Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић
Амандман групе од 70 конзервативних посланика, у којем „жале“ што у програму владе за ову годину нема референдума који је у марту Камерон обећао земљи, значи директну партијску побуну и шамар властитом лидеру. Побуњеници, у ствари, траже да се обећање о референдуму о изласку или останку у ЕУ утврди законом
На Темзи никако да се слегне тле после побуне у владајућој Конзервативној партији и сумњи у најаве премијера Дејвида Камерона, да ће Британци, први пут у тридесет последњих година, заиста добити шансу да на народном плебисциту кажу да ли ће и даље да остану у Европској унији, оваквој каква је сада.
ПОБУНА ТОРИЈЕВАЦА Камерон се прошле седмице отиснуо преко мора, у Америку, на путовање које је требало да буде лагодна шетња кроз пејзаж „специфичних односа“ два рођака и савезника са две обале Атлантика. Уместо тога, све време тродневне турнеје морао је да седи на телефону и маневрише кроз хаос који су му код куће приредили „младотурци“ из властите Конзервативне партије. Жестоко антиевропско језгро Торијеваца у Парламенту убацило је, мимо његове воље, у процедуру текст амандмана којим се „изражава жаљење“ што у краљичином говору о овогодишњем програму „Њене владе“ није било помена Камероновог обећаног референдума о останку или изласку Британије из Европске уније.
Церемонијални краљичин говор приликом почетка сваког годишњег заседања Парламента о програму „Њене владе“ у целости је текст састављен у Даунинг стриту, који курир у виду премијера носи у палату на увид пре него што га Њено величанство прочита у Парламенту.
Преведен на енглески језик, амандман групе од 70 конзервативних посланика, у којем „жале“ што у програму владе за ову годину нема референдума који је у марту Камерон обећао земљи, значи директну партијску побуну и шамар властитом лидеру. Побуњеници, у ствари, траже да се обећање о референдуму о изласку или останку у ЕУ озакони, црно на бело, у Парламенту јер – теза је – народ више не верује обећањима политичара, а конзервативци, ето, не верују ни обећању њиховог лидера и актуелног премијера.
У старо добро време посета једног британског премијера Белој кући увек је била згодна прилика за профилисање на великој сцени. Овог пута, међутим, Камерон је био присиљен да врати у џеп већ припремљени пројекат о „историјском“ трговинском уговору између две земље, поготово када је домаћин Барак Обама видео да је госту кућа у пламену и да су му у партији опседнути изласком из Европске уније, што је варијанта која Америци никако не прија; интерес Вашингтона је јединствено и компактно тржиште ЕУ у којем ће британски савезник бити активан агент америчког бизниса.
Да спасе рођака у неприлици, Барак Обама се, на заједничкој конференцији у Белој кући (уторак) нашао позваним да побуњеницима у Лондону и сам поручи како би Америка желела да и даље види Британију у европском клубу: „Дејвиде, твоја кључна идеја да (пре референдума) покушаш да поправиш што не ваља у ЕУ, по мом мишљењу делује сасвим разумно.“
Дејвид Камерон је у марту обећао Британцима референдум који би био одржан после предстојећих парламентарних избора (2015), а најкасније до 2017. године.
Када би референдум био расписан овог тренутка Британци би надмоћном већином гласали за излазак из Уније. Побуњеници у Конзервативној партији траже сада да се Камероново обећање о референдуму утврди у Парламенту, да се кодификује и да, према томе, постане законска обавеза за сваку владу, ма каква била после избора 2015.
Камеронов трик о референдуму – и зашто га је потегао – лако је прочитан. У коалицији има еврофиле из Либералне партије, противнике референдума. Само расписивање референдума за Ника Клејга, лидера либерала, значило би окидач за излазак из коалиције. Следствено, и пад владе. Камерону се не пада, па је, зато, извукао из рукава нови трик – расписаће референдум, али тек пошто у преговорима са Бриселом „реконструише“ Унију, па је, тако реконструисану, понуди Британцима. Могуће је, мисли Камерон, да би тако припитомљену ЕУ народ одобрио, Клејг прихватио, а влада преживела.
Но пасаран, одмах су поручили побуњеници у партији и изашли пред Парламент са споменутим амандманом. На гласању је амандман устаника, истина, поражен (како се и очекивало) захваљујући „неприродном браку“ Камеронових лојалиста у партији, гласова коалиционих либерала и опозиционих лабуриста. Али је 113 конзервативних посланика гласало „за“, што опет у преводу значи да је премијер сада на стакленим ногама у властитој странци.
ФАРИЏОВ УСПОН Со на Камеронову рану досула су чак и два угледна члана владе. Министар образовања Мајкл Гов и министар одбране Филип Хамонд обавестили су јавност да би на референдуму они гласали за напуштање Европске уније.
Штавише, две велике зверке британског конзервативизма, лорд Лосон и бивши министар одбране Мајкл Портило, не само да су за раскид са Унијом, него траже и да се то учини одмах.
Камерон се уздржао од јавног укора двојици својих министара, али је зато јавно укорио двојицу бивших: „Идеја да бацимо пешкир у ринг пре него што покушамо да реконструишемо ЕУ и преуредимо наше односе са њом, мислим да је, у најмању руку, врло, врло неумесна.“
Ако би владин предлог референдума после избора и после редефинисања ЕУ кренуо у парламентарну процедуру, Камерон се нада да би то бацило нешто лепше светло и нешто кредибилности на обећање Британцима, и да би зауставило пошаст која се зове Независна партија Уједињеног Краљевства (УКИП). Вођена колоритном фигуром Најџела Фариџа, УКИП у чијем је Политичком манифесту кључна тачка раскид са ЕУ, освојила је на недавним парламентарним изборима четвртину гласова Британаца и од маргиналне политичке партије постала крупан фактор на политичкој сцени Острва. Велики број гласова на изборима Фариџ је покупио међу бирачима Конзервативне партије, разочараним Камероновим обигравањем око референдума и оклевањем да пресече бриселски чвор. УКИП је сада у налету, стотине нових присталица свакодневно приступају Партији.
Лорд Хоу, некадашњи шеф дипломатије у влади Маргарет Тачер и сива еминенција Торијеваца, додатно је досолио Камеронову рану изјавом да је премијер на европском питању „почео да губи контролу“ у партији. Сматра да Камеронова намера да се упусти у гломазне и безизгледне преговоре о промени бриселске кафкијанске структуре, значи само отварање Пандорине кутије антиевропског инстинкта унутар Партије. Закључује како је евроскептицизам сада отишао толико далеко да је руководство Торијеваца „уплашено до костију“ од властитих посланика, „а да и не говоримо колики им је страх у кости утерала УКИП“.
У сваком случају, Пандорина кутија је већ отворена; досадашња правила игре су поремећена, Европска унија је затровала односе у владајућој партији. Крупна фигура Торијеваца, лорд Лосон, бивши шеф државног Трезора, упозорава Камерона да ће га обигравање око бриселске ватре – маневрисање са референдумом – коштати политичке главе на следећим изборима. По њему, повлачење из Уније је једина ваљана опција и никаква прича о „редефинисању“ бриселске државе „не пије воду“, јер, напросто, нема изгледа на успех и „заудара на пребацивање врућег европског кромпира некој новој влади“.
Камеронов јануарски „велики говор“ о будућности односа са ЕУ, када је обећао референдум до 2017, једноставно је политика да незгодну одлуку пребаци на време иза избора.
Трик не успева. „Нисмо успели да одстрелимо УКИП лисицу; напротив, добро смо је ухранили. При том нисмо угасили ни апетите екстремних еврофоба у Партији. Нити било ко може да каже када би обећани преговори са Бриселом могли да почну, колико би трајали и на шта би изашли“, цитира „Индепендент“ жалопојку извора у самом Даунинг стриту.
Опште је мишљење да је Камеронов приоритет да коалиција са либералима преживи до следећих избора. Невоља је, пак, што таква политика прети да Торијевци изгубе изборе, будући да је питање о даљем британском чланству у ЕУ константно међу првих десет у овдашњим изборним циклусима, а поготово у овом долазећем. Евроскептици, напросто, желе да искористе незадовољство Британаца бриселском државом, и да обећање Камерона цементирају у виду закона који ће гарантовати плебисцит без обзира на то ко победи на изборима.
ПОВРАТАК СУВЕРЕНИТЕТА Ad hoc истраживања у лондонској штампи показују готово унисоно мишљење грађана и експерата да Камерон нема шансу да било шта коренито измени у ЕУ. У редефинисаној Унији Камерон би, међутим, био рад да остане. У влади тренутно тече евидентирање области у којима Брисел има арбитрарну моћ над животним питањима Британаца. Када се то обави, план је да Лондон одлучи које мере и закони ЕУ осигуравају национални интерес, а које би делове већ отуђеног суверенитета требало вратити у Британију. Први кандидати за репатријацију су бриселске директиве и мере из области националне безбедности, просветног система, полиције, радних односа (седмични максимум радних сати или минимум дана за годишњи одмор…)
Велика тема Камеронових преговора била би и еврозона. Текућа криза у овој зони довела је до захтева за јачом интеграцијом – иницијатива која ће само повећати јаз између 17 земаља у зони евра и чланица које су задржале националне валуте, као што је Британија. Камерон намерава да затражи нови уговор који би био део британских захтева о новој врсти односа, где би се редефинисала правила чланства за државе Уније које нису у заједничкој валути.
Хаос настао поводом будућности британског чланства у Унији бар је истерао на чистину досадашњу амбивалентну позицију самог Камерона и показао да Вајтхол није за напуштање ЕУ уколико би успео покушај да је мало припитоми – идеја која, опет, по консензусу на Острву, има само теоретске шансе. Проблем је,такође, што се већина у владајућој партији ушанчила на позицији да би Британија више профитирала напуштањем Уније, и да Камерон својом политиком оклевања да загази у Рубикон кад је већ стигао на његову обалу, игнорише већинско расположење Британаца и већину у његовој партији. Камеронов сценарио води партију, све су прогнозе, у тежак пораз на изборима, а самог Камерона ка сигурном губитку лидерске позиције у Партији… „Мирор“ процењује да Камерон већ сада хода на стакленим ногама, слаже се да је изгубио партијску контролу и директно га пита да ли размишља о оставци.
У поплави реаговања поводом парламентарне дебате о референдуму и односима са Бриселом, лондонска гласила вртела су ових дана, као парадигму настале атмосфере, иступ Камероновог посланика у Доњем дому, Ричарда Дракса, који је позвао своју владу да „дође себи“, да се „отрезни“ и да коначно схвати како је Европска унија „практично мртва“. По њему, још само би политичке самоубице „гинуле за бриселску ствар“. Камерон, вели, мора да погледа реалности у очи: „Пробудите се. Европска унија је практично мртва ствар, погледајте око себе: Грчка је катастрофа, Шпанија је на прагу грађанског рата, Португалија је у очајном стању, Румунија и Бугарска у још горем… То је, господо, Европа коју имамо пред собом.“
