именују „Црногорцем“. Тиме се сугерише да сам црногорског порекла, јер таква сугестија извире из мог имена. Какав је то начин јавног понашања када о националној припадности човека закључујемо на основу његовог имена? Да ли је – онда – дозвољено именовати неког „теразијским Леоном“? Или „теразијским Хрвојем“? Ако је дозвољено, зашто таква именовања изостају? Као да су она очувана за оне људе који су се ангажовали у корист заједничке државе Србије и Црне Горе. Као да је то њихов првородни грех. Јер, тако никад не именују оне становнике Београда који су отворено позивали на раздвајање Србије и Црне Горе. То значи да једна идеолошка налепница, коју је обзнанио подгорички режим у време референдума, постаје унутрашњи чинилац политичке дискриминације у Србији.

Који је политички смисао таквог понашања?
Шта нам говори околност да овакав облик јавне дискриминације у „Политици“ не побуђује никакву пажњу поверенице за заштиту равноправности грађана (Невене Петрушић), која је недавно објавила како су грађани Србије „у великој мери хомофобични, верски нетолерантни, ксенофобични и показују дозу антисемитизма“? Зашто је – насупрот овој замуклости – дошло до онолике буке у јавности када је „Печат“ поменуо „хрватски лоби“ на ТВ „Војводине“? Одакле оваква асиметрија? Она значи да је у квазиевропској оријентацији наше власти – чији је „Политика“ вечити представник – јавна дискриминација усмерена ка представницима националне политичке оријентације. Отуд политичка коректност важи за сваког, осим за ове политичке противнике. Такав начин понашања је карактеристичан за идеолошки или колонијално подвлашћене средине. Јер, у њима идеолошки или колонијални критеријуми претежу над цивилизацијским и европским стандардима.

[restrictedarea]

Како се национално одређујете?
Човек је понекад принуђен да пређе праг приватности да би се одбранио од наметнутих простаклука. Као неко ко је рођен у Београду, коме је мајка из Багрдана код Јагодине, коме је отац – рођен у Струги – учио све школе у Београду, као човек који носи тако карактеристично „црногорско“ име и презиме, по деди с Цетиња, који се као краљевски порезник из Скопља није повукао у Црну Гору него у Чачак и Ћуприју, где је – током окупације – добио посао и сачувао децу, што никад нисам смео с ума, нити сам Србијанац, нити сам Црногорац него сам – Србин. И потпуно сам спреман да се – кад за то дође час – под тим именом упишем у националне мањине у Србији: интегрално осећање српства нестаје из наше јавне свести брзином која наговештава да тај час није одвише далеко.

Где у српској историји препознајете корене духа самопорицања?
У анализи овог феномена ваља разликовати генезу и структуру. Свакако да је испрекидано историјско кретање од средњег до новог века утицало на обликовање регионалног схватања света у појединим културним и државним подручјима која је насељавао српски народ. Одсуство националних институција, државних и правних традиција, спречавало је, пак, образовање целовите националне свести у новом веку. То би биле неке од чињеница генезе.
Оно што припада савременој структури која оспољава историјске и културне моменте духа самопорицања проистиче из два нововековна момента. То су југословенство и комунизам. Њихов амалгам представља титоистичко југословенство. Тек обнављањем оног односа сила и вредности које је – први пут у нас – институционализовало титоистичко југословенство ће доћи – са становишта западних сила, а можда и са руског становишта – до пожељне конфигурације на балканском тлу. Тај процес је у току: како се он буде приближавао свом исходу, тако ће у јавној свести долазити до све очигледнијих позитивних превредновања титоистичког наслеђа.

Шта је главни ослонац тог духа: страни утицај или каква српска бољка?
Иако природа историјских односа почива на међузависности спољашњих и унутрашњих чинилаца, ипак је – за успостављање поретка који очитује дејство духа самопорицања – пресудан страни утицај. За одржавање наметнутог поретка и његово постепено разгранавање, пак, пресудна је наша традиционална неверица у културу, у пасиван отпор, у борбу речима и духом, у миран протест, у грађанску храброст. Читава једна палета средстава и поступака стоји на располагању колонијално и окупационо подвлашћеном народу.

Препознајете ли лек против те пошасти? Шта мислите да би нам Милош Црњански саветовао – да се убијемо као јунак његовог „Романа о Лондону“ или да се дамо у сеобе, попут браће Исакович, или нешто треће?
Не видим други лек до стварања предуслова за могући отпор. Човек се тешко мири са оволиким неправдама и несрећама, са толиком немоћи која може лако да се преметне у самомржњу. Околност да промене нису на видику, да се може десити да зацари на дуже време једна колонијално-окупациона свест, изазива код људи плиму разочарања и очајања. Али, и у мраку понешто видимо: макар пипамо око себе. Отуд је неопходно да створимо предуслове који могу бити од користи: ако не сад, можда некад.
Неопходно је удруживање у заједничке комуникационе и организационе форме, од странака до невладиних организација, неопходна је сарадња, зауздавање потпуно себичних порива, солидарност са угроженима. Неопходна је, дакле, организација, којој је потребан морални и јавни ауторитет, спремност на протесте против власти у име људских права Срба, свест о одсуству краткорочних ефеката, истрајност у системски створеном глувилу око српских тема. Толико је повода око нас.

Шта нас спречава?
Много тога: немогућност да се окупимо око непроблематичног ауторитета, нема човека у кога бисмо имали поверења, недостатак новца, самопроизводња генија, општа атмосфера немаштине и безнађа, велики конформизам националне интелигенције. Нису то мале слабости. Јер, ма колико да је стање анархично и хаотично, оно почива на силама које га омогућавају. У нашој интелигенцији постоји прећутни савез секуларног свештенства и националне интелигенције као савез колонијалног и рајетинског менталитета.
Постоје и сасвим посебна ограничења. У Другој књизи Сеоба, руски дипломата Волков опомиње Павла Исаковича да је „општи порок сербски – завист“. Црњански је посматрао свет дипломатије, био је лишен илузија о било којој страни света, као што његова реченица извире из дубоког проживљавања нашег националног удеса.

Да ли је, после прошлогодишње промене власти, Србија ближа излечењу или даљем напредовању болести самопорицања? Заслужује ли можда данашња власт посебан осврт, књигу посвећену првенствено њима, која би, холивудски, могла да носи назив „Дух самопорицања 2“?
Нема разлога за тако нешто. Јер, променила се власт, али се није променио режим. Нисмо успели да постигнемо политичко јединство на идеји националне одбране, али смо успели да га постигнемо на идеји националне издаје. То је чист тријумф духа самопорицања.

Министарство културе понудило вам је место директора Народне библиотеке, али сте понуду одбили. Због чега?
Има више разлога. Скромно и уљудно понашање садашњег министра културе веома ми је симпатично у људском смислу. Његов напор да се образује стална поставка историјског музеја вредан је хвале и подршке. Тај напор обезвређују они који не желе да виде како је та поставка слична поставкама које постоје у Бечу и Берлину. А ако би историјски музеј – са сребрним есцајгом, столњаком, дијамантима, сабљама, пиштољима, униформама, ордењем – требало да постоји тамо, зашто да не постоје овде? Имам и личних пријатеља међу високим политичким намештеницама у Министарству културе. Нисам прихватио понуду, јер сам одлучио да задржим опозициони став према политици владе. Како да постанем функционер по одлуци владе, а да, истовремено, имам опозициони став у односу на њену државну политику? Поврх тога – могли бисмо казати са мало хумора – хтео сам да покажем како постоји неки „Црногорац“ који може да одбије да буде директор.

„Дух самопорицања“ пун је подсећања, попут оне цртице о изјави Латинке Перовић из децембра 1971. да су остале југословенске републике оправдано забринуте да српски економски успон значи повратак српског хегемонизма. Шта је Вас лично највише изненадило, од свега што сте „ископали“ у припреми књиге?
Околност да се сви проблеми који испливавају у јавну свест при распаду титоистичке Југославије виде као на длану 1971. године. Ако читате тадашњу штампу, уочавате потпуно исту архитектонику и драматургију будућег тектонског сукоба. Нису потребни никакви тајни документи да бисте видели у каквом се фуриозном и распадајућем ритму ствари одвијају, као и како хрватски национализам износи захтев за нестанком Југославије. Када тако сагледате ствари, онда постаје јасно да догађаји око Осме седнице ЦК СК Србије могу бити део, али не и узрок онога што је дошло после њих. Онда видите да је реч о самопорицању као феномену дугог трајања у нашем 20. веку.
Човек природно види и низ ситних ствари: људе који су као српски „либерални“ комунисти говорили похвалне ствари о револуцији, о братству и јединству, о историјској улози радничке класе и свесног пролетаријата, о административним мерама (затвор) према неистомишљеницима, људе који су махали становништву које је поздрављало плави воз дуж свих засеока кроз које је пролазио, како се – одједном и као на миг – претварају у људе који су за индивидуализам, за тржиште, за демократију, за толеранцију. Понашају се као да они нису учесници сопственог живота, као да се социјалистички колективизам изнедрио негде мимо њих.
То самеравање истих људи у два супротносмерна историјска кретања било је – на нивоу личног доживљаја – препуно неугодних утисака. Јер, како која обећана будућност пропадне, они се појављују као весници нове будућности. Као што је неугодно посматрати садашње перјанице либерализма и демократије, а сећати се њихових некадашњих комунистичких речи и поступака, тако је непријатно слушати шта говоре данашњи носиоци власти, јер их знамо као људе који су доскора говорили сасвим супротне ствари.
А још увек се – макар на филмовима, премда некад и у животу – официр после капитулације убија, као што капетан тоне са бродом.

Када бисмо устаљене поштапалице о томе како „не можемо сами“ и да „морамо у ЕУ да бисмо преживели“, превели на поље културе, да ли би оне деловале још бесмисленије или би тамо наишле на уверљивије оквире? Да ли у култури „можемо да преживимо“ без јасне припадности Европској унији, Холивуду, рокенролу?
Српска култура је део европске традиције у оба њена вида, у оба – да цитирам пређашњег папу – плућна крила Европе. Снажни таласи модерне културе – у њеном америчком виду – несумњиво су део и нашег културног осећања. Али – ту је једна од поенти моје књиге – управо је ова аутентична припадност европској традицији оно што би требало да нас подстакне да се боримо за реалне и конкретне интересе нашег народа. Зар не постоји вишеструка дискриминисаност српских права на подручјима титоистичке Југославије? Попут занемаривања основних људских права Срба у Црној Гори, попут пренебрегавања европских стандарда када је реч о ћирилици у Вуковару, попут именовања Срба у Босни и Херцеговини – Босанцима. Зар то није нешто што би требало оспоравати са европског становишта?

Има ли жилавости у данашњој српској култури? Снаге да се опорави и врати на висине на којима је била у првој половини 20. века?
Тешко. Не само због нас, него и зато што се епохални ритам променио. Такве писце као што су Црњански и Андрић, Бора Станковић и Растко Петровић, тешко да ћемо имати у догледној будућности. Требало би знати да је много тога што је било вредно у доба комунизма – и у уметности и у науци – било плод претходног времена. Ово стање које је постигло своју препознатљивост у последњих двадесет година јесте књижевни и уметнички биланс титоизма. Општи дефицит вредности – у политици, у јавности, у уметничкој и научној свести – као и одсуство сваке потребе да се створи нешто трајно и ненаплативо јесу плодови укрштаја стихије савремености и рђавог наслеђа.

Да ли је тренутак погодан да се та истина искаже?
Свака истина – без обзира на то кад је изнета – има своје време: оно време у којем бива препозната као истина. Али, човек има само једно време за истину.
Како то да су најбољи овдашњи познаваоци западне уметности, као по правилу национално опредељени људи (Никола Кољевић и Никола Милошевић из блиске прошлости, на пример), а да су понајбољи тумачи нечега што се препознаје као „западне вредности“ – рецимо, владавине права – поново родољуби (Коста Чавошки, Ратко Марковић)?
Не бих могао занемарити Михаила Ђурића и Михаила Марковића. Ко је слушао у СКЦ-у – негде око 1983. године – разговор између Бранка Павловића, Михаила Ђурића и Николе Милошевића о Ничеовој филозофији, осетио је у чему је права вредност интелектуалне и полемичке страсти. Или разговор о нихилизму и уметности између Николе Милошевића и Михаила Ђурића у Дому омладине. Или разговор о либерализму и левици између Михаила Марковића и Николе Милошевића на Трећем програму Радио Београда. Ни у чему битном нису се слагали, нису били одвећ толерантни, премда су били увек учтиви, али су били суверени у неколико момената који су битни за интелектуалце: у својој упућености у ствар о којој су расправљали, у својој спремности да поднесу последице свог мишљења и у својој посвећености идеји слободе.
Био је Хладни рат када су француски социјалисти упућивали овакву поруку француским комунистима: „Нисте ви господо на левици, ви сте на Истоку.“ Реч је била о томе да француски комунисти беху неодступно следили политичке интересе Совјетског Савеза. Слична ситуација је била код нас: одвећ лако смо поистоветили идеју демократије и представу о западном свету. У часу када су чињенице почеле да указују на велику разлику између тих садржаја, дошло је до диференцијације унутар критичке интелигенције. Тако сада имамо апологете западних поступака и интереса – све до бомбардовања и разарања Србије, Ирака, Либије, Сирије – и интелектуалце који схватају да није на делу идеја демократије него колонијално насиље, које има потребу за идеолошком рационализацијом.
И када различито схватамо конкретне видове слободе, сама посвећеност слободи нас спречава да је инструментализујемо у мери да се њени садржаји изгубе. Незгодно је, међутим, што је, као рђава савест демократије, као лоша вера апологетског интелектуалца, чак и као непрестано самосумњичење критичког интелектуалца, слобода изашла из моде. Јер, није потребно да будете оригинални него ефикасни, као што није неопходно да будете слободни него успешни. Тако настаје царство злих кловнова.

[/restrictedarea]